Setite se koliko često čujete stvari poput: „Muka mi je od svega“, „Nemam život“, „Ništa dobro se nikada ne dešava“. Ponekad se čini kao da je cviljenje postalo neka vrsta kulturne navike. Razgovori ne počinju dok neko ne otvori svoje probleme – bilo da je u pitanju posao, zdravlje ili odnosi. Ova navika je postala toliko sveprisutna da je teško bilo koga iznenaditi.
Žaljenje kao način bekstva od akcije
Neki ljudi možda čak ni ne primećuju kako žaljenje postaje njihov način izbegavanja odgovornosti. To je kao toplo ćebe u koje se možete umotati kada vam je hladno i kada ste uplašeni. Zašto se boriti sa životnim teškoćama kada možete jednostavno da se žalite? Tako je lakše. Žaljenje stvara iluziju akcije, dok je u stvarnosti to kapitulacija.
Pisac i mislilac Džordž Halifaks je napisao: „Žaljenje je samoprezir... Žalba obara čoveka, a niko neće podići čoveka koji je pao.“
Teško je raspravljati se s tim. Žaljenje ništa ne menja. To je prazna priča koja ne doprinosi vašem zdravlju, novcu ili ljubavi. Naprotiv, stvara senku oko osobe koja se stalno žali.
Navika kukanja: opasna infekcija
Neke stvari su zarazne – i to ne samo virusi. Stalno kukanje, stalno nezadovoljstvo – to je takođe zarazno. Nakon što provedete vreme u društvu gde su žalbe uobičajene, počinjete mentalno da preispitujete da li je sve što radite previše dobro. To je podmukla energija koja osobu pretvara u hroniku nesreće.
„Ne žalite se. Ali ako zaista želite da se žalite, onda svoju žalbu prenesite na papir. Nećete dobiti odgovor na svoju žalbu, ali ga bar ne očekujete.“ – savet Mihaila Litvaka, psihologa sa bogatim iskustvom.
Papir će sve izdržati i možda je jedina „osoba“ koja neće suditi, likovati ili prijavljivati vaše slabosti drugima.
Ljudi koji se izbegavaju
Vremenom, oni koji se žale na život počinju da primećuju da se ljudi udaljavaju od njih. Ne odmah, ne naglo, već sigurno i zauvek. Život je kratak i niko ne želi da ga protraći raspravljajući o onome što je već očigledno. Umor, rast cena, izdaja, nepravda — svi to doživljavaju. Ali neki idu napred, dok se drugi zaglavljuju u večnom „zašto ja?“.
Maksim Gorki je bio u pravu kada je napisao: „I ne treba se nikome žaliti na život: reči utehe retko sadrže ono što čovek u njima traži...“
Tuđe saosećanje ne leči uvek. Ponekad samo produbljuje unutrašnju slabost. Sažaljenje je slatko, ali slabi čoveka.
Postoji li alternativa?
Alternativa je akcija. Barem nešto. Jednostavna odluka: prošetati parkom, započeti razgovor sa nekim ljubaznim, pročitati dobru knjigu, srediti se. Mali korak koji te pomera napred, čak i ako je to samo milimetar. Jer kretanje je život, a žaljenje je stagnacija.
"Život se ne poboljšava žaleći se. Postaje bolji kada se nešto preduzme povodom njega."
Ova jednostavna istina je poznata već dugo vremena, ali zahteva trud. Žaljenje, međutim, ne zahteva ništa. Zato je toliko popularno.
Nije svaki razgovor prilika da svalite ceo svoj teret na nekog drugog. I nije svaki slušalac spreman da ga podnese. Vredi biti selektivniji – ne samo u rečima, već i u sagovornicima. Vaše okruženje ima jači uticaj nego što mislite.
I takođe vredi zapamtiti da nas život čuje. Oni koji se žale, imaju razloga da se žale. Oni koji su zahvalni, imaju razloga da budu zahvalni. Ovo je, možda, glavna tajna unutrašnje snage.
"Najgora stvar koju možeš sebi da uradiš jeste da se naučiš da se žališ."
Ponekad jednostavno moraš da ćutiš. I da uradiš nešto. Barem nešto. Neka sve počne od ovoga.
