"Proveo sam 44 sata u komi i doživeo kliničku smrt: Da bih se vratio među žive, morao sam da ispunim 2 uslova, a od poruke koju sam preneo lekari su plakali"

Robert Maršal je, prema sopstvenom svedočenju, tri puta prešao granicu između života i smrti. Proveo je 44 sata u komi, mozak mu je bio teško oštećen, a telo toliko otečeno da ga je bilo teško prepoznati. Ipak, vratio se u život, a oporavak koji je usledio opisao je kao potpuno čudesan. Tvrdio je da mu se telo obnovilo, dok su mu u sećanju ostali prizori i susreti iz 44 sata koja je, kako veruje, proveo u raju.

Robert je uspeo da diše bez pomoći aparata i u početku je sve delovalo dobro. Oko pola sata kasnije lekar je napustio njegovu sobu kako bi razgovarao sa njegovom suprugom Kerol. Kada se, četrdesetak minuta kasnije, vratila do muževljevog kreveta, primetila je da se nešto strašno dogodilo. Istrčala je u hodnik vičući: "Poplaveo je! Poplaveo je!"

Kada je lekar utrčao u sobu, Robert više nije disao. Srce mu je stalo, pa je medicinski tim odmah započeo reanimaciju. Bilo je potrebno 15 minuta da mu ponovo uspostave srčanu aktivnost, ali pokušaji da mu tokom postupka obezbede dovoljno kiseonika nisu davali željene rezultate.

"Posmatrao sam ceo proces odozgo, lebdeći iznad svog tela. Mogu tačno da kažem koliko je vremena prošlo između srčanih zastoja jer je sve to zabeleženo u medicinskoj dokumentaciji. Neke od tih podataka uneo sam i u svoju knjigu '44 sata u raju'. Izašao sam u hodnik i video suprugu kako plače. Međutim, dok sam je posmatrao, nisam osećao ništa. Samo sam gledao šta se događa", rekao je Robert.

Imao je osećaj kao da je nakratko zatvorio oči, a kada ih je ponovo otvorio, bolnički zidovi više nisu bili tu. Umesto njih ugledao je drveće i biljke koje su, prema njegovom opisu, izgledale potpuno drugačije od svega što je ikada video na Zemlji.

Svako drvo i svaka biljka ispuštali su zvuk nalik tihom zujanju. Međutim, kada bi se svi ti zvuci spojili, stvarali su melodiju kakvu, kako je tvrdio, nije bilo moguće zamisliti u zemaljskim uslovima.

I mirisi su bili jednako neobični. Svaka biljka imala je sopstvenu aromu, a svi mirisi zajedno stvarali su osećaj neverovatne svežine.

"Lepota i sjaj drveća i biljaka ne mogu se opisati rečima. U blizini svoje kuće imam 43 hrasta i oduvek sam im se divio. Međutim, u poređenju sa drvećem koje sam video na nebu, ti hrastovi deluju kao sićušne, beživotne grane. Nemoguće je opisati sve boje i nijanse drveća i biljaka koje su se nalazile tamo. Na Zemlji ne postoji ništa slično tome", ispričao je Maršal.

U daljini, među drvećem, ugledao je poznatu figuru. Bio je to njegov otac, koji je preminuo 2011. godine u 92. godini. Ipak, Robert ga nije video kao starca kakvog je pamtio iz poslednjih godina njegovog života. Pred njim je stajao muškarac star oko 35 godina, zdrav, srećan i pun energije.

Bio je to prizor koji je Roberta posebno dirnuo, jer je svog oca u takvom izdanju pamtio samo iz detinjstva.

"Možete li da zamislite, tamo sam video svog oca, mladog, zdravog i blistavog. Pozdravio me je jednom rečenicom", ispričao je Robert.

"Tek tada sam shvatio da sam u raju"

"Tek u tom trenutku shvatio sam da sam u raju. Sećam se da sam prišao ocu i pozvao ga: 'Tata'. Služio sam vojsku i obavljao neke prilično opasne zadatke. Kad god bi mi se nešto dogodilo, otac bi mi govorio istu rečenicu: 'Opet si to uradio, opet si upao u nevolju.' Kada me je tamo ugledao, ponovio je upravo te reči. Pitao sam ga: 'Jesam li u raju?', a on mi je odgovorio pitanjem: 'Šta ti misliš?' Bilo mi je neverovatno što sam se našao na tom mestu, jer sam bio vernik samo povremeno. Nikada nisam ni čitao Bibliju, ali nikada nisam ni poricao da Bog postoji."

Robert je, prema sopstvenim rečima, sa ocem razgovarao o prošlosti, a zatim se iznenada ponovo našao u svom telu. Tada je osetio snažan bol, ali je taj trenutak kratko trajao. Ubrzo se, kako tvrdi, ponovo našao izvan svog tela i vratio na mesto koje je doživljavao kao raj.

Ovoga puta stajao je na ivici ogromnog polja okruženog drvećem, čije je zvuke i mirise već prepoznao. Tada je ugledao dva konja kako mu prilaze u kasu. Na njegovo veliko iznenađenje, prepoznao je životinje koje je nekada imao i za kojima je, kako kaže, duboko tugovao.

"Nisam mogao da verujem svojim očima. To su bili moji konji. Mnogo sam patio zbog njihovog gubitka i nikada nisam mislio da ću ih ponovo videti", ispričao je Robert.

Posle tog iskustva, Maršal je stekao uverenje da se kućni ljubimci nakon smrti nalaze u raju i da i oni imaju dušu, iako se ona, prema njegovom tumačenju, razlikuje od ljudske. Tvrdio je i da je tokom tog iskustva mogao da razume životinje i da komunicira s njima na način koji nije nalik uobičajenom ljudskom razgovoru.

"Mogao sam da razumem jezik životinja i na tom nivou smo komunicirali. Međutim, kada sam razgovarao sa ocem, to je bilo isto kao u mom zemaljskom životu. Imao sam telo, potpuno oblikovano fizičko telo, baš kao što ga je imao i moj otac. Razgovarali smo na isti način na koji ljudi razgovaraju na Zemlji. I moji konji su imali fizički oblik, ali sam sa njima komunicirao mislima", objasnio je Maršal.

Dok je Robert, prema svom svedočenju, doživljavao ove susrete, lekari su u bolnici nastavili da se bore za njegov život. Uspeli su da ga reanimiraju, ali je ubrzo usledio još jedan srčani zastoj. Tada se, kako je kasnije ispričao, dogodio susret koji je promenio njegov pogled na sopstveni život.

"Pitao sam Isusa da li mogu da se vratim"

Robert je tvrdio da je tokom trećeg iskustva bliske smrti sreo Isusa i da su njih dvojica razgovarali o njegovom dotadašnjem životu. Prema njegovim rečima, taj razgovor pomogao mu je da sagleda sopstvene postupke i shvati koliko je često bio usredsređen isključivo na sebe.

Priznao je da je njegov temperament povređivao ljude koji su mu bili bliski i da zbog svog ponašanja nije uspevao da izgradi iskrena prijateljstva. Spoznaja da je svojim postupcima nanosio bol drugima duboko ga je potresla.

"Taj razgovor me je rasplakao. Želeo sam sve da ispravim i rekao sam: 'Mogu li da se vratim? Moram da utešim Kerol. Sada razumem kroz šta je sve prolazila sa mnom.' Kada je Isus počeo da govori, shvatio sam koliko je moje telo bilo oštećeno. Objasnio mi je da nije stradao samo moj mozak. Rekao mi je: 'Ako te vratim, bićeš zarobljen u sopstvenom telu i nećeš moći nikoga da utešiš niti da mu pomogneš. Tvoje telo biće tvoja ćelija sve dok ne dođe vreme da se vratiš kući'", prisetio se Robert.

Uprkos upozorenju, želeo je da se vrati u život. Verovao je da bi, ukoliko dobije još jednu priliku, mogao da promeni svoje ponašanje, popravi odnose sa bliskim ljudima i drugačije iskoristi vreme koje mu je preostalo.

Prema njegovoj priči, data mu je mogućnost da se vrati, ali pod određenim uslovima.

"Dobio sam izbor. Mogao sam da se vratim u svoje telo pod dva uslova. Prvo, morao sam da kažem lekarima šta mi se dogodilo. Drugo, morao sam da im prenesem poruku. Rečeno mi je i da ću se vratiti sa čudom koje niko neće moći da porekne, ni lekari, ni medicinske sestre, ni naučnici. Isus je obećao da će obnoviti moje telo kao da se ništa nije dogodilo. Ipak, upozorio me je da ću po povratku osećati bol sve dok se oporavak ne završi."

Lekari su razmišljali o isključivanju aparata za održavanje života

Dok je Robert bio u komi, njegova supruga Kerol nije napuštala bolnicu. Lekari su je u više navrata pripremali za mogućnost da se njen muž neće oporaviti, a razgovori su se često završavali istim upozorenjem: "Znate, zaista moramo da razmotrimo isključivanje aparata za održavanje života."

Prema Robertovom svedočenju, tokom jednog od takvih razgovora Kerol je sedela pored njegovog kreveta i držala ga za ruku. U jednom trenutku osetila je kako joj je blago stegao prste.

O tome je odmah obavestila lekara, dr Gana, koji je prišao Robertovom krevetu i pokušao da proveri da li je pacijent svestan.

"Kerol je rekla Ganu šta je osetila. Lekar se iznenadio, prišao mi sasvim blizu i glasno rekao: 'Ako me čujete, podignite ruku.' Teško je zamisliti neobičniju situaciju: lekar koji veruje da pacijentov mozak ne funkcioniše traži od njega da podigne ruku. Podigao sam je koliko sam mogao. Dr Gan bio je šokiran i nije mogao da razume šta se događa. Novi pregled pokazao je da je moj mozak u savršenom stanju", ispričao je Robert.

Nakon povratka svesti, Maršal je proveo još mesec dana u bolnici. Nekoliko narednih meseci koristio je hodalicu, postepeno vraćajući snagu i pokretljivost. Prema njegovim rečima, lekari nisu mogli da objasne iznenadan oporavak, a čitav slučaj opisivali su kao čudo.

Poruka koju je preneo pred 25 lekara

Jednog dana Robert je na svoju hodalicu sa točkićima stavio cveće namenjeno lekarima sa odeljenja intenzivne nege. Želeo je da se zahvali medicinskom timu koji se borio za njegov život. Izabrao je dan nasumično, ne znajući da li će uspeti da zatekne sve lekare na jednom mestu.

Ipak, dogodilo se upravo to. Kada je stigao do stanice za medicinske sestre, lekari su se pripremali za zajednički obilazak pacijenata. Robert ih je zamolio da mu posvete pet minuta pažnje kako bi im ispričao ono što je, prema njegovom uverenju, morao da prenese.

"Rekao sam lekarima da sam bio u raju i da sam se vratio sa porukom. Objasnio sam im da se ponekad njihove ruke koriste za činjenje čuda, ali da se ona ne događaju uvek. Ponekad jednostavno dođe trenutak kada čovek mora da se vrati kući i kada se više ništa ne može učiniti. Nijedan lekar nije osporavao moje reči. Video sam suze na njihovim licima. Obećao sam da ću, ako mi bude omogućeno da se vratim iz raja u zemaljski život, ispuniti dva uslova. I ispunio sam ih. Sada imam 73 godine. Živim jednostavno i više ne mogu da razumem kako ranije nisam umeo da uživam u životu. Svi njegovi problemi postaju nevažni kada se setim onoga što sam naučio", zaključio je Robert Maršal.

Njegova priča ostaje lično svedočenje o iskustvu bliske smrti i načinu na koji je ono promenilo njegov pogled na život, porodicu i odnose sa drugim ljudima. Opisi raja, susreta sa preminulim ocem i razgovora sa Isusom predstavljaju njegovo lično tumačenje doživljenog iskustva, a ne medicinski potvrđene činjenice.