U srcu Bosne, u selu Brestovsko kod Kiseljaka, nalazi se jedna stara kuća, svedok neverovatne porodične priče. Nekada davno, u toj kući živelo je sedam jetrva i čak 43 dece – i svi su funkcionisali u potpunoj harmoniji.
Tri veka tradicije i porodične topline
Ova kuća, stara više od 300 godina, bila je dom mnogobrojnoj porodici u kojoj je, prema rečima njenih nekadašnjih stanovnika, vladala neverovatna sloga. Iako bi se danas činilo gotovo nemogućim da u jednoj kući živi toliko ljudi bez sukoba, ovde je to bio način života.
– Da je u ovoj kući bilo svađe ili tuče, nije nikada! – ispričala je pre nekoliko godina jedna od sestara koje su odrasle u ovom domu.
Danas se često može čuti kako se jetrve ne slažu, kako među njima često ima nesuglasica, ali u ovoj porodici bilo ih je sedam – i sve su funkcionisale kao jedno.
Porodica u kojoj je sve bilo jasno dogovoreno
Marijan, jedan od članova ove mnogobrojne porodice, sa setom se priseća detinjstva:
– Ja sam se tu rodio i ostario. Sedam jetrva je tu bilo, a ja nikad nisam primetio da su bile ljute jedna na drugu. Možda je među njima i bilo trzavica, ali nikada se to nije moglo primetiti.
U ovoj porodici svako je imao svoju ulogu, a organizacija je bila ključna. Deca su od malih nogu učena redu, radu i odgovornosti. Znalo se ko će da čuva krave, ko ide u školu, a ko u crkvu. Majka je bila glavni organizator, a disciplina nije dolazila iz straha, već iz uzajamnog poštovanja.
– Mnogo znači da se sa decom priča i da se deca ne boje svojih roditelja. Mi se nikada nismo bojali ni mame ni tate, iako je mama bila stroga. Imali smo slobodu, ali i veliko poštovanje.
Jednostavna ishrana i skromna sreća
U kući u kojoj je odrastalo 43 dece, nije bilo mesta za izbirljivost kada je hrana u pitanju. Ipak, nikada nisu oskudevali. Znali su da se snađu i zadovoljni su bili onim što imaju.
– Krompiruša pita, čorba i eto... Ko koliko ujagmi iz tepsije. Kasnije hleba, namažemo masti i beži.
Iako su imali malo, radost im nije nedostajala. Ljubav i toplina porodice bile su im vrednije od materijalnih stvari.
– Ranije si nekako bio nasmejan, nije moralo biti para, ali si bio srećan. I pričali su sa nama roditelji, za stolom dok jedemo.
Jedna od sestara priseća se kako su same sebi šile odeću i kako su čak u tome nalazile radost.
– Sama sam sebi krojila odeću, i sebi i mojima. To je bila radost, a ne obaveza.
Iako razdvojeni, i dalje su jedno
Kako je vreme prolazilo, članovi ove velike porodice otišli su na različite strane sveta, ali vrednosti koje su poneli iz detinjstva ostale su duboko ukorenjene u njima. I danas, bez obzira na daljinu, pomažu jedni drugima i funkcionišu kao jedno.
– Odmalena se to znalo, tako su nas naučili. Uvek su nam govorili da jedno drugo treba da poštujemo. Čak i ako bude kakvih nesuglasica, to se ne iznosi, to se oprašta. Nikad nismo imali problema ni sa komšijama.
Danas, dok kuća u Brestovskom stoji kao nemi svedok jednog vremena, priča o ovoj porodici ostaje simbol ljubavi, zajedništva i nesvakidašnje sloge koja je postala retkost u modernom svetu.
· Reaguj
