U najnovijoj kolumni, Vedrana Rudan se osvrće se na svoje lične bitke i otvoreno govori o bolesti koja joj je promenila život. Bez dlake na jeziku, kako smo i navikli, bez zadrške, bez ulepšavanja, uvek direktno i snažno.
"Kad sam saznala da imam rak, prvo mi je palo na pamet da pozovem sve one koji bi to trebalo da čuju od mene."
"Među prvima je bio čovek iz njene izdavačke kuće u Beogradu. Sećam se da sam mu bez uvoda rekla: „Imam rak, neću moći da dođem na Sajam knjiga.“
Zatekla sam čoveka. Objasnila sam mu da me čeka naporno lečenje, skupo zračenje... Nisam baš bila suvisla jer mi je odmah rečeno da je moj rak „poseban“, da je preživljavanje moguće samo uz obaveznu preventivnu hemoterapiju...
Niko od lekara nije uspeo da me ubedi da bi hemoterapija u mom slučaju mogla da mi išta učini, pa sam je odbila. Nisam želela, i ne želim, da poslednje dane provedem povraćajući i zureći u, kako su mi rekli, „verovatno krvave dlanove“ i „verovatno krvave tabane“.
Je*eš i dlanove i tabane, naživela sam se. Odavno ne slušam šta mi lekari govore, imam snažan osećaj da, kada govore o mom raku, ništa ne znaju. Isključena sam, viđam se s njima jer na tome insistiraju oni oko mene koji ne žele da prihvate da sam smrtna. Dirljiva je njihova ljubav, žao mi je što pate, ali ja sam se sa svojim rakom pomirila.
Ali... Nikako da se pomirim sa činjenicom da zbog bolova, anemije, nemoći ove godine neću moći ujutru da popijem kafu, sednem u auto i s mužem krenem na beogradski Sajam knjiga. Odlazak u Beograd krajem oktobra naša je dugogodišnja rutina. Tamo promovišem svoju novu knjigu, tamo su svi moji najbolji prijatelji..."
Kaže da će ove godine biti kod kuće, ležati na kauču i zamišljati kako se neke njene kolege druže na štandu njenog izdavača i grickaju Meline kolačiće.
"Mela je moja beogradska sestra. Kada smo zajedno u najvećoj gužvi, uvek imam osećaj da smo same na svetu. Volim Melu toliko da to ne mogu da opišem."
Momci i devojke iz njene izdavačke kuće u Beogradu će biti tamo i snimaće druge pisce dok potpisuju knjige.
"Biće tamo Jasmina, Tanja, Vinka... Biće tamo i Dejan, čovek koji mi je pomogao u najtežim trenucima mog života, a da od njega nisam tražila pomoć, niti sam je očekivala. Trenutno vodim krvavu borbu za sitan novac sa svojim američkim izdavačem, a kad bih mu ispričala kakav je Dejan, ne bi mi verovao.
NE PROPUSTITE
Ne veruju mi ni hrvatske kolege koje jedan od najpoznatijih hrvatskih izdavača tretira poput nuklearnog otpada. Bešćutni gad. Da, htela bih da zagrlim Dejana, iako se ne volim grliti. Neću moći da ga zagrlim.
Ležaću kod kuće na kauču, kauč je žut i pomalo podseća na fotelje u hotelu na Terazijama, našem hotelu."
Kaže da hotel na Terazijama za njenog muža i njunije hotel, odavno je to njihov beogradski dom, a ljudi koji tamo rade su im dragi.
"Vlasnik mi sve vreme dok bolujem šalje aparate koji leče, nudi mi svaku moguću i nezamislivu pomoć. U mom Viberu su njegova srca i mudre izreke koje leče sve. Filip me nasmejava.
Nedostajaće mi doručak u apartmanu, pripreme za TV nastupe, trema pred odlazak na Sajam, gde bi me čekala horda mojih čitalaca sa mojom knjigom u ruci.
Prežalosna sam. Volim Beograd već jako, jako dugo, njegov ubitačni ritam, njegove knjižare i sajam starog nakita, razgovore sa Slavkom, koja je toliko puna života i planova i koja mi toliko pomaže da to boli. Boli.
U Hrvatskoj nemam ni jednu Tanju koja bi mi ogrejala dušu, u Beogradu imam četiri Tanje. U Hrvatskoj nemam Flavija Rigonata. Razumete li vi uopšte moju agoniju? Svake, baš svake godine, moj muž i ja u Beogradu slavimo svoje rođendane. Slavili smo ih.
Bilo bi mi drago kada bih mogla da kažem, kada bih mogla da verujem u to, ljudi, vidimo se sledeće godine. Ne mogu. Ne verujem."
