Rođena je na današnji dan 1920. u Kamenici, nadomak Drvara.
Odrastanje u bosanskom kršu koji je nadaleko čuven po lepoti, ali zbog prirodnih uslova često nemilosrdan prema svojim žiteljima, nije bilo lako.
Kao najstarija od šestoro dece Nikole i Joke Bursać ponela je najveću odgovornost za kućne i poljske poslove. Trebalo je da bude oslonac majci, pošto je njen otac bio primoran da zarađuje platu na gradilištima širom ondašnje zemlje, sve dok nije pronašao zaposlenje u drvarskom preduzeću „Šipad“.
Bila je čobanica što je „skakala sa kamena na kamen“, o čemu Branko Čopić nije hteo da „peva“.
Naučila je da čita i piše uz braću koja su za razliku od nje imala mogućnost da idu u školu.
U to vreme u njenom kraju obrazovanje bilo je namenjeno isključivo muškoj deci i to uglavnom onoj iz bogatijih porodica koja su morala da pešače kilometrima od Kamenice do Drvara da bi pohađala nastavu.
Tek 1935. otvorena je seoska škola koju je najpre vodio Lazar Tešanović, a onda Velimir Stojnić. Prvi će biti tokom Drugog svetskog rata četnički vojvoda, dok će drugi biti učesnik partizanskog pokreta.
Stojnić je po dolasku organizovao biblioteku, kulturno-umetnički grupu, sportsko udruženje i dečji klub. Takođe, pokrenuo je i osmislio program za opismenjavanje devojaka iz sela.
Preko njega su Marija i njen mlađi brat Duško došli u dodir sa komunizmom. Čak kada su vlasti učitelja, zbog neprimerene političke aktivnosti, premestile u drugo selo, Duško ga je zamenio kao vođu lokalne ćelije SKOJ-a.
Poslednjih godina pred rat Marija je već bila stasala za udaju i zagledala se u momka iz susednog mesta Vida Bodiroža zvanog Vicuka, kasnije proslavljenog borca i komandanta Četvrte krajiške udarne brigade.
Nakon pogibije januara 1945. na Sremskom frontu, i on je zajedno sa svojim saborcem Antom Rukavinom završio u jednoj Ćopićevoj pesmi „Dva heroja bratstvo kuju i kroz borbu ga učvršćuju“.
Njihovu ljubav prekinuo je rat aprila 1941, kao i proglašenje Nezavisne države Hrvatske. Mesec dana kasnije ustaški režim uspostavivši svoju upravu u Drvaru počeo je da vrši teror nad stanovništvom.
Tada se u Drvar vratio Velimir Stojnić koji je pomogao formiranju gerilskih odreda i tako napravio teren za podizanje ustanka.
Kada je buknuo ustanak u julu Marija nije htela da stoji sa strane. Rekla je majci da će ići da se bori rame uz rame s muškarcima i odmah obukla pantalone, a njenim stopama ubrzo su krenule i mnoge druge devojke iz Kamenice.
U ilegali je obavljala razne delatnosti od skupljanje hrane i odeće, zbrinjavanja ranjenika, šivenja, pa sve do kurirskih poslova i špijunaže.Postala je zvanično članica KPJ i imenovana za političkog komesara Treće omladinske čete kada su ustanici oslobodili Drvar 27. jula 1941.Učestvovala je u stvaranju Antifašističkog fronta žena i Ujedinjenog saveza antifašističke omladine.Poslednji put je iskoristila svoje veštine krojačice da od svoje crvene suknje sašije zastavu kameničkih omladinaca.
Februara 1943. postavljena je za bolničarku pri Desetoj krajiškoj brigadi, ali tada više nije želela da bude u pozadini fronta, več je vapila da se nađe u središtu prave borbe.Uskoro joj se pružila šansa da pokaže hrabrost i požrtvovanost u bitkama na Pločama, oko Knina i kod Livna.
Sredinom leta razbolela se od tifusa i protiv svoje volje morala je da se povuče sa fronta iz jedinice.Drugovi su joj savetovali da se ne vraća, međutim, čim je ozdravila uzela je ponovo oružje u ruke.Njena brigada je potom dobila zadatak da unište nemačko uporište kod sela Prkosa, u blizini Bosanskog Petrovca.
Došlo je do žestokog okršaja u noći između 17. i 18. septembra i Marija je spremno zauzela položaj. O „Mariji čobanici“ Ćopić nije hteo da „peva“, ali jeste o Mariji koja je sama u jeku krvavog boja zarobila četiri nemačka vojnika i uništavala redom neprijateljske bunkere.
Izašla je iz borbe ranjena i u koloni sa ostalim ranjenicima i jedva stigla do improvizovane partizanske bolnice u Vidovom selu.
Prema svedočenjima, iako je i sama bila u groznici i bolovima nastavila je da pomaže svojim drugovima, pa čak i one koji su bili potpuno bez svesti nosila na leđima.Uprkos naporima lekarima, umrla je od posledice inficiranje rane 23. septembra.
Čuvši za njenu smrt učitelj Stojnić je podneo predlog Vrhovnom štabu da se ona proglasi za Narodnog heroja. Vrhovni štab ubrzo je prihvatio taj predlog i ona se upisala u istoriju kao prva žena narodni heroj.
Njenog brata Duška sačekala je ista sudbina. On je izgubio život prilikom nemačkog desanta na Drvar 25. maja 1944.
