- Dakota Džonson je odrastala uz razvod roditelja, nestabilnost i terapiju od treće godine, a kasnije je otvoreno govorila o depresiji od tinejdžerskih dana.
- Gluma joj je postala izlaz iz haosa, a pravi proboj stigao je tek 2015. godine filmom 'Fifty Shades of Grey'.
Rođena je 4. oktobra 1989. godine u Ostinu, u Teksasu. Otac joj je bio Don Džonson, zvezda serije „Poroci Majamija”. Majka joj je bila Melani Grifit, glumica nominovana za Oskara. Baka joj je bila Tipi Hedren, zvezda filma „Ptice” Alfreda Hičkoka. Tri generacije Holivuda i jedna devojčica u središtu svega toga.
Don i Melani su se već jednom razveli, još 1976. godine. Njihov prvi brak trajao je šest meseci. Pokušali su ponovo 1989. godine, iste one kada im se rodila ćerka. Ni taj brak nije potrajao. Sedam godina kasnije, 1996, definitivno su se razveli. Do tada je njihova ćerka već iskusila više haosa nego većina odraslih.
Mnogo pre drugog razvoda, kada je mala samo tri godine već je išla na terapiju. Njeni roditelji su imali sopstvene probleme. Zavisnost. Nestabilnost. Brak koji se neprestano raspadao i ponovo sastavljao.
„Bila mi je potrebna pomoć oko toga, u vidu terapije”, rekla je godinama kasnije.
Detinjstvo je provela rastrzana između dva grada. Kolorado sa jednim roditeljem. Los Anđeles sa drugim. Bez stalnog doma. Bez stalne škole. Bez ičega stalnog. Umesto u učionice, odlazila je na filmske setove.
A evo šta je situaciju činilo još gorom: nikome nije palo na pamet da pita da li je dobro. Imala je slavne roditelje. Veliku kuću. Lepu odeću. Spoljnom svetu to je delovalo sasvim dovoljno. Tabloidi su pratili svaku svađu njenih roditelja. Javnost je tu dramu doživljavala kao zabavu. Niko nije zastao da razmisli o detetu koje je sve to posmatralo.
Kada je imala14 godina nastupila je depresija. Još uvek nije imala reči kojima bi je opisala. Godinama ju je nosila u sebi, ne govoreći gotovo nikome. Decenijama kasnije, konačno je to jasno objasnila. Konačno je to i sama izgovorila.
„Borim se sa depresijom još od mladosti, otkako sam imala 15 ili 14 godina.”
Nije to predstavljala kao tragediju. Predstavljala je to kao nešto sa čime je naučila da živi.
1999. godine sa devet godina, prvi put je stala pred kameru. Film se zvao "Crazy in Alabama". Njena majka je igrala glavnu ulogu, a očuh ga je režirao. Bila je to mala uloga. Jedva jedna scena. Ali, nešto je „kliknulo”.
Gluma joj je pružila mesto gde može da usmeri sva ta osećanja. Dala je okvir tom haosu. Ali uspeh nije došao preko noći. Išla je na brojne audicije tokom kasnih tinejdžerskih godina i dvadesetih. Vrata se nisu otvarala samo zbog njenog prezimena. Bilo je dugih perioda bez ikakvog posla. Priznala je da je više puta morala da traži finansijsku pomoć od roditelja. To priznanje je iznenadilo ljude koji su pretpostavljali da joj je put bio unapred popločan. Nije bio.
2010. godine desila joj se mala uloga u filmu "The Social Network". Ipak, to još uvek nije bio onaj pravi proboj. Ali 2015. godine sve se promenilo. Dobila je glavnu ulogu u filmu "Fifty Shades of Grey". Film je postao jedno od ostvarenja sa oznakom „R” (za odrasle) koja su ostvarila najveću zaradu u istoriji. Usledila su dva nastavka, zaključno sa 2018. godinom.
Više nije bila samo ime vezano za slavne roditelje, ljudi su sada tražili njeno ime samostalno. Časopis "Forbes" ju je 2016. godine uvrstio na svoju listu „30 ispod 30” (najuspešnijih mladih ljudi). Detinjstvo provedeno u selidbama sa jednog filmskog seta na drugi dovelo je do nečeg stvarnog. Ali slava nije izbrisala ono što joj je prethodilo.
Sa 30 godina, izgovorila je nešto što je izbegavala da kaže punih šesnaest godina. Otvoreno je govorila o depresiji sa kojom se borila još od četrnaeste godine. Rekla je da je naučila da na nju gleda drugačije.
„Naučila sam da u njoj vidim lepotu jer osećam svet”, rekla je.
To nije bio lek. Nije to bio uredan, srećan kraj. Bio je to izbor jedne žene da izabere iskrenost umesto tišine u kojoj je odrasla. Od tada nastavlja da govori o tome, u intervjuu za intervjuom. Govorila je o terapiji ne kao o poslednjem utočištu, već kao o doživotnom alatu.
Trogodišnjakinja koja je nekada mirno sedela sa savetnikom je odrasla, sada govori o mentalnom zdravlju bez stida. Ta promena, koliko god mala zvučala, uopšte nije mala. Mnogo ljudi odrasta verujući da njihov bol nije važan, ne ako im život spolja izgleda dobro. Mnogo ljudi čeka godinama da naglas izgovore tešku stvar.
Dakota Džonson čekala je šesnaest godina, onda je to ipak rekla. Jedna devojčica je jednom skrila šta oseća, ali izrasla je u ženu koja to govori jasno, pred kamerama, milionima. I taj deo njene priče nema nikakve veze sa Holivudom.
