Vojvoda Živojin Mišić zapamćen je kao jedan od najvećih vojskovođa Srbije, ali i čovek “bez dlake na jeziku” koji uvek govori iskreno i ono što misli. Zbog toga je čitavog života imao problema, a to ga je u više navrata koštalo i napredovanja u službi. Ipak, Mišić nije bio karijerista i nije se mnogo obazirao na titule i zvanja.
"U ratu se lako gubi glava, ali se lako gubi i obraz", govorio je, a čast i obraz bili su mu najvažniji i u mirnodopskim danima.
Na samom početku svoje četrdesetogodišnje službe, vojvoda Živojin Mišić bio je učesnik srpsko-turskih ratova (1876—1878), kao pitomac-narednik, kasnije potporučnik. U tim ratovima stekao je prva ratna iskustva. Takođe je učestvovao i u kratkotrajnom ratu koji se između Srbije i Bugarske odigrao 1885. godine. Punih šest godina, pored redovnih dužnosti, predavao je strategiju na Vojnoj akademiji.
Nakon Majskog prevrata bio je primoran da se penzioniše u činu generalštabnog pukovnika, pošto je smatran previše bliskim svrgnutoj dinastiji Obrenovića, ali je reaktiviran 1909, tokom aneksione krize na lični zahtev načelnika Vrhovne komande generala Radomira Putnika, koji ga je učinio svojim pomoćnikom.
Mišić je pomogao generalu Putniku da sastavi srpski ratni plan u eventualnom ratu sa Austro-Ugarskom.
I u Balkanskim ratovima Mišić je takođe bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande, generala Putnika. Neposredno je sarađivao na planiranju i rukovođenju operacijama protiv turske Vardarske armije, zbog čega je posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala.
Posebno se istakao pravilnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je srpska Vrhovna komanda u Skoplju razmatrala pitanje na kojoj liniji će primiti odsudnu bitku. Usvajanje njegovog predloga imalo je presudan uticaj na dalji tok i konačan ishod odlučujuće bitke Drugog balkanskog rata. Po završetku ovog rata, Mišić je po drugi put penzionisan na isti način zaslugom oficira pripadnika Crne Ruke.
Od strane engleskog kralja Džordža V nagrađen je titulom engleskog sera. Kao najznamenitiji vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije, od svog naroda smatran je za legendu.
Vojvoda Živojin Mišić dočekao je demobilizaciju ostareo i vidno oslabljen. Šuškalo se da je slavni vojnik bolestan, ali je on svejedno, nastavio da izvršava dužnosti koje su mu poveravane.
Posle kraja rata Živojin Mišić je postavljen za prvog načelnika Glavnog generalštaba vojske i mornarice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Bilo je to početkom maja 1920. ali, nažalost, zdravlje nije dozvolilo da se vojvoda tu duže zadrži.
Duga i teška bolest prekaljenog ratnika
Nije mnogo prošlo, a Živojin Mišić je pao u bolesničku postelju. Upućen je na lečenje u Pariz ali, nakon što je utvrđeno da se za njega ne može mnogo učiniti, tražio je da se vrati u Beograd.
Poslednje dane je proveo u Vračarskom sanatorijumu. Četrnaest meseci se borio sa bolešću okružen najboljom mogućom negom i pažnjom u prvom redu, medicinskog osoblja. Na Petrovdan 1920. sa odredom vojske, posetio ga je i regent Aleksandar Karađorđević nakon čega je održao govor odavši Mišiću najveće poštovanja i ističući njegove zasluge u borbi za slobodu Srbije.
Nakon ove počasti, narednih dana stanje Živojina Mišića se ozbiljno pogoršalo, a kako je veliki srpski ratnik proveo poslednje dane svog života saznajemo iz tadašnjih novina.
“Već pre tri dana vojvoda je dobio naglo povećanje temperature, a otoci od žljezda koje su mu se pojavile na telu, počeli su se primetno pojačavati. Za sve to vreme, kao i kroz duge mesece koje je proeo prikovan za bolničku postelju, vojvoda se držao pribrano i dobro.
Ali je sinoć nastupila kriza usled plućnog edema koji ga je sve više gušio. Radnja srca, koja je i inače u poslednje vreme bila slabija, usled nehranjenja i potpune iznurenosti, od sinoć je toliko oslabila, da su mu lekari morali ubrizgavati kamfor. Kada je video šta lekari već preduzimaju, vojvoda je bolno uzviknuo: “Zar je već dotle došlo?”
Sve do pred samu smrt bolesnik je bio potpuno svestan ne govoreći ništa o smrti. Sve do poslednjeg trenutka sa vojnicima koji su ga negovali postupao je, kao i na frontu, neobično pitomo i ljubazno, nazivajući ih sinovima i decom.”
— "Politika" 20.1.1921. godine
Zahvaljujući istom izvoru ostale su zabeležene i poslednje reči vojvode Živojina Mišića. Vojvoda Živojin Mišić preminuo je u Beogradu 20. januara 1921. u 5.30 časova pre podne posle duge i teške bolesti. Bilo mu je 65 godina, a lekari i medicinsko osoblje okupljeno oko njega zabeležilo je i poslednje reči jednog od najvećih srpskih junaka.
- Kada je jutros, oko četiri časa, nastupila poslednja kriza i kada se videlo da je smrt već tu, vojvoda je u nekoliko mahova uzviknuo: “Oh, kukavcu meni!” To su možda bile misli na porodicu koju, siromah, ostavlja sirotu i nezbrinutu.
Oko pola šest, vojvoda se obneznanio izgovarajući poslednje reči: “Opšta je situacija dobra. Oni se povlače…” Trenutak docnije nastupila je smrt - navodi “Politika”.
Danas se misli da je vojvoda tada bio u dubokom bunilu i da je verovatno sanjao. Ako je tako, onda je to sigurno bio san o nekoj od njegovih slavnih pobeda…
