Izreka "Nikad ne reci nikad" postala je istina za 35-godišnju Radu Džanalijevu, koja je prošla kroz mnoga životna iskušenja. Kao vrlo mala, našla se u ciganskom taboru (njena majka se udala za Roma) i toliko je želela da pobegne iz tog okruženja da je sa 16 godina pobegla s prvim momkom u koga se zaljubila. Međutim, nije uspela da izgradi srećnu porodicu: njen muž je bio zavistan i nije obraćao pažnju na nju i njihovo novorođeno dete. U očaju, da bi obezbedila nešto novca, Rada je počela da prodaje drogu. Uhvatili su je i osudili na osam i po godina zatvora.
Rada je odslužila celu kaznu i izašla na slobodu, potpuno izgubljena u savremenom svetu. Nekoliko godina kasnije postala je popularna blogerka. Svoju prošlost nikada nije krila, a nedavno je objavila knjigu "Ja sam Rada. Devojka koja je pobegla iz pakla". U intervjuu za Woman.ru, Rada je ispričala kako joj je uspelo da započne novi život i o strahotama svoje prošlosti.
Detinjstvo u romskoj porodici
Odrasla sam u romskoj porodici. Teško je to nazvati taborom, jer smo bili savremeni Romi, ali smo poštovali neke običaje. Na primer, devojka je morala da sačuva nevinost do braka, u suprotnom, venčanja ne bi bilo.
Romi nisu protiv obrazovanja za svoju decu. Devojčice i dečaci obično završe 11 razreda i mogu čak da upišu fakultet. Ipak, često napuštaju školu, ali mene iz nekog razloga nisu ni poslali u školu. Umesto toga, stalno sam čuvala brata.
„Celokupno moje obrazovanje su tri razreda na kuhinjskoj stolici pored učiteljice, koja je pokušavala da me nauči bar osnovnim stvarima: kako da čitam i pišem.“
Najveća misterija za mene je zašto se to dogodilo, jer u maminoj porodici svi imaju po dve diplome, a i ona je sama pohađala univerzitet, koji je napustila kada je otišla iz Kazahstana u Rusiju da bi se udala.
Kada sam imala samo 16 godina, moji roditelji su odlučili da me udaju za veoma bogatog Roma. Onda sam pobegla od kuće. I da ne bi bilo povratka u logor, brzo sam izgubila nevinost. Nisu mi dali da se vratim nazad. Jer sam izgubila nevinost, pa više mogli da me udaju za drugog Roma.
Ljubav i HIV
Sa svojim prvim mužem stašom, dobila sam sina Nikitu. U osmom mesecu sam saznala da je Stas zaražen HIV-om. U to vreme, moj partner se lečio od zavisnosti na klinici, a ja sam ležala pored njega na plaćenom odeljenju. Bila sam maloletna, pa me je narkolog pozvao u svoju kancelariju i pitao da li znam da Stas ima HIV.
Tada nisam shvatao ozbiljnost svoje situacije. Doktor mi je sve objasnio i predložio da napišem izjavu protiv Stasa. Odbila sam. Hvala Bogu, moje dete i ja se nismo zarazili. Bili smo registrovani duge tri godine i ništa nije pronađeno. Kako su mi objasnili, postoje nosioci virusa, a postoje i njegovi distributeri. Na našu sreću, Stas je bio nosilac.
Dilanje droge
U uslovima u kojima sam odrasla, prodaja droge je bila prirodna stvar. Deca od toga počinju da zarađuju sa pet ili šest godina. Jednostavno im daju robu i šalju je da prodaju na ulici. Nakon udaje, odlučila sam da pobegnem od muža sa detetom. Stas me je tada potpuno podržao, ali se odnos pogoršao i on je počeo da diže ruku na mene i deteta. Imala sam 17 godina. Bila sam potpuno zbunjena, ali sam shvatila da mi treba novac. Nisam imala od koga da tražim pomoć – majka je tada bila u zatvoru. Bila je zatvorena kada sam bila trudna zbog distribucije droge.
Zatvorska kazna
"Sa svojih 18 godina još uvek nisam znala da čitam i pišem, nisam umela da zarađujem novac legalno, pa mi nije preostalo ništa drugo nego da radim ono jedino što sam znala od detinjstva: prodavati narkotike."
Tokom jedne od transakcija su me uhapsili. Tada mi niko nije pomogao — čak nisam imala ni plaćenog advokata. Ali i dalje nisam verovala da će me osuditi. Do poslednjeg trenutka sam se nadala da će me pustiti. Nakon suđenja, moj svet se srušio.
Kada sam čula presudu, osetila sam prazninu. Činilo mi se da je moj život gotov. Nisam mogla da poverujem da su mi dali devet i po godina (osam i po posle ustavne žalbe). Nisam shvatala ozbiljnost svog zločina. Sudiji je bilo jasno da nisam stekla bogatstvo prodajom narkotika. Nisu mi dali odlaganje kazne, iako sam imala malo dete. Znam da su drugi ljudi, koji su osuđeni po članu 228, dobijali blaže kazne. Zato sam smatrala da su na meni odlučili da se osvete i pripisali mi zločine koje nisam počinila."
"Pre suđenja, mnogo puta su me ispitivali u strašnim kancelarijama. Nije bilo fizičkog nasilja — u filmovima često preteruju. Ipak, psihološki pritisak je svakako bio prisutan. I pored svih opasnih mesta kroz koja sam prošla u detinjstvu, taj zatvorski odsek nije se mogao uporediti ni sa jednim narkomanskim skrovištem."
Rada je bila u pritvoru sa još dve zatvorenice, obe optužene za ubistvo. Ćelija je bila mala prostorija: korak udesno — lavabo, korak ulevo — toalet. Nije bilo ničeg drugog, samo su u uglu, na maloj platformi, ležala dva madraca. Spavale su na smenu — treća devojka, kojoj nije bilo mesta, sedela je pored.
Nakon što su Radu osudili, poslali su je u koloniju u Stolypino. Putovanje vozom do grada trajalo je mesec dana — putovali su u vagonu sa zatvorenim prozorima. Dve nedelje karantina, obavezno šišanje — tako je za Radu počeo novi život.
Zatvor Prvog dana u zatvoru, plakala sam ceo dan. I sada se toga sećam sa ježenjem. Nisam želela da uđem u ćeliju. Beli betonski zidovi, lavabo od betona, i užasan toalet na podu. Sve to je jedva osvetljavala slaba žuta sijalica. Bilo je i malo prozorče sa rešetkama. Nije to bila ćelija, već tamnica. Besplatan advokat mi je odmah rekao da nemam šanse za uslovnu slobodu. Uhvaćena sam na delu, a uz to nisam bila ruska državljanka, imala sam kazahstanski pasoš. Morala sam da odslužim celu kaznu. Ta misao me je uništavala, ali čovek se na sve navikne, pa sam postepeno učila kako da živim unutar zatvorskih zidova.
U koloniji je sve bilo strogo uređeno. Ustajanje je u 6 ujutru uz rusku himnu. Zatim vežbe — ceo odred se poređa na poligonu i 15 minuta radi fizičke vežbe. "Kolona od sto četrdeset ljudi prvo ide na pregled i prebrojavanje, zatim prema tuševima da se umijemo i operemo zube. Ako imate sreće, jer su samo tri lavaboa za sve nas. Imamo samo par minuta, a redovi su dugi, ponekad beskonačni. Da li ćeš ujutru biti sređen ili ne, zavisi od sreće. Zatim odmah formiranje za doručak. Na meniju ječmena kaša, za sutra isto, za prekosutra — opet ječam u vodi. Osim možda nedelje: u čast 'praznika', kašu su kuvali u mleku, a ponekad su davali čak i griz ili pirinač."
Zatim je sledilo postrojavanje, pa odlazak na doručak. Svaki odred je imao svoje vreme za obrok. Do kantine se ide u koloni, pevajući pesme. Svaki odred ima svoju pesmu. Naš je pevao 'Ne plači devojko, proći će kiše.' Dan je bio isplaniran do najsitnijih detalja: postrojavanja, provere, rad, kantina, gotovo da nije bilo slobodnog vremena. Svaki odred je imao jedan dan u nedelji za kupanje."
„Sa nekim devojkama sam se držala po strani u maloj grupi, izbegavajući najopasnije zatvorenice. Jer, najčešće osude zbog kojih su većina njih služile kaznu bile su po osnovu članova 105, 228 i 158 — ubistva, droga i krađa. [...] U ženskim zatvorima uglavnom nije bilo podela u kaste, za razliku od muških. Možda je bilo 1–2 uticajne zatvorenice koje su se druge plašile, ali meni lično nisu pravile probleme.“
Nisam se održavala kontakt s ljudima van zatvora. Dobar deo razloga za to bio je taj što moja majka nije bila u kontaktu sa svojom porodicom, jer joj nisu mogli oprostiti što se udala za Roma."
Od 2017. godine živim u Moskvi, a 2019. godine mi je pala na pamet ideja da pokrenem projekat „Instazechka“. Želim da promenim stav društva prema bivšim zatvorenicima, kako bi im se pružila prilika da se vrate normalnom životu i pronađu posao. I sama sam se suočila sa stigmatizacijom kada su mi odbijali zapošljavanje zbog krivične presude.
Prvo sam počela da snimam video zapise za YouTube kanal. Pričala sam o sebi i pokazivala ljudima da oko njih ima mnogo bivših zatvorenika — na primer, u uslužnoj industriji.
Kada sam počela otvoreno da pričam svoju priču, postala sam hrabrija. To je bio vrlo težak korak, ali mnogi su me podržali. Imam mnogo prijatelja u Moskvi, pa me komentari ne povređuju. Srećna sam jer me mnogi razumeju i ne moram nikome ništa da dokazujem. Svako uzima nešto za sebe i vidi svoje.
Radujem se što bivši zatvorenici dobijaju nadu u bolji život i veruju da mogu prevazići teškoće. Ono što pišu hejteri me ne dotiče. Treba shvatiti da smo svi različiti i u tome leži naša jedinstvenost.
Dok sam bila u zatvoru, mog sina Nikitu je odgajala baba, majka njegovog oca. Sada imamo divan odnos. Sa mužem se ne kontaktiramo; imamo samo jednu tačku dodira — naš sin.
„Imamo poverljive odnose, za šta sam mu veoma zahvalna. Danas Nikita ima 18 godina i jedva čeka da se preseli u svoj trosoban stan. Pomoć oko stana dobio je od bake sa očeve strane, odnosno moje svekrve.“
Nova život i snovi
Nakon zatvora naučila sam da cenim vreme. Da vidim ljude dublje, da razumem njihovu psihologiju. Da se radujem životu. Da se snalazim u teškim situacijama. Da se prema ljudima odnosim sa razumevanjem, ne osuđujući ih odmah. Ako je neko napravio grešku, treba pokušati da se razume zašto je to uradio.
Zatvor ne deluje blagotvorno na svakoga. Ali pruža izbor: nastaviti da kršiš zakon ili izabrati zdrav razum. Čovek sam odlučuje ko će biti."
Stil/Woman.ru
