Postojalo je vreme u Jugoslaviji kada se kvalitet nekog proizvoda nije merio time koliko lepo izgleda, već procenom da li će trajati dovoljno dugo da ga koriste i deca onoga ko ga je kupio, pa čak i unuci. Upravo jedan od takvih proizvoda bilo je čuveno Ambasador ćebe. Sećam se koliko puta ga je samo pomenula moja pokojna baka Mileva, nakon što je sa dedom izbegla iz Prizrena 1999. godine.
"E, sine moj, samo da znaš kakav je do kvalitet bio. Ambasador ćebad su bila neuništiva. Radila sam u trgovini i odlično sam znala da procenim kakav je proizvod pod rukom. Duša me boli, sve nam je to ostalo, šta da se radi", govorila mi je baka.
Teško, debelo, toplo i prepoznatljivog izgleda, ovo ćebe postalo je svojevrsni simbol jugoslovenskog domaćinstva. Pričala mi je baka i da se poklanjalo se za svadbe, čuvalo za goste, nosilo u miraz i pažljivo odlagalo u ormare. Mnoge porodice koje su ga kupile pre nekoliko decenija i danas imaju svoj primerak.
Bila je, ćak, i šaljiva izreka u narodu: Tri stvari ne prodaju ako nije voda do grla: zemlja, dukati i ambasador ćebe“.
Ko je zapravo proizvodio „Ambasador“, kakvo je bilo njegovo poreklo i zbog čega je steklo gotovo kultni status?
## Sve je počelo u Vukovaru
Priča o „Ambasadoru“ vezana je za **Vuteks**, veliku tekstilnu fabriku iz Vukovara.
U drugoj polovini 1969. godine Vuteks je počeo proizvodnju ćebadi pod imenom „Ambasador“, po licenci nemačke kompanije **Bayer**. Prema dostupnim istorijskim podacima, Vuteks nije samo preuzeo postojeće rešenje već je dodatno unapređivao kvalitet proizvoda.
Upravo je „Ambasador“ postao jedan od najpoznatijih proizvoda ove fabrike i vremenom je prerastao granice Jugoslavije.
Vuteks je proizvodio ogromne količine tekstila i svoje proizvode izvozio na različita tržišta. Prema tekstu iz 1973. godine koji je preneo Index.hr, fabrika je tada proizvodila oko **1,8 miliona ćebadi godišnje**, a njeni proizvodi stizali su na tri kontinenta – u Evropu, Aziju i Afriku.
Ko je bio dizajner čuvenog ćebeta?
Jedna od zanimljivijih priča vezanih za „Ambasador“ jeste ona o Josipu Uršanu, Vuteksovom inženjeru.
Index.hr, prenoseći tekst iz tadašnje Revije 92 iz 1973. godine, navodi da je Uršan bio svojevrsni „otac“ deke koja je postala najvredniji Vuteksov proizvod.
Njegov put je posebno zanimljiv – u fabrici je počeo kao pomoćni radnik, a potom napredovao do kvalifikovanog radnika, tehničara, inženjera i tehničkog direktora. Radio je na različitim mašinama i prošao gotovo sve faze proizvodnje.
Upravo takvi ljudi, koji su poznavali proizvodnju iznutra, učestvovali su u razvoju proizvoda po kojem će Vuteks kasnije biti poznat širom Jugoslavije i van nje.
Zašto je Ambasador ćebe bilo toliko poseban?
Za današnje potrošače možda je najzanimljivije pitanje šta je zapravo činilo ovo ćebe toliko drugačijim.
Stari Ambasador bio je poznat po tome što je bio težak, gust, topao i izdržljiv, ali istovremeno dovoljno prozračan da korišćenje ne bude neprijatno.
Bila su pravljena od 100% visokokvalitetnih akrilnih vlakana (sintetičkog materijala koji je oponašao mekoću, sjaj i toplinu, a bio znatno otporniji i lakši za održavanje)
Ljudi koji se sećaju starih Ambasador ćebadi opisuju ih kao znatno deblja i teža od mnogih savremenih pokrivača.
Na oglasima se i danas pojavljuju originalni Vuteksovi primerci različitih dimenzija, a cena je oko 50 evra.
Ljudi danas ne pričaju samo o njegovoj funkciji. Pričaju o tome gde je stajao u njihovoj kući, ko ga je kupio, ko se njime pokrivao kao dete i gde je završio kada su došli novi pokrivači. Zato se u pričama o starim Ambasador ćebadima često pojavljuje nostalgija, a ne samo ocena kvaliteta.
Koliko je koštalo u to vreme?
U dostupnim izvorima na internetu se navodi da je Ambasador bio toliko cenjen da je postao svojevrstan simbol kvaliteta, a ljudi su ga čuvali godinama, čak i kao deo miraza.
Za poređenje, jedan podatak iz tog perioda navodi da je prosečna plata u Jugoslaviji oko 1980. bila približno 5.000–6.000 dinara, a da je Ambasador ćebe koštalo oko 1.500–2.500 dinara. To bi značilo da je jedno Ambasador ćebe koštalo otprilike 25–50% prosečne mesečne plate.
Drugim rečima, nije bilo nešto što se kupovalo usput, već prilično ozbiljna kupovina za prosečno domaćinstvo.
