Perestrojkom je udahnuo novi vetar u jedra velike ali već posustale zemlje. Svojom elegancijom i šarmom, ženstvenošću i odanošću suprugu, ona je prekinula staljinističku tradiciju da žena visokog partijskog rukovodioca mora da ostane u senci muža.
Njin moskovski život kao supruge genseka KPSS-a i prvog predsednika SSSR-a, i posle svrgavanja Mihaila Gorbačova, prava je elegija. U očima sveta, koji ju je upoznao dok je pratila muža na njegovim zvaničnim turnejama, ona je uzvisila svoju domovinu, kao svojevremeno Gagarin, ali kod kuće je bila pastorka javnosti - ne samo za pripadnike partijske nomenklature već i za običan svet. Zato što je iz osnova prevrnula život na koji su svi navikli - gvozdena pravila, betonski siv život i nepisana pravila kremljovskog protokola prema kojima su supruge visokih funkcionera mogle biti samo njihova senka, ali ne i sopstvene ličnosti. Dok je svet u njoj video potpuno novu rusku ženu - otmenu, elegantnu, negovanu - u domovini su je grubo ismevali ili se čudili: "Zar baš ne može bez nje!", kad bi je na televizijskim ekranima videli da stoji pored muža.
Kao da su svi odjedanput postali ljubomorni. Nije toliko smetalo što je šarmantna i nežna, ljupka i pametna, koliko to što je voljena. A najviše što to nije krila, kao što nije krila da je sva predana svom mužu i da to što je on u tom trenutku prvi čovek velike države za nju nije i najvažnije. Trebalo je da se dogodi tragedija, pa da se čvrst oklop surove odbojnosti i odbacivanja raspadne pred navalom saosećanja i dugo uskraćivanog priznanja da je Rusija izgubila jednu izuzetnu i neponovljivu ženu, ženu koja je izvršila svojevrsnu revoluciju, maltene jednaku perestrojki njenog muža.
NAJSREĆNIJI DAN
Životu Raise Gorbačove su nedostajala četiri dana da proslavi 46. godišnjicu srećnog braka sa Mihailom Gorbačovom, a samo četiri godine da oboje proslave zlatnu svadbu. Nije im se posrećilo, kao i mnogo toga u njihovom zajedničkom životu, pošto su iz provincije po drugi put stigli u Moskvu, prestonicu SSSR-a i u sam njegov vrh.
Raisa Titarenko je rođena petog januara 1932. godine u gradiću Rubcovsku, u pokrajini Altaj, gde je njen otac tri godine ranije stigao na veliko gradilište železničke pruge. Rubcovsk je bio poznat jedino po tome što je bio ubeležen na mapi sovjetskog "carstva gulaga": u njegovoj okolini bila su podignuta dva logora za parije koji su izdržavali tzv. administrativne desetogodišnje kazne.
Srednju školu je završila kao "zlatna učenica", to jest kao sovjetski "vukovac", i upisala se na moskovski "Lomonosov", gde je studirala "čistu filozofiju" i gde je 1951. upoznala budućeg muža Mihaila Gorbačova.
Njihove kolege iz tog vremena se sećaju da se Miša - koji je inače bio komsomolski rukovodilac na pravnom fakultetu "Lomonosova" i, pored mnogih društvenih obaveza, nije imao ni za šta drugo vremena, sem još za učenje - zaljubio već sutradan. Otad su bili stalno zajedno i svoju vezu shvatali krajnje ozbiljno i nisu voleli ni najnevinije šale na svoj račun. Venčali su se dve godine kasnije.
Kad je diplomirala, Raisi su predložili da ostane na fakultetu kao asistent i da magistrira, ali je ona izabrala da prati muža. Otišli su u njegovu Stavropoljsku pokrajinu, gde će se on brzo uspinjati partijskom lestvicom - sve do prvog sekretara pokrajinskog komiteta KPSS-a, a ona dve decenije predavati humanitarne nauke na Pedagoškoj akademiji u Stavropolju. Mnogi studenti će godinama kasnije otkriti da njihova profesorka ne nosi slučajno isto prezime kao prvi čovek pokrajine već da je njegova žena.
Samo pola godine pred smrt, u jednom TV-intervjuu, pričajući o svojim najsrećnijim trenucima, nije pomenula ništa iz vremena kad je bila prva dama sovjetske imperije, već prvu Novu godinu koju je dočekala sa prezimenom Gorbačova. "Mnogo smo igrali i u jednom trenutku smo Miša i ja ostali sami na podijumu. Prestali smo tek kad sam postala svesna da nas svi posmatraju", ispričala je i to je bila ilustracija njenog osećanja da su ih svi uvek pomno posmatrali. Za nju je to značilo da su oni, kao par, nešto posebno i to ju je činilo srećnom.
SVETSKA DAMA
Sada, kada Raise Gorbačove više nema, kada su prešli u zaborav i neljubav i zavist, svi pokušavaju da odgonetnu šta je to doprinelo da jedan mladi traktorista Miša izraste u istorijsku ličnost i rušitelja komunizma, a jedna provincijska odlikašica Raja Titarenko u damu svetskog ranga. Raisinom držanju i haljinama odavala je priznanje, kao što se zna, i sama Nensi Regan, koja je pre ulaska u Belu kuću prošla kroz pomodnu i izbirljivu holivudsku školu. Bukvalno su je mrzele njene sunarodnice, koje nisu mogle da joj oproste - pored bog te pita čega sve ne - i to što je bila ličnost i uz toliko slavnog muža.
Tužna životna priča Fride Kalo: Večita borba između života i smrti i buran brak pun prevara!
Obožavale su je domaćice u inostranstvu, jer je bila "tako mila Ruskinja", poštovale su je svetske feministkinje, jer nije ostajala u suprugovoj senci, a muški šovinisti svake vrste zato što je bila svetska žena, ali predana mužu.
Na početku 80-ih, uoči jedne od poseta Moskvi američkog predsednika Ričarda Niksona, foaje hotela "Inturist" ukrasile su fotografije u prirodnoj veličini supruge visokog gosta i njegovih domaćina Leonida Brežnjeva (generalnog sekretara KPSS-a) i Nikolaja Podgornog (tada predsednika Vrhovnog sovjeta SSSR-a, dakle šefa države). Suvonjava gospođa Nikson, u elegantnom kostimu, našla se između drugarica Brežnjev i Podgorni, obe u haljinama od sintetičke tkanine, sa sve cvetovima i žalosnim frizurama, a o kilaži i da se ne govori. Stranci su se podsmešljivo zgledali, domaći su obarali poglede.
Rusa, ili Sovjeta, kako hoćete, zbog Raise Gorbačove nikad nije bilo sramota, ni kad je bila prva dama, ni pre, ni posle. S njom i njenim mužem, zemlja sovjeta je prvi put dobila vladajući par na kome joj je mogla pozavideti i svaka druga zemlja, uključujući sve kojima je sovjetski narod do tada mogao da zavidi, da mu je bilo do toga. Gorbačovi su, nekako neprimetno, kao da se to samo po sebi razume, iako su u stvari slamali dugu tradiciju, izvršili svojevrsnu mini-revoluciju. Kakav je to domet imalo može da se shvati samo ako se zna da je jedan od atributa sovjetskog društva, a zatim i njegovog mentaliteta, podrazumevao razliku između muškarca i žene (u korist muškog roda, naravno).
TEŠKE GODINE
Raisa Gorbačova bila je prva dama Sovjetskog Saveza, ali je to bila, na primer, i Nina Hruščova. Raisina draž bila je u tome što je bila prva istinski prva dama ove zemlje kojoj taj pojam do tada ništa nije značio, to jest bio joj je potpuno stran. U stvarima koje su se ticale njenog muža, međutim, ona je bila pre svega supruga, pa tek onda, koliko je trebalo, prva ledi. Uvek, kao i u njihovoj kući, brinula je da se on oseća spokojno i udobno. Akademik Aleksandar Jakovljev, vrlo blizak Gorbačovu u vreme kad je on bio na vrhuncu moći, seća se da je Raisi smetalo što se mnogi ljudi odnose suviše familijarno prema Gorbačovu (ne njenom mužu, već predsedniku).
Akademik negira priču da je Raisa loše uticala na Gorbačova, da se mešala u njegove državničke i partijske poslove i sugerisala odluke. Jeste, prisustvovala je većini razgovora i o zvaničnim stvarima, seća se on, ali je njeno "mešanje" bilo odmereno i nikad nametljivo, uvek razumno, jer je ona znala da sačuva meru, ljupko i nenametljivo.
I kad je došao sudbonosni dan, kad su se Gorbačovi 18. gvgusta 1991. suočili sa izdajom najbližih, po zvaničnoj liniji saradnika, članova Politbiroa, telohranitelja, Raisa je kao jedinu utehu imala saznanje da je imala pravo što je uvek bila okrenuta mužu i porodici. Tog dana su pučisti zatražili od Gorbačova da se odrekne vlasti i perestrojke. Uz njega je bila Raisa, do kraja. Ta zavera protiv njenog muža imala je za nju mnogo teže posledice nego za njega: ona je pretrpela psihički potres i doživela fizički udar, koji će se potom odraziti na njeno zdravlje. Ta izdaja je, u stvari, potkopala njeno zdravlje.
Ali, raspad SSSR-a i faktičko zbacivanje njenog muža, gubitak položaja prve dame i najrazličitije spletke koje su se plele oko nje i oko njih dvoje nisu je slomile. Bolovala je već mnogo pre nego što su moskovski lekari 21. jula izrekli strašnu presudu - leukemija. Oni su predvideli da joj preostaje najviše mesec dana života. Raisa je izdržala puna dva meseca. Umrla je 20. septembra. 1999. godine.
Raisa je umrla u 68. godini života. Ali niko za nju ne bi rekao da je stara. Njeno odevanje i maniri, njena figura i crte lica, a naročito njena neumorna aktivnost nisu odavali staru ženu. Ona je i bolest skrivala, takoreći umetnički. Prva prva dama dostojno je odigrala svoju ulogu do kraja. Ma šta o njoj mislili pre, ona će ostati zapamćena kao najlepša uspomena.
S Raisom Gorbačovom, tako sada mnogi misle, odlazi deo istorije ove zemlje. U svojim poslednjim danima, ona je bila bez svesti. U retkim trenucima, videla je pored sebe svog Mihaila. Jednom je bila izustila: "Dok je on pored..." I te reči o njima dvoma sve kažu.
Sada, kada je više nema, priznaju joj da je bila nova zvezda na sovjetskom nebu. Nažalost, nije dugo sijala. Ali, kao i za svaku zvezdu koja se gasi, i za Raisu Gorbačovu važi osobenost da je ostavila svoj trag. Nju su voleli i mrzeli. Nju uglavnom nisu razumeli. Njoj su zavideli. Ali, niko prema njoj nije bio ravnodušan. Prosto, ona nije bila kao ostali.
U potresnom oproštaju od Raise Gorbačove, dan posle njene smrti, list "Izvestija" kaže da je "ta obična ruska porodica (Gorbačovih), lišena visina vrhovne vlasti, ostala dostojanstvena, stoički podnoseći udare, uvrede i gorčinu nerazumevanja. Raisa Maksimovna i Mihail Sergejevič su bili zajedno do poslednje sekunde. I od tada je Gorbačov sam. I to nije samo njegov lični gubitak. Mi smo je svi izgubili. Svi ćemo pamtiti kakva je ona bila, da je svojom pojavom otkrila svetu jednu novu Rusiju, rusku žensku dušu koja voli, koja je predana, koja je verna.
