Ako malo podigne glavu, Zdenka može da vidi stubove Belog dvora. U njega davno ne ulazi onaj ko je izabrao ovo mesto da je sahrani. Leži sama na travnatoj uzvišici do koje se stigne preko mahovinom obraslih klizavih stepenika i da nije stare, jedva čitljive nadgrobne ploče, posetilac bi pomislio da je to sveži grob. Sivi mermer i bela rizla pokrivaju devojku koja je imala 25 godina kada je umrla, ratnu sekretaricu Josipa Broza i njegovu najveću ljubav. Rođena 1921, umrla 1946. Ovde leže ten boje slonovače, tamne bademaste oči i crna valovita kosa koji su krenuli iz Požarevca, pratili maršala kroz sve ofanzive i zarobili njegovo srce.
Usamljeni grob pristojno se održava otkad se prestolonaslednik Aleksandar Drugi Karađorđević vratio u Srbiju.
"Niti je u prirodi, niti je u tradiciji srpskog naroda da se bori sa mrtvima. Gospođica Davorjanka Paunović sahranjena je u neposrednoj blizini Belog dvora 1946. godine i ostaće tu, osim ako neko od njenih rođaka bude tražio da se njeni posmrtni ostaci presele. Drago mi je što mi štitimo ovaj grob. Zakon praštanja nam je dao naš Tvorac. Neka Zdenka počiva u miru", rekao je.
JEDNA OD "CRVENIH DEVOJAKA"
Rodila se u Kučevu, slučajno, jer joj je otac bio učitelj. Detinjstvo i gimnazijske dane provela je u Požarevcu. Rasla je kao jedinica, pošto joj je starija sestra Branka umrla od tuberkuloze još 1934. Mali grad, svi se znaju i u ovakvoj mir-jamovskoj okolini izrasla je devojka-cvet, buduća studentkinja germanistike i francuskog jezika, konspiratorka komunista, mondenka i partizanka, devojka sa dva imena, plameni izdanak istočne Srbije, rođena za kratak život i dugo pamćenje. Iz uštirkane posteljine otišla je da spava na zemlji po šumama i gorama, a roditeljsku ljubav zamenila je zagrljajima jednog pedesetogodišnjaka.
Šta su šaputali jedno drugom u strasnim noćima? Da li je znao kako je rasla i odrasla, da li su govorili o revoluciji, ratu, budućnosti, ili o banalnim stvarima? Da li joj je pričao o sebi, rekao neku tajnu koju je čuvala do smrti? Da li joj je ikada rekao: "Volim te"? Možda je to zvučalo buržoaski? Da li joj je govorio o bivšim ženama i brojnim ljubavnicama, a ona sanjala da ih sve zaseni, da ne postoje u njegovim sećanjima?
Davorjanka je postala skojevka još u gimnaziji, kada je požarevački okrug imao samo 63 člana partije. "Zarazile" su je sestre od ujaka Miletić, Vera, Branka i Olga, sa kojima se igrala i družila posle sestrine smrti. U Požarevcu su ih zvali "crvene devojke". Zahvaljujući njihovom aktivizmu, devojke iz okolnih sela počele su masovno da prilaze komunističkom pokretu.
FATALAN SUSRET SA BROZOM
Na prvoj godini studija upoznala je mladog studenta medicine i studentskog lidera Jova Kapičića, već tada poznatog komunistu koji se u nju zaljubio do ušiju. Živeli su zajedno godinu i po dana. Partija je odobrila "vezu" i Davorjanka je ubrzo dobila partijsku knjižicu. Pokazala se sjajno i postala oficir za vezu između Beograda i Zagreba, gde je u hotelu "Esplanade" neposredno pred rat upoznala Tita. Govorila je nemački, francuski i češki, oblačila se skupo i ženstveno. Partija nije štedela novac za takve svrhe. Broz nije odoleo. Ali, kako je pisao novinar Bogosav Marjanović, stari iskusni ilegalac prethodno je sa Aleksandrom Rankovićem dobro proverio sa kim ima posla. Ocenio je da je Davorjanka ilegalac izuzetnog kova. Bila je to ljubav na prvi pogled. Kažu da se Jovo Kapičić teško oporavio od gubitka voljene devojke.
Pod lažnim imenom, u pratnji Davorjanke, stigao je maja 1941. u Beograd kao generalni sekretar KPJ. Sa najbližim saradnicima pripremao je ustanak, a Davorjanka je stalno bila pored njega, upućena u sve partijske tajne, njegova desna ruka.
Otišla je da poseti roditelje. Zapanjili su se videvši damu sa srebrnom lisicom i šeširom. Nije ličila na "komunjaru". U razgovoru je često koristila reč "dapače", što je objasnila time da se mnogo druži sa ljudima iz Zagreba. Na rastanku im je rekla da ne brinu, jer o njoj brine "jedan ozbiljan gospodin". Tada je poslednji put videla Požarevac.
BILA JE TITU SVE
Broz joj je dao ime Zdenka Horvat, kako će se zvati do kraja rata. On je postao vrhovni komandant, ona njegova ratna sekretarica. Prvi put je obukla vojničke pantalone i stavila na glavu kapu sa petokrakom. Umotana u veliki vojnički šinjel, marširala je u koloni poput ostalih, radila za Tita na svim partijskim sastancima, čuvala za njega hranu, gladovala, pešačila, uvek hodala sa opasnije strane štiteći ga i spavala na zemlji pored njegovog ležaja. Bila je pojam ratne sekretarice, spremna da pogine za njega. Bojala se jedino bombardovanja, ali je hrabro vodila beleške na Sutjesci dok su oko njih grmele bombe, i ta će fotografija ostati do danas zaštitni znak partizanske gerile. On je u nju imao bezgranično poverenje i štitio je od svih kritika.
Titovo okruženje nije volelo Davorjanku. Ona je slušala samo Tita, prema ostalima je bila arogantna, bez dlake na jeziku, a dešavalo se da odbrusi i Titu. Nazivali su je histeričnom i ludom, jer je često bila ljuta. Sa Rankovićem nije razgovarala. U sećanjima Jare Ribnikar pominje se Davorjankin opasan sjaj u očima kad se naljuti. "Nosila je vatru u sebi kao teško breme", napisaće Jara. Iako je besprekorno obavljala svoj posao, njen buntovni temperament nije se uklapao u partizansku hijerarhiju. Ono što će joj posebno staviti na dušu kad više ni nje ni Tita nije bilo među živima jeste njihovo preglasno vođenje ljubavi koje je budilo ranjenike. Ne samo da je golicalo maštu, već i svedočilo o njenom višeslojnom uticaju na Tita. Bila mu je sve.
NIJE SE PRAVILA VAŽNA
Razbolela se na Visu 1944. i otišla u Sovjetski Savez na lečenje pluća. Zalečena, vratila se u zemlju i nakon oslobođenja preselila se sa Titom najpre u Užičku, a onda i u Beli Dvor. Nastavila je da radi kao njegova mirnodopska sekretarica. Nije se nametala, niti glumela gospodaricu rezidencije. Ručavala je sa poslugom, Tito u dvorskoj trpezariji. Otac i majka su je posecivali i hrabrili. Zdravlje joj se pogoršalo u proleće sledeće godine i nastavila je lečenje na Golniku. Volela je pesmu "Šušti, šušti bagrem beli" i često je pevušila. Umrla je na Golniku 1. maja 1946. Tito je otišao po njeno telo i sahranio je u dvorskom kompleksu. Kažu da nije prisustvovao sahrani, niti je ikada stavio cveće na njen grob. Štaviše, bio je zapušten do dolaska kraljevske porodice.
U Požarevcu je majka Bisa Paunovic stavila i Davorjankinu sliku na spomenik porodične grobnice, nadajući se da će jednog dana njena ćerka počivati pored svojih. Svake godine je sa mužem, dok je bio živ, posećivala Davorjankin grob u Belom Dvoru. Personal bi ga na brzinu sredio, služili su ih kafom i sokovima. Tetka Bisa je umrla 1983, kada se mnogo više saznalo o ljubavnoj vezi Davorjanke i Tita. Priča se da je nekom prilikom rekla: "Ne znam da li je moja ćerka bila devojka ili žena".
Neka Zdenka počiva u miru.
*Tekst preuzet iz časopisa Lena, nedeljnog dodatka dnevnog lista Kurir.
