"Tokom 40 godina istraživaja natprirodnih fenomena, zaključila sam: U prvih 15 dana mrtvi se pojavljuju među živima i to na ovaj način"

"Tokom četrdeset godina istraživanja natprirodnih fenomena, naišla sam na mnoga sujeverja koja su daleko od stvarnosti. Na primer, neki ljudi kažu: 'Ne želim da idem u ritualnu salu jer ću kući doneti mrtve ljude koji će mi iscrpiti energiju.' To je, naravno, nemoguće, jer pokojnik ima svoj energetski sastav i ne treba mu energija živih. Mnogi se plaše da idu na groblja jer su tamo duše mrtvih. Ali ni to ne odgovara stvarnosti. Danas možemo govoriti samo o dva fenomena koja su jasno opisana i prepoznata", objašnjava Sol Blanko-Soler.

"Svi smo doživeli nešto što ne možemo da objasnimo. Vrata se sama zatvore, slika iznenada padne sa zida. Ili sanjate voljenu osobu koja je umrla, a sledećeg dana iznenada osetite njeno prisustvo i ne možete da shvatite kako ili zašto se to dešava. Postoji objašnjenje za sve ovo. Istražujem ove fenomene četrdeset godina. Svi imaju imena, ali nisu svi manifestacije nečeg natprirodnog", kaže Sol Blanko-Soler.

Natprirodne pojave su one za koje trenutno nemamo racionalno objašnjenje. Mnogi naučnici posvetili su deo svog života njihovom proučavanju. Uprkos tome, prema rečima Sol Blanko-Soler, ostaje mnogo pojava koje još uvek ne razumemo.

"Ali postoje i fenomeni koje možemo ne samo opisati već i objasniti. Jedan od njih naziva se impregnacija. Svi ostavljamo tragove svojih iskustava u okruženju. Otisak tih iskustava ponekad se može videti. Na primer, mogli bismo ući u staru napuštenu kuću i posmatrati scenu koja se nekada tamo odigrala. Ona ne interaguje sa vama ni na koji način. Kao da gledate fragment starog filma. To se naziva impregnacija", objašnjava Sol Blanko-Soler.

Drugi fenomen sa kojim se Sol Blanko-Soler često susreće jesu duhovi. Istraživačica objašnjava da je duh preminula osoba koja se može pojaviti živoj osobi. Prema njenim tvrdnjama, oni uvek dolaze sa porukom.

Pokojnici, na primer, dolaze da prenesu važne informacije ili da upute određeni zahtev. Mnogi su čuli za slučaj akademkinje Natalije Behtereve. Ona je ispričala kako je, nakon smrti svog supruga, videla njegov lik u dvorištu svoje kuće. Tokom jedne od svojih poseta, Natalija Behtereva saznala je da njen suprug nije uspeo da objavi svoj rukopis. Nakon tog zahteva, Natalija Petrovna pobrinula se da on bude objavljen.

"Najčešće se pokojnici pojavljuju među živima u prvih petnaest dana nakon njihove smrti, kada smo potpuno slomljeni gubitkom. Zato neki duhovi dolaze samo da kažu: 'Ne brinite, prestanite da plačete, dobro sam.' Postoje i slučajevi kada dođu da nam kažu gde se nalazi testament koji ne mogu da pronađu, a to je potrebno naslednicima, potomcima pokojnika", objašnjava Sol Blanko-Soler.

Istraživačica primećuje da se duhovi uvek pojavljuju neočekivano. I upravo to može biti zastrašujuće. Osoba može pokušati da pobegne od duha, ali to, prema njenim rečima, nije dobra ideja. Sol Blanko-Soler objašnjava da mrtvi moraju da ulože veliki napor da bi postali vidljivi.

"To je za njih uvek težak zadatak. Energetska priroda duhova je drugačija od naše. Teško im je da dovoljno spuste svoje vibracije da bi ušli u naše vidno polje. A kada već ostvare ovaj podvig, mi bežimo od njih u strahu. U književnosti i filmovima vidimo zle duhove. Zato ih se mnogi plaše. Ali u stvarnom životu to nije slučaj. U stvarnom životu, duh je uvek osoba. Nema ničeg zlokobnog u vezi sa ovim fenomenom, iako nas može uplašiti i šokirati", objašnjava Sol Blanko-Soler.

"Ponekad duhovi izgledaju mlađe nego kada su preminuli. Pojavljuju se u određenoj odeći da bi bili prepoznati, jer moramo shvatiti da više nemaju fizičko telo. Moraju da rekonstruišu svoj fizički izgled kako bismo ih mogli prepoznati. Kada bi se pojavili jednostavno kao energetsko polje, osoba ne bi razumela ko su. Stoga moraju da rekonstruišu svoj fizički izgled, ali to im nije lako. Stoga se može reći da pokojnik čini herojsko delo kada se pojavi živima."

"To znači da postoji izvesna moć na drugoj strani"

"Neki duhovi govore svojim voljenima da im je data dozvola da se pojave živima. To znači da ne može svaka preminula osoba koja želi da se manifestuje to učiniti. Nije svima dozvoljeno. Ali ne znamo kriterijume po kojima se ova dozvola daje sa druge strane. Duhovi nikada ne kažu ko im je dao ovu dozvolu. Nikada ih nećete čuti da kažu: 'Bog ili neko drugi mi je dozvolio.' Oni govore uopšteno: 'Bilo mi je dozvoljeno da ovo uradim.' To znači da postoji neki autoritet sa druge strane i da oni moraju dati ovu dozvolu", kaže Sol Blanko-Soler.

Prema rečima istraživačice, u ovim prikazama nema zla. Za četrdeset godina rada sa njima, Sol Blanko-Soler, kako tvrdi, nikada nije naišla ni na jedan slučaj u kojem su pokojnici bili zli ili imali zlonamerne namere. Niko od njih ne pokazuje zloupotrebu ili agresiju. Među njima, prema njenim tvrdnjama, nema ni kriminalaca koji su bili poznati po svojoj okrutnosti u zemaljskom životu ili koji su počinili teške zločine.

Sol Blanko-Soler takođe navodi slučajeve u kojima se susreti sa pokojnikom mogu dogoditi čak i petnaest dana nakon njegove smrti. Reč je, prema njenom tumačenju, o situacijama u kojima duh iz nekog razloga ostaje u našem svetu. Kao primer navodi priču koja se dogodila u jednoj madridskoj bolnici.

"Jedan lekar u ovoj bolnici nas je kontaktirao. Rekao nam je da osoblje i pacijenti ponekad nailaze na ženu koja liči na duha u blizini jednog od bolničkih liftova. Da bismo razjasnili situaciju, otišli smo u ustanovu sa medijumom. Naravno, tog dana se oko nas okupilo mnogo skeptičnih lekara. Medijum je uspostavio kontakt sa ženom. Rekla je: 'Znam da sam mrtva. Bila sam u zagrobnom životu. Ali poslata sam nazad sa jednom misijom: da pratim ljude koji umiru u ovoj bolnici.'" Sol Blanko-Soler deli ovu priču.

Posle ovih reči, mnogi lekari izgledali su zbunjeno. Objasnili su da se figura žene o kojoj govore pojavljuje samo pored lifta koji vodi do bolničke mrtvačnice. Sol Blanko-Soler nije bila unapred obaveštena o tome, pa je i nju ta činjenica iznenadila.

"Ponekad moramo da pribegnemo uslugama medijuma od poverenja, jer niko u našoj grupi ne poseduje takve sposobnosti. Samo ljudi rođeni sa ovim darom mogu to da urade, koji vide drugu stvarnost. Mogu da kontaktiraju mrtve i razgovaraju sa njima. Ali to je zato što imaju sposobnost koju, nažalost, nemaju svi. Iako kažem 'nažalost', ljudi sa ovim darom sami priznaju da je to prilično zamorno. Teško je živeti i stalno videti ono što vide", napominje Sol Blanko-Soler.

Istraživačica naglašava da duhovi koji nas, prema njenim tvrdnjama, posećuju petnaest dana nakon svog odlaska, kao i oni koji se duže zadržavaju, ne mogu da nam naude. Međutim, Sol Blanko-Soler često dobija pitanje šta da rade sa fenomenima poznatim kao poltergajst, jer su oni, kako objašnjava, daleko od bezopasnih.

"Poltergajst je skup fenomena koji se javljaju u određenom prostoru i vremenu. Uvek ih izaziva živa osoba koja doživljava stres ili sukob. Mrtvi nikada ne zalupaju vratima niti obaraju knjige sa polica. Ne izazivaju druge slične fenomene. Mrtvi se suptilno manifestuju tako da možemo da osetimo njihovo prisustvo. Kada se pojave, temperatura u prostoriji pada, a magnetno polje se menja. To se može meriti fizičkim instrumentima. Kod poltergajsta ove promene se ne detektuju."

Sol Blanko-Soler priča priču o porodici čiji je dom, prema njenim rečima, bio pogođen poltergajstom. Porodica je odgajala dete sa blagim intelektualnim teškoćama. Njegova baka se povremeno brinula o njemu. Kada bi stigla, počele su da se dešavaju čudne stvari. Jednog dana, dečakovi roditelji videli su kako su se vrata njihove sobe zalupila baki pred nosom, iako u kući nije bilo promaje.

„Dešavale su se i druge stvari koje su bile veoma zastrašujuće za sve u porodici. Utvrđeno je da je dečak kriv. Znao je da će uskoro biti poslat u specijalnu školu. Verovao je da je kriva njegova baka, jer više nije želela da se brine o njemu. Kada je ovaj sukob rešen, zastrašujući fenomeni su takođe nestali“, kaže Sol Blanko-Soler.

Prema rečima Sol Blanko-Soler, mnoga sujeverja nastala su oko natprirodnih pojava. Na primer, neki ljudi izbegavaju groblja iz straha da tamo ne vide duhove. Sol Blanko-Soler objašnjava da je, prema njenom mišljenju, najmanje verovatno da će groblja biti ukleta. Pokojnik, kako navodi, ostaje sa svojim telom samo kratko vreme, jer je neprijatno gledati kako se ono raspada.

"Ljudi koji su preživeli srčani zastoj takođe izveštavaju da ne osećaju nikakvu vezanost za svoje telo nakon što su ga napustili. Neko vreme su lekari pripisivali ova iskustva nedostatku kiseonika. Onda se ispostavilo da to nema nikakve veze sa tim. Pre dve godine, američki lekari su sproveli studiju i zaključili da postoji vrsta svesti koja nadživljava ljudski život. Religije ovu svest nazivaju duhom ili dušom", kaže Sol Blanko-Soler.

Sol Blanko-Soler je uverena da iskazi ljudi koji su imali vantelesna iskustva tokom srčanog zastoja nisu iskustva iz zagrobnog života. Prema njenom tumačenju, njima nije dozvoljen ulazak, već se zadržavaju na pragu. Ova iskustva treba shvatiti kao nagoveštaj zagrobnog života. To ne znači da je osoba već tamo. Zato ih rođaci ili druga bića često sreću na pragu zagrobnog života. Oni kažu osobi: "Vrati se, ne pripadaš ovde."

"Dakle, mrtvi nam pomažu u raznim situacijama. Takođe moramo shvatiti da ne uspostavljaju kontakt sve duše preminulih. Mnogima to jednostavno nije potrebno. To znači da im je dobro i da napreduju na svom duhovnom putu. Moramo to prihvatiti; ne smemo biti sebični. Jer ih naša prekomerna patnja sputava. Moramo se moliti za naše preminule i jednostavno ih se sećati lepim rečima", zaključuje Sol Blanko-Soler.