- Džordž Riči tvrdi da je 1943. doživeo kliničku smrt od devet minuta, a iskustvo je prvi put javno opisao 1965. godine.
- Prema njegovom svedočenju, video je svoje mrtvo telo, a zatim je prošao kroz četiri dimenzije zagrobnog života i susreo biće od svetlosti.
- Posebno ga je potresla slika 'nebeske laboratorije', koju je kasnije povezao sa fotografijom prvog nuklearnog postrojenja.
"Dok mi se nije dogodilo ono što se dogodilo u decembru 1943. godine, nisam verovao da išta ostaje od čoveka posle smrti. Imao sam dvadeset godina i kao mladi vojnik bio sam hospitalizovan zbog upale pluća. Tamo sam, prema rečima lekara, umro. Moja smrt trajala je devet minuta, nakon čega sam vraćen u život", ispričao je profesor psihijatrije Džordž Riči, prisećajući se iskustva koje je zauvek promenilo njegov pogled na život i smrt.
Tek 1965. godine, tokom jednog studentskog predavanja, Riči se prvi put usudio da javno govori o svojoj devetominutnoj "smrti" u vojnoj bolnici. Studenti su bili zatečeni. Pred njima je stajao ugledni profesor psihijatrije koji je, potpuno ozbiljno i bez dramatizovanja, govorio o tome kako je tokom kliničke smrti doživeo iskustvo koje je opisivao kao putovanje kroz četiri dimenzije zagrobnog života.
U vreme kada je o tome govorio, ovakve priče bile su gotovo nepoznate široj javnosti. Zbog toga je njegovo svedočenje delovalo još neobičnije.
"Znao sam da mi je telo mrtvo, ali ja nisam bio mrtav"
Vratimo se u decembar 1943. godine. Božić se približavao, ali redov Džordž Riči znao je da praznik neće provesti sa svojom porodicom. Tokom prethodnih meseci gledao je kako nekoliko njegovih saboraca umire od upale pluća. Sada se i sam borio za život.
"Ležao sam u bolnici. Ovde je bilo mnogo bolesnih ljudi. Umrli su pred mojim očima. Ležao sam tamo i mislio da nikada više neću videti svoju porodicu, da nikada neću postati izuzetan lekar. Poslednjih nekoliko meseci čekao sam da budem premešten u Ričmond, gde je trebalo da studiram na Medicinskom fakultetu. Da li je sada sve ovo zaista moguće?", razmišljao je Riči dok je ležao u bolničkom krevetu.
Sledećeg dana, na svoje iznenađenje, mladi vojnik počeo je da se oseća bolje. Ustao je iz kreveta i krenuo hodnicima bolnice, tražeći svog lekara. Oko njega je vladala gužva, ali činilo se da niko ne obraća pažnju na njega.
Tada se Riči setio Ričmonda. Želeo je da ode tamo, u grad u kojem je trebalo da nastavi školovanje.
U tom trenutku, prema njegovom kasnijem svedočenju, dogodilo se nešto što nije umeo da objasni. Imao je utisak da mu je sama želja podarila neobične sposobnosti. Ne shvatajući kako, odjednom se našao izvan bolničkih zidina i na putu ka Ričmondu.
Njegovo telo mu je delovalo neobično – kao da je postalo lagano i gotovo prozirno. Imao je osećaj da se kreće velikom brzinom, a da pri tome uopšte ne dodiruje tlo.
"Konačno sam se našao u Ričmondu. Nikada ranije nisam bio ovde, ali nekako sam znao da je ovo grad koji mi je potreban. Lutaо sam ulicama, pitajući ljude kako da pronađem Medicinski fakultet. Činilo mi se da me ljudi ne mogu čuti ni videti. I tek sada sam počeo da shvatam da nešto nije u redu sa mnom. Želeo sam da se vratim u bolnicu da shvatim šta se dešava", prisetio se Riči.
Ne sećajući se kako se vratio, ponovo se našao u svojoj bolničkoj sobi.
Tamo ga je čekao prizor koji će, kako je kasnije govorio, zauvek pamtiti.
Na krevetu je video svoje telo prekriveno čaršavom. Prepoznao ga je po prstenu na prstu, koji je visio preko ivice kreveta. Tek tada je shvatio ono čega se najviše plašio.
Pokušao je da skloni čaršav, ali su njegove ruke prošle kroz njega.
"Dok sam se borio, shvatio sam da je moje telo mrtvo, ali ja nisam mrtav", rekao je Riči.
Četiri dimenzije koje je, prema svom svedočenju, posetio
Prema Ričijevom opisu iskustva, nakon što je shvatio da njegovo telo više ne reaguje, započelo je nešto što je kasnije opisivao kao putovanje kroz različite dimenzije.
"Kada sam preispitivao svoj život, stalno sam čuo isto pitanje: 'Šta si radio sa svojim životom?' Shvatio sam da se ovo pitanje ne tiče mojih odluka i postupaka, već mog odnosa sa ljudima. Takođe sam mogao da vidim sve svoje misli i namere koje nisu ostvarene. Biće koje se pojavilo iz svetlosti objasnilo mi je da se sve to odnosi i na moje postupke, jer su namere i misli jednako materijalne kao i postupci. Nakon preispitivanja svog života, pokazane su mi četiri dimenzije u kojima duše žive nakon smrti", ispričao je.
Prva dimenzija koju je, kako je tvrdio, posetio izgledala je kao ogromno bojno polje. Video je ljude kako se međusobno bore. U prvi mah pomislio je da se nalazi na Zemlji.
Međutim, ubrzo je primetio nešto neobično. Iako su se ljudi žestoko borili, niko nije bio povređen. Pokušavali su da nanesu bol jedni drugima, ali nisu uspevali da se dodirnu.
Riči je kasnije zaključio da su svi bili bestelesni i da upravo zbog toga nisu mogli da povrede druge, bez obzira na to koliko su snažno želeli da to učine.
Najneobičnije je bilo to što ih ništa nije sprečavalo da napuste to mesto. Nije bilo zidova, vrata niti fizičkih prepreka. Ipak, niko nije pokušavao da ode.
Prema Ričijevom tumačenju, ljudi koji su se tamo nalazili nisu poznavali drugačiji način postojanja. Dok su bili živi, smisao svog života pronalazili su u sukobu, mržnji i borbi protiv drugih. Ni smrt, prema njegovom doživljaju, nije promenila njihovu prirodu.
"Nebeska laboratorija"
Nakon toga, Riči je, prema sopstvenom svedočenju, napustio to mesto i sa svojim vodičem dospeo u prostor koji je podsećao na ogroman grad-laboratoriju.
Tamo je video naučnike koji su, kako ih je opisivao, svojim dugim i širokim odorama više podsećali na monahe nego na naučnike koje je poznavao.
"Pogledao sam uređaje na kojima su ovi naučnici radili i ništa nisam razumeo. Upravo tako bi se dete osećalo kada bi mu se pokazale moderne zemaljske laboratorije. U ovoj dimenziji, bio sam upravo takav. Deset godina nakon ovog neverovatnog putovanja, video sam sliku prvog nuklearnog postrojenja u naučnom časopisu. U tom trenutku, prošla mi je jeza kroz telo, jer je to bio upravo onaj uređaj koji sam video u nebeskoj laboratoriji 1943. godine", prisetio se Riči.
Njegovo iskustvo, kako ga je kasnije opisivao, nastavilo se kroz još nekoliko prostora koje je doživljavao kao različite dimenzije postojanja.
Kada je stigao do četvrte dimenzije, rečeno mu je da mora da se vrati.
Biće svetlosti koje ga je, prema njegovim rečima, sve vreme pratilo, saopštilo mu je:
"Imaš četrdeset pet godina."
Riči tada nije znao šta taj broj znači.
Zašto je decenijama ćutao?
Kada se vratio u svoje telo, odlučio je da o svom iskustvu ne govori. Bio je mlad i plašio se da ga niko neće ozbiljno shvatiti.
Godinama je čuvao svoje sećanje za sebe.
Tek kada je postao ugledni lekar i profesor, počeo je da govori o onome što mu se dogodilo. Najpre je svoje iskustvo podelio sa studentima i bliskim ljudima, a potom je njegova priča počela da privlači sve veću pažnju.
U početku nije planirao da napiše knjigu. Međutim, autorka popularne nauke Ketrin Maršal, koja je zajedno sa svojim suprugom bila Ričijeva prijateljica, predložila mu je da svoje iskustvo pretoči u knjigu.
Ričijeva priča prvi put je objavljena 1978. godine, 35 godina nakon njegovog iskustva u vojnoj bolnici. Kasnije je napisao još dve knjige u kojima je govorio o svojim doživljajima i pogledima na život i smrt.
Vremenom je broj koji mu je, prema njegovom svedočenju, saopšten tokom iskustva – 45 – počeo da tumači kao simbolično vreme koje mu je preostalo da ispuni svoju životnu misiju.
Došao je do uverenja da čovekova smrt nije kraj, već svojevrsna vrata, a da ono što se nalazi "iza tih vrata" zavisi od karaktera koji je čovek izgradio tokom života.
Ričijevo svedočenje ostalo je jedno od poznatijih ličnih iskustava povezanih sa fenomenom kliničke smrti. Ipak, njegovo viđenje zagrobnog života pripada sferi ličnog iskustva i duhovnog tumačenja, a ne naučno potvrđenom dokazu o postojanju života nakon smrti.
