"Radeći kao psihijatar godinama sam proučavao umiruće pacijente: Svi rade 1 istu stvar kad smrt dođe po njih i tako znaju da im je kraj

Postoje teme o kojima ljudi pokušavaju da ćute. Izbegavaju ih u razgovorima za porodičnim stolom, skrivaju ih iza lakih šala, potiskuju televizijom, poslom i svakodnevnom žurbom. Ali smrt je uvek tu. Ona ne pita da li je čovek spreman da se suoči sa njom, niti čeka trenutak kada će nam biti lakše da je prihvatimo.

"Radeći sa pacijentima kojima su ostali samo dani, nedelje ili meseci života, često se susrećem sa misterioznim fenomenima u našoj psihi. Ovi fenomeni su me doveli do zaključka da se neposredno pre kraja života pred čovekom iznenada otvaraju neka vrhovna vrata. A iza njih čovek počinje da vidi istinu svog postojanja, skrivenu od njega dok je bio mlad i zdrav."

U ovim rečima postoji nešto što je teško odglumiti – iskustvo čoveka koji je svakodnevno bio uz druge ljude u njihovim poslednjim trenucima i imao priliku da vidi šta se događa kada život više ne može da se odlaže.

"Strašni sud" kao unutrašnji ispit

Mnogi ljudi se plaše izraza „Strašni sud“. Od detinjstva on priziva slike nečeg surovog, biblijskog i pretećeg. Međutim, Andrej Gnezdilov ga je opisivao drugačije: ne kao sliku anđela sa knjigom grehova, već kao svojevrsni sud koji čovek, na kraju, organizuje sam za sebe.

"Ljudi koji shvate da će se njihovo postojanje uskoro završiti počinju da život doživljavaju potpuno drugačije. Odjednom shvataju da dolazimo na ovaj svet ne samo da bismo tražili zadovoljstvo i ličnu sreću. Oni ovaj svet posmatraju kao školu u kojoj svako mora da razvije određene sposobnosti. Kao i u svakoj školi, nakon diplomiranja, čovek mora da položi ispit i dobije ocenu. Shvativši ovo, čovek počinje da shvata da Strašni sud zaista postoji", rekao je Andrej Gnezdilov.

"Strašni sud postoji", rekao je doktor.

Ali, prema njegovim zapažanjima, to može biti i sud sopstvene savesti – unutrašnji i nemilosrdni sud pred kojim čovek više ne može da se sakrije iza izgovora.

Osoba koja stoji na pragu smrti kao da okreće stranice svog života i počinje da vidi sopstvene postupke drugačijim očima. Ono što je nekada mogla da opravda žurbom, ponosom, strahom ili okolnostima, sada može izgledati potpuno drugačije.

Pacijenti u hospisu često postavljaju isto pitanje: "Da li umiranje boli?"

I tu se javlja paradoks.

Fizički bol može biti veoma snažan, ali savremena medicina raspolaže načinima da se on ublaži i da se čoveku omogući dostojanstveniji završetak života. Mnogo je teže podneti emocionalni bol – trenutak kada iznenada postane jasno da se bolne reči više ne mogu povući, da se izdaje ne mogu poništiti i da se prekršena obećanja više ne mogu ispuniti.

"Kada počnemo da pratimo ovu vezu, primećujemo da kvalitet smrti osobe direktno zavisi od kvaliteta njenog života. Kada osoba shvati da je učinila nešto što više ne može da promeni, doživljava neuporediv emocionalni bol. Ali nije sama sa ovim bolom. Njena porodica i prijatelji pate zajedno sa njom. Ovaj bol se prenosi na ljude koji brinu o pacijentu u hospisu. Ispostavlja se da svi oni plaćaju za bol jedne osobe", rekao je Andrej Gnezdilov.

Fjodor Dostojevski je jednom napisao: "Savest je bolna svest o nesavršenosti sopstvene duše."

Ove reči se u velikoj meri poklapaju sa lekarskim zapažanjima. Kada čovek više nema vremena da pobegne od sebe, suočavanje sa sopstvenim životom može postati jedan od najtežih unutrašnjih ispita.

Kada bol postane iskupljenje

Jednog dana Gnezdilov je primetio ženu u hospisu čije je lice bilo iskrivljeno od bola. Prišao joj je i pitao šta nije u redu.

Ona je odmahhnula rukom: "Ne obraćaj pažnju, uskoro će proći."

Ali kada je on insistirao i pokušao da sazna šta zaista oseća, čuo je nešto sasvim drugo. Za tu ženu bol nije predstavljao samo fizičku patnju. Ona ga je doživljavala i kao neku vrstu unutrašnjeg pročišćenja.

"Osećam da zajedno sa bolom dolazi i iskupljenje za sve loše stvari koje sam učinila u životu."

Ove reči su zvučale čudno i veličanstveno u isto vreme.

Filozofi su patnju često nazivali "školom duše". U ovom slučaju ona se gotovo doslovno manifestovala pred lekarom. Čovek kojem je ostalo samo nekoliko dana života iznenada je počeo da doživljava bol kao priliku da se pomiri sa sobom i sa sopstvenom prošlošću.

Još jedno važno Gnezdilovljevo zapažanje bilo je da patnju jedne osobe gotovo nikada ne nosi samo ona. Njena porodica, negovatelji i prijatelji pate zajedno sa njom.

I upravo u tome postoji jedna teška, ali važna lekcija – život nas ponekad uči saosećanju upravo onda kada smo najbliži njegovom kraju.

Ljubav je jača od straha

Gnezdilov je često govorio o tome koliko je čoveku na kraju života potrebna blizina drugih ljudi. Ne samo medicinska pomoć, već i prisustvo, dodir, toplina i osećaj da nije napušten.

„Umiruća osoba treba da bude okružena posebnom ljubavlju. Mnogo je lakše umreti u zagrljaju punom ljubavi nego u zagrljaju ravnodušnih ljudi. Ali primećujem da se mnogi ljudi plaše smrti. Veruju da treba da se distanciraju od umirućih, da ih smrt ne dotakne. Ali pre ili kasnije, ona će doći do svakog od nas. Ne možete se distancirati od umiruće osobe. Jer će vas kasnije vaša sopstvena savest naterati da joj se približite kako biste iskupili greh koji ste počinili prema svojoj voljenoj osobi, izdali je i otišli od nje u najtežem trenutku njenog života.“

Ali jedna druga navika duboko je ukorenjena u društvu – udaljavanje od smrti i izbegavanje bolesnih. Kao da ljudi veruju da, ako ne gledaju, ne razgovaraju i ne prilaze, smrt neće dotaći njihov život.

Ali smrt dolazi svima.

I tu se pojavljuje gorka istina: ravnodušnost prema umirućem čoveku može se godinama kasnije pretvoriti u teret sopstvene savesti. Čovek se može sećati da nije bio tu onda kada je njegovoj voljenoj osobi bilo najteže.

Lav Tolstoj je napisao: "Nije bitna smrt, već kako je prihvatamo."

A možda je smrt lakše prihvatiti kada oko nas nema straha i hladnoće, već topline ljudi koje volimo.

"Tek kada sam dobila rak i saznala da umirem, saznala sam istinu"

Jedna od Gnezdilovljevih pacijentkinja rekla mu je da je celog života bila ateistkinja. Mislila je da je vera nešto što je potrebno drugim ljudima i da može da živi bez nje.

Ali nakon što je čula svoju dijagnozu i suočila se sa sopstvenom smrtnošću, žena je rekla:

"Tek kada sam dobila rak i saznala da umirem, saznala sam istinu. Shvatila sam da postoji Bog. Znam da ću uskoro nestati, ali to nije važno. Ako postoji Bog, to znači da ne moram potpuno nestati."

Ove reči ne predstavljaju naučni diskurs, već jednostavno, gotovo detinje otkriće. Ljudi koji žive do kraja ponekad otkriju veru o kojoj tokom celog života nisu razmišljali ili koju su ranije odbacivali.

Jedna druga pacijentkinja, koja je imala šezdeset godina, rekla je svom lekaru:

"Živela sam dobar život. Imala sam ljubav, odgajila sam ćerku, doživela sam da vidim svoju unuku. Dobila sam sve što sam želela, a sada želim da znam šta je sledeće."

Kako objasniti ovaj zaprepašćujući optimizam?

Kao da za neke ljude umiranje nije samo kraj, već prelazak na sledeći nivo postojanja.

"Često se pitam, odakle umirućima toliko optimizma i hrabrosti? Kao lekar, video sam mnogo smrti, ali uvek se klanjam onima koji pre smrti pokazuju takvu lepotu kao ova žena", primetio je Andrej Gnezdilov.

Kada duša raste, a telo slabi

Doktor je priznao da je svaki put saginjao glavu pred takvom hrabrošću. Činilo bi se da čovek gubi snagu, da trpi strašne bolove i da se njegovo telo postepeno gasi, ali upravo tokom tih dana u njemu se ponekad otkriva lepota koju je teško opisati.

Andrej Gnezdilov je rekao: "Žena je umirala u našem hospisu. Jednog dana pogledala je ikonu na odeljenju, a zatim je imala viziju Boga. To bi se naučno moglo objasniti kao halucinacije – vizuelne, auditivne i tako dalje. Ali kakve to ima veze ako je žena provela ostatak života nakon ove vizije tako srećna da smo dolazili samo da je pogledamo i divimo se njenoj lepoti. Sav strah, sav užas smrti, nestao je. Bila je srećna osoba. Žena je rekla da je videla Boga, da On postoji. Samo ta misao ispunjavala je njenu svest. Govorila je o onome što se dogodilo sa takvim oduševljenjem i radošću da joj je bilo nemoguće ne verovati."

Ponekad su pacijenti prijavljivali različite vizije. Sa medicinske strane, takva iskustva mogu imati različita objašnjenja i ne mogu sama po sebi biti dokaz postojanja natprirodnog.

Ali Gnezdilov je pažnju usmeravao i na nešto drugo: na način na koji su ta iskustva menjala ljude.

Žena koja je tvrdila da je videla Boga proživela je ostatak svojih dana u takvoj sreći da su lekari dolazili u njenu sobu samo da pogledaju izraz njenog lica i da se dive promeni koju su videli.

Govorila je:

"Videla sam Boga, On postoji."

I bilo je nemoguće ostati ravnodušan prema njenom glasu, njenom uverenju i radosti koju je osećala.

Tajna koja se tiče svih nas

Gnezdilov je primećivao da ovaj poseban odnos prema smrti nije ograničen samo na starije osobe. Ponekad čak i deca, suočena sa teškom bolešću, mogu postati smirenija i mudrija od odraslih koji ih okružuju.

Neka od njih odlazila su zamišljena i mirna, kao da su na neki način prihvatila ono što odrasli oko njih još uvek nisu bili spremni da prihvate.

"Zato sada ni ja ne dovodim u pitanje da li imamo dušu. Radeći sa umirućima, stalno sam uveren u to. Moja zapažanja su mi usadila uverenje da u svakoj osobi leži neka besmrtna suština, i to sam iskusio iz prve ruke. Moje kolege i ja ponekad vidimo naše preminule pacijente u snovima. Oni izražavaju reči zahvalnosti ili jednostavno kažu zdravo. I u takvim trenucima osećam da moji pacijenti nisu nestali. Njihova suština nastavlja da živi negde, i u to ne sumnjam", rekao je Andrej Gnezdilov.

Ponekad bi on i njegove kolege sanjali svoje pacijente. U tim snovima činilo se da im prilaze, zahvaljuju im se ili ih jednostavno pozdravljaju.

Sa naučne tačke gledišta, takvi snovi mogu biti posledica snažnih emocija, dugotrajnog rada sa pacijentima i činjenice da je lekar godinama bio duboko uključen u njihove živote.

Ali za one koji su doživeli takve susrete, njihovo značenje može biti mnogo ličnije i dublje.

Na kraju, razgovor o smrti zapravo je razgovor o životu

Albert Kami je napisao: „Smrt je cena koju plaćamo za život. Ali poenta je da je dobro platimo.“

Slušajući priče iz hospisa, čovek počinje da shvata jednu jednostavnu stvar: razgovori o smrti zapravo su uvek razgovori o životu.

O tome kako je proživljen.

Sa kim smo ga delili.

Kome smo dali ljubav.

Koga smo povredili.

Kome smo oprostili.

I za šta smo sve vreme verovali da imamo još dovoljno vremena.

Zato iskustvo Andreja Gnezdilova toliko snažno odjekuje. Na kraju životnog puta čovek prestaje da igra uloge i prestaje da se pretvara. Više nema potrebe da impresionira druge, da dokazuje svoju vrednost ili da skriva sopstvene slabosti.

Ostaje samo ono što je zaista njegovo.

U tim poslednjim danima neki ljudi počinju da govore o stvarima o kojima su ćutali čitavog života. Neki traže oproštaj. Neki žele da izgovore „volim te“. Neki se vraćaju veri. Neki prvi put otvoreno govore o svojim strahovima.

A neki, uprkos svemu, pronađu neobičan mir.

Možda upravo zato iskustva ljudi koji rade u hospisima mogu da budu važna i za one koji još nisu blizu kraja života.

Jer ako čovek na samom kraju počinje jasnije da vidi šta je zaista bilo važno, možda ne moramo čekati poslednje dane da bismo isto to razumeli.

Možda možemo već danas nazvati osobu koju volimo.

Možda možemo izgovoriti ono „oprosti“ koje godinama odlažemo.

Možda možemo prestati da trošimo život na ljude i stvari koje nam ništa ne znače.

I možda možemo početi da živimo tako da jednog dana, kada se osvrnemo iza sebe, ne moramo da žalimo za životom koji smo stalno odlagali.

"Kada čovek umre, shvata da prelazi iz ovog života u drugi."

U ovoj rečenici, bez obzira na to kako je ko doživljava, može se pronaći jedna važna poruka: dok smo još ovde, imamo priliku da svoj život učinimo smislenijim, da budemo bliži onima koje volimo i da ne ostavljamo najvažnije reči za trenutak kada možda više neće biti vremena da ih izgovorimo.