- Luan VanBaskvirk tvrdi da je sa 18 godina doživela kliničku smrt nakon što ju je udario kamion i da je tada, kako kaže, videla pakao i susrela se s Bogom.
- Pre povratka u život, prema njenim rečima, dobila je obećanje da će upozoravati ljude na ono što je videla, ali ga je ispunila tek mnogo kasnije.
- Kasnije joj je dijagnostikovan rak, a bolest ju je navela da promeni život, ode u crkvu i krsti se.
"Bila je subota, vozila sam bicikl, planirajući da odnesem odeću u vešeraj. Dok sam prolazila raskrsnicu, udario me je kamion. Odletela sam u vazduh i pala na zemlju. Sve je utihnulo. I u toj tišini čula sam glas kako govori: 'Lin, niko od tvojih prijatelja ne ide sa tobom.' Onda sam osetila hladnu, klizavu ruku kako me steže za ruku", seća se Luan VanBaskvirk.
Luan VanBaskvirk imala je samo 18 godina kada ju je udario kamion i kada se, kako opisuje, iznenada našla izvan svog tela, posmatrajući prizor koji se odvijao ispod nje. Ono što je usledilo opisuje kao zastrašujuće iskustvo koje je uključivalo susret sa onim što je doživela kao pakao, preispitivanje sopstvenog života, očajničku molbu za još jednu priliku i susret sa Bogom.
VanBaskvirk kaže da je pred povratak u život dala Bogu jedno obećanje, ali da joj je trebalo mnogo vremena da ga ispuni. Kako kaže, tek kasnije je shvatila šta je njeno iskustvo značilo i kako je promenila svoj život.
"Počela sam da vičem: 'Ja sam dobra osoba, takvi ljudi ne idu u pakao'"
"Sa osamnaest godina živela sam sama. Radila sam kao konobarica i iznajmljivala sam mesto blizu kafića. Subotom sam nosila odeću konobarice u vešeraj. Jednog takvog dana sela sam na bicikl i vozila se poznatom rutom. Odlučila sam da pređem raskrsnicu na žuto svetlo i u tom trenutku me je udario kamion. Mislila sam da sam u velikoj nevolji jer nisam imala osiguranje", seća se Luan VanBaskvirk.
U početku ju je iznenadilo to što nije osećala nikakav bol. Ubrzo je primetila da je sve oko nje utihnulo, iako je na putu bilo mnogo automobila. Videla je nekoliko ljudi kako trče prema njoj i posmatrala ih otprilike u visini očiju. Ipak, nešto joj je bilo potpuno nelogično, jer je znala da je nakon udara pala na trotoar.
"Neverovatne stvari su se dešavale oko mene. Odjednom sam se našla kako stojim pored velikog sata postavljenog na vrhu zgrade advokatske kancelarije blizu raskrsnice. Nikada nisam videla taj sat tako blizu. Ono što me je takođe iznenadilo jeste to što sam mogla da vidim kroz svoju ruku. Dok sam posmatrala šta se dešava ispod, čula sam nekoga kako kaže: 'Lin, tvoji prijatelji neće ići sa tobom.' Dok sam se pitala šta to znači, osetila sam kako mi je ruka čvrsto stisnuta", kaže Luan VanBaskvirk.
Kako opisuje, videla je samo prste nepoznatog stvorenja. Bili su dugi i vitki. Seća se da nije mogla da mu se odupre, jer je imala osećaj da je potpuno podređena njegovoj volji.
Tek tada je, kako kaže, shvatila da je mrtva. Ne znajući sa kim razgovara, Luan je povikala:
"Previše sam mlada da umrem. Moram da osnujem porodicu, kupim kuću."
Kao odgovor je, prema njenim rečima, čula ravnodušan glas:
"Čak i bebe umiru."
Susret sa onim što je doživela kao pakao
Luan VanBaskvirk opisuje da se potom uzdizala iznad planinskog predela, iza kojeg je mogla da vidi grad. Sve joj je delovalo mračno i zlokobno.
Tada se setila događaja iz detinjstva. Žena po imenu Kiki živela je u blizini njihove kuće i pričala joj o Isusu, raju i paklu. Iz tih priča Luan je tada zaključila da dobra osoba ne može završiti u paklu.
"Skoro smo stigli do ovog grada u planinama i počela sam da vičem: 'Verujem u Isusa. Ja sam dobra osoba, ja sam dobra osoba, takvi ljudi ne idu u pakao.' A oni su odgovorili: 'Čak i demoni veruju u njega. Govorite mi da ste bolji od njih.' A onda mi je pokazan moj život. Nije bilo vraćanja unazad. Bilo je kao da sam sve ponovo proživljavala. Bila sam u filmu. Videla sam bezbroj trenutaka gde mi je ponuđeno da prihvatim Boga, ali sam rekla ne", objašnjava Luan VanBaskvirk.
U tom iskustvu počela je da se priseća brojnih događaja iz svog života. Jedan od njih odnosio se na susret sa mladićem po imenu Džon.
Jednog dana Luan se vozila kući autobusom kada je mladić seo pored nje.
Rekao joj je:
"Zovem se Džon. Ako vam ne smeta, sešću."
Ubrzo su započeli razgovor. Luan ga je pitala odakle je, a on joj je odgovorio da je iz Traverse Cityja i da se tamo „ponovo rodio“. Potom joj je ispričao svoju priču o Isusu i promeni koju je, prema njegovim rečima, doživeo. Govorio je dovoljno glasno da su svi putnici u autobusu mogli da čuju njegovu priču.
"Bila sam užasnuta onim što sam videla"
"Sledeći put kada sam bila primorana da se ukrcam u autobus, snežna me je na to naterala. Sećajući se Džonovog iskustva, pažljivo sam osmatrala putnike kako bih izbegla susret sa nekim sličnim. Videla sam inteligentnu ženu i pomislila sam da nemam čega da se plašim sa njom. Iz ljubaznosti sam je pitala za ime i odakle je. Čak smo stigle do tačke gde sam joj ispričala priču o Džonu. Mislila sam da će joj situacija biti zabavna. Kao odgovor, pitala me je čime se bavim. Onda sam joj postavila isto pitanje", kaže Luan VanBaskvirk.
Žena joj je rekla da je monahinja.
Nakon tih reči, Luan se duboko postidela i počela da se izvinjava svojoj sagovornici. Kako kaže, žena nije ni morala da joj govori o Bogu. U njenom držanju, ponašanju i načinu na koji je razgovarala sa njom Luan je prepoznala nešto što opisuje kao posebnu gracioznost i dostojanstvo.
Kada je izašla iz autobusa, pomislila je:
"Sve ovo vreme sam bežala od Boga, ali danas me je On sustigao."
Luan VanBaskvirk kaže da je tada ponovo proživljavala sve događaje kojih se sećala. Sada je, kako objašnjava, razumela da ono od čega je pokušavala da pobegne za nju predstavlja stvarnost. Žalila je što nema način da se vrati i ponovo proživi svoj život.
Bila je užasnuta onim što je videla.
U jednom trenutku neko ju je, prema njenom sećanju, gurnuo otpozadi. Ispred sebe je ugledala mračan hodnik koji je podsećao na ulaz u pećinu.
"Osetila sam kako me tama oko mene počinje pritiskati. Stezala me je sa svih strana, tako čvrsto da nisam mogla da dišem. Osećala sam se kao da mi neko istiskuje vazduh. Bilo je fizički bolno. Kasnije sam shvatila da mi oduzimaju dah života. Tama me je skoro progutala kada je iz mene izbio krik: 'Molim te, Bože, daj mi još jednu šansu, svima ću pričati o tebi'", opisuje Luan najteži trenutak svog iskustva.
Povratak u bolnicu
Luan kaže da je gotovo istog trenutka shvatila da više nije u pećini. Imala je osećaj kao da leži na polju, dok joj lice dodiruju klasovi raži.
Nije mogla ništa da vidi jer nije uspevala da otvori oči, ali je bila svesna svetlosti koja je sijala oko nje.
"Osetila sam dašak vazduha kroz nozdrve. Vazduh je imao prolećni i sladak ukus."
Ubrzo je otvorila oči i ugledala lekare kako stoje ispred nje. Nalazila se u bolnici.
"Pre mog povratka, Bog me je naterao da obećam da ću upozoriti sve na ono što sam videla. Ali bila sam mlada, pa sam sporo ispunila to obećanje."
Ipak, nakon povratka u svakodnevni život, Luan kaže da nije odmah promenila svoje ponašanje. Nastavila je da beži od Boga i priznaje da je nakon nesreće napravila još mnogo grešaka.
Sa 21 godinom imala je, kako kaže, nesrećan brak, a sa 23 godine dijagnostikovan joj je rak.
Bolest ju je ponovo naterala da potraži smisao
"Ležala sam u bolničkoj sobi nakon operacije. Moji rođaci su došli u posetu. Doneli su mi cveće. Bilo je toliko cveća da je cela soba bila prekrivena njime. Ali da li me je to moglo utešiti? Pogledala sam lica svojih rođaka, a oni su rekli: 'Ona ima rak, umire.' Kada su svi otišli, briznula sam u plač. U očaju sam pitala Boga: 'Zašto si me stvorio, zašto?' Kao odgovor na moje jecaje, čula sam tih, smiren glas: 'Stvorila sam te za svoju radost.' Posle tih reči, život je iznenada dobio smisao za mene", seća se Luan VanBaskvirk.
Istog dana u njenu sobu ušla je medicinska sestra. Divila se količini cveća koje su joj doneli rođaci, a zatim joj rekla:
"Kad bi samo znala koliko ljudi ovde ima koji nemaju nikoga da posete. Neki od njih umiru sami."
Luan je tada saznala imena tih pacijenata. Uzela je svo cveće koje je dobila, stavila ga u kolica i odnela bolesnicima koje niko nije posećivao.
Sa njima je razgovarala i pričala im o svom iskustvu i susretu sa Bogom, nadajući se da će im to pomoći da se osećaju manje usamljeno.
Obećanje koje je na kraju ispunila
Luan danas svoje iskustvo opisuje kao prekretnicu koja joj je promenila pogled na život.
"Pitala sam Boga zašto me je stvorio, a On mi je odgovorio. Sve ostalo mi sada deluje tako beznačajno. Shvatila sam da Bog nije samo pravedan, već i dobar. Sve što je neprijatelj u mom životu pretvorio u zlo, Bog je pretvorio u dobro. Jer se raduje našim životima. Prevazišavši bolest, počela sam da idem u crkvu i krstila sam se. Tako se završila priča o čoveku koji je pokušao da pobegne od Boga", zaključuje Luan VanBaskvirk.
