O svom životu, karijeri pogledima na svet oko nas, govorila je u velikom intervjuu za Nedeljnik čuvena Milena Dravić. Sa Brankom Rosićem je razgovarala u ono vreme kada se njen Dragan Nikolić borio sa bolešću, jesen pre njegovog odlaska.
Od detinjstva sam u svetu umetnosti i logično je da ću samo iz umetnosti otići jednog dana. Bilo je perioda kada su druge stvari važnije u životu. I u poslednjem periodu mi je Draganovo zdravlje i privatni život bilo važnije od svega. Ali, s druge strane, hiljade ljudi su bili u mojoj situaciji pa su morali da rade svoj posao. Treba čovek da bude dostojanstven i kad je teško, najlakše je kukati.
Bila je prva glumica koja se našla na naslovnoj strani New York Timesa.
Povod je bio film “WR – Misterije organizma” Dušana Makavejeva iz 1971. godine koji je napravio veliki uspeh u svetu, a naročito u Americi. Bila je ogromna podrška filmu u Americi, dobre kritike, ljudi su čak nosili transparente kao podršku. Zbog svega toga došlo je i do medijskog odjeka pa i objavljivanja mojih slika u New York Timesu. Izlazili su tekstovi i fotografije i u drugim svetskim listovima. U Londonskom Timesu na primer. U Londonu, u bioskopu u Oksford stritu davao se ovaj film punih dvadeset godina, i svaki put kad bih došla u Englesku, išla bih da vidim da li se i dalje prikazuje. Ja starim, ali film je tu.
Sećam se kad se slavni Rudolf Nurejev okliznuo ispred nas na Londonskom filmskom festivalu. Došao je da nam čestita na filmu. Okliznuo se i brzo se podigao da nam čestita. Nisam verovala sopstvenim očima da vidim Nurejeva.
Tada je jedan film bio na naslovnim stranama New York Timesa i Timesa a danas, ako ne računamo uspehe sportista, mi ničim ne možemo zainteresovati svet osim lošim vestima.
Ja sam početak rata u Jugoslaviji doživela u Njujorku. Išla sam na turneju po Americi sa monodramom Duška Radovića. Nastupala sam u Leksington aveniji u Njujorku. Bilo je divno. Došlo je dosta publike, divno gostovanje. I kada nas je pozvala Maja Levi, direktorka Jugoslovenskog kulturnog centra u Njujorku, nismo mogli da verujemo. Pozvala nas je hitno i rekla: “Morate da se brzo pakujete i vratite kući.” Pitamo je: “Zašto?” Kaže: “Dođite u kulturni centar da vidite.” I šta vidimo? Gledamo početak rata u Sloveniji. I onu čuvenu scenu sa vojnikom JNA: “Oni kao hoće da se otcepljuju a mi im kao ne damo.”
Ne verujemo. Pitamo da li se zafrkavaju, a Maja Levi nam kaže: “Rat je počeo. Deco, rat je počeo.” I Mića Orlović se tada našao u Vašingtonu i javljeno mu je da napusti Ameriku jer je izbio rat. Mi smo bili iznenađeni, ali sigurna sam da je bilo nemalo onih koji su znali šta će se desiti mnogo godina pre toga.
Imala sam “generalnu probu” strahote koja će se desiti i ona se desila u tadašnjoj Čehoslovačkoj, u Bratislavi. Bio je to upad Rusa u tu zemlju 1969. koji nas je zatekao na snimanju filma. Probudila sam se u 6 ujutru i čujem tutnjavu u hodniku. Rade Marković, koji je u filmu glumio glavnu ulogu, kuca na vrata i izbezumljen kaže: “Izađi na terasu da vidiš šta se dešava”. Pitam ga: “Kad idemo na snimanje?” On mi kaže: “Ma kakvo snimanje, vidi šta se dešava.” Izađem na terasu i vidim poređane tenkove i uperene cevi.
Bilo je dramatično. Avioni, razoružavanje čehoslovačke vojske, policijski čas. Išli smo jednom u toku policijskog časa da vidimo šta se dešava. Idemo ka uzbrdici, ka nekoj crkvi, a nema žive duše. Odjedanput se sa vrha brda pojavi tenk a i strahovita puščana paljba. Rade nam viknu: “Bacite se na zemlju!” Oko nas lete meci, a mi idemo unatraške. Povlačimo se. Nigde nikoga oko nas. I odjednom se pojavljuje neki pas. Kao i uvek u filmovima, kad je rat i pustoš, uvek se nađe neki pas.
Otišli smo u podrum gde je bio narod. Tek posle 17 dana su nas izvukli preko austrijskog konzulata i odveli u Beč.
A došao je tenk i na Terazije 9. marta 1991…
Tačno. Bila sam tada u Beogradu, ali ne na demonstracijama. Ipak, videla sam ceo taj prizor i bilo je strašno. Bilo je grozno i bombardovanje 1999. godine. Bila sam opet, mnogo godina posle Češke, u podrumu sa komšijama.
Živeli smo u jednopartijskom sistemu, a kao da je bilo mnogo manje politike tada u našim životima.
Samo se govori o politici. A onda si pratio svoj posao. To sam i ja radila.
Nije niko tada pitao Milenu Dravić o plenumu Centralnog komiteta i o smeni Rankovića.
Bože sačuvaj. Nisam bila ničiji čovek i nikada nisam bila član bilo koje stranke. Bavila sam se svojim poslom. A danas svi pitaju sve samo o politici. To je pitanje i za psihologe jer to je već bolest. Ali ta pitanja postavljaju novinari. Ne zanima to toliko ljude jer ljudima je dosta politike. Smatra se i da ima toliko rijalitija jer publika samo to hoće. Nije tačno, jer publika će gledati i kad joj se ponudi kvalitet. Publika će gledati ako joj prikažeš “Fore i fazone” od Ršumovića. Ili film njegovog sina “Ničije dete”.
Prvi protest je bio protiv bombardovanja Sarajeva. Bili smo ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U Sarajevu sam počela karijeru i imala sam rodbinu i mnogo prijatelja u tom gradu. I tada, kao u Jugoslovenskom kulturnom centru u Njujorku, nisam mogla da verujem. Mislila sam da će se zaustaviti. Da je htelo, i što se tiče nas i što se tiče međunarodne zajednice, zaustavilo bi se. Ti ih bombarduješ četiri dana, 40 dana, 400 dana… Nekome je odgovaralo da traje četiri godine. Čudno, ali kao da svaki rat mora da traje četiri godine. Četvorka je ta ratna norma. Pokušavali smo nešto, ali na kraju ništa.
Sećam se da sam letos, gostujući na RTS-u, gledao ispred studija na zidu velike fotografije iz arhive najpoznatiijih emisija domaće televizije. Bila je tu slika jednog od najvećih šou programa nekadašnje Jugoslavije “Obraz uz obraz”, koji ste vodili vi i Dragan Nikolić. Samo sat pre toga čuo sam se s vama i Draganu je tada bilo veoma loše zdravstveno stanje. Pomislio sam da su čudne te životne amplitude. Jednom imaš “Obraz uz obraz”, a onda ne možeš da razmišljaš o tome dok se boriš za život u urgentnom centru.
Zaista je došao jedan trenutak kada mi je bilo sve izbrisano kao gumicom. Apsolutno nema ništa. Sve je otišlo i čitava moja koncentracija je posvećena samo jednom – da Draganu bude bolje i da ja učinim sve koliko je u mojoj moći da mu pomognem. Da zaštitim njegov život ali i njegovu umetnost. Jer da se razumemo, počeli su da ga ponižavaju. Dragana su debelo ponizili. Po nekoliko pitanja. I u okviru profesije, ali i što se tiče drugih stvari. Ali ne bih više od toga da pričam. Zamolila sam u jednom trenutku medije da prestanu da pišu takve strašne stvari i objavljuju one strašne naslove.
Dragan i ja smo ljudi istog kova. Mi nismo nikada bili zaštićeni. Nas niko i nikada nije štitio, a ja sam videla da su mnogi bili zaštićeni. Nas dvoje smo izlazili toliko u susret ljudima. Napravili smo karijere mnogima i mislim da nismo zaslužili to što se desilo.
Neću da govorim o sebi, ali Dragan je pomagao svakome pa i onima koji ga presretnu na ulici. Zvali su ga telefonom. Pomagao je i mnogima koji su zvali sa Kosova. Zašto onda tom čoveku činiti onoliko veliko zlo. Ili su posredi ko zna koje ličnosti u tabloidima, a ima i raznih organizacija pa je došlo vreme da se obračunaju preko nas.
Pre same uloge u pozorištu, u Parizu je snimio film sa Marijom Šnajder, Erlandom Jozefsonom, Alidom Vali… A onda dolazi ponuda režisera Lučana Pintilijea koji je došao u Beograd da dodeli ulogu Draganu za predstavu “Na dnu” u pariskom pozorištu “Sara Bernar”. I Dragan odlazi u Pariz. On je jedini glumac sa ovog prostora koji je pozvan u tako veliku kuću u Parizu i za tako veliku ulogu. A jedina osoba koja zbog svog glumca stiže u Pariz, jer zna da je on tremaroš, jeste Mira Trailović koja se pojavljuje i kojoj se svi klanjaju u Francuskoj jer je tada direktor festivala u Nansiju. Ona dolazi na generalnu probu i daje mu krila da razbije tremu. Svi naši slikari iz Pariza bili su na premijeri. Posle toga, Dragan u Parizu dobija ulogu Isusa Hrista u predstavi “Majstor i Margarita”. Fenomenalan uspeh. Zovu ga da glumi u mnogim francuskim filmovima. Istovremeno, Dragan se u Parizu stalno viđa sa Danilom Kišom. Ali jednog dana mi samo kaže: “Daj da se vraćamo, dosta je.”
Nedostaje mu društvo iz Beograda. Crveni krst. Fali mu Atelje 212. I vratimo se. A jedini je naš glumac koji je je igrao na tako velikoj sceni u Parizu.
Mi tada u Jugoslaviji imamo mnogo posla. On igra mnogo ovde, ali odlazi povremeno u Francusku gde snima filmove, jedan i sa Katrin Denev.
Nismo sujetni ljudi. Sama profesija je takva da se sujeta možda i podrazumeva. Ali nas dvoje nismo.
Nisam rekla Ričardu Bartonu da sam dok je snimao film "Bitka na Sutjesci", kao klinka dobila njegovu fotografiju sa autogramom. A zaista je slučajnost da glumite sa nekim inostranim idolom iz detinjstva.
Sa ove vremenske distance, žao mi je što sam posle velikog svetskog uspeha filma "WR - Misterije organizma" nisam probala sa inostranom karijerom. Možda je trebalo da probam. Možda me je i bilo strah kako ću proći. Da li ću se obrukati. Jednom smo Neda Arnerić i ja otišle na probno snimanje u Italiju. Zvao nas je čuveni De Laurentis. Ali mi smo u Jugoslaviji imale fenomenalan status, pa nam ta proba i nije mnogo značila i jedva smo čekale da se vratimo.
Žao mi je što se ne igra “Lari Tompson” Duška Kovačevića. Mislim da ta predstava toliko nedostaje Beogradu. Svaka rečenica je neverovatna. Duško je veliki pisac i sve je aktuelno i danas iz njegovog Larija Tompsona.
U Herceg Novi ste stigli posle festivala u Puli i na Paliću…
- Ne mogu reći da sam bez bojazni krenula u Pulu, bojazni u smislu da li ću imati snage, da li ću fizički moći... Obradovalo me kada sam na aerodromu ugledala lica dvoje ljudi koje sam poznavala od davnina, držali su divan restoran gde smo svojevremeno provodili divne večeri i trenutke. Bračni par Miro i Dalida. A dočekao nas je Milan Rošula, osnivač i prvi čovek Srpskog kulturnog centra. Od samog starta do kraja boravka oni su učinili da sve bude na najvišem nivou. Dugujem im ogromnu zahvalnost, kao i direktorki Pulskog festivala Gordani Ristović. Milan je čovek koji iz entuzijazma i istinske ljubavi bez sistemske podrške vodi taj centar. Kako se snalazi, to samo on zna, ali sve besprekorno uradi. Retko se sreće takav posvećenik, takav znalac, više je nego dragocen. Zauvek ću pamtiti otvaranje izložbe autora Stefana Arsenijevića i Maja Medić u Srpskom kulturnom centu, Ribarsku ulicu u kojoj se nalazi. Bila je prepuna ljudi. Ljudi iskrenih osmeha, pogleda, očiju punih ljubavi. Šerbedžija ju je otvorio. Sve nas je dirnuo stihovima Tina Ujevića. I sutradan promociju monografije o meni u prepunom kinu "Vali". U publici i Miljenko Jergović i Vedrana Rudan. Kakav kompliment za mene. S Vedranom sam se tada upoznala, posle smo išle i na piće. Božanstvene su bile reakcije publike. To mi je na neki način dalo snagu.
U Areni ste doživeli ovacije, jeste li ih očekivali?
- Nizali su se događaji, što zvanični što nezvanični, tih dana u Puli. Svaki je donosio svoje ushićenje. A trenutak zvani Arena je bio sasvim neočekivan. Naime, zaista izuzetna direktorka Pulskog festivala, gospođa Gordana Ristović, smestila me je u gledalište uz kompozitora Alfija Kabilja i glumca Igora Gala, obojica su te večeri dobili nagrade za životno delo. Svečanost otvaranja je počela i u datom trenutku voditeljka je sa scene uz nekoliko napomena o mom glumačkom radu, o tome da sam bila nerazdvojivi deo tog festivala, saopštila da sam tu, u gledalištu. Potom me osvetlio reflektorski snop, a ja sam ustala. I tog trenutka nastaje nešto što nisam mogla ni slutiti ni sanjati. Kreće gromoglasan aplauz, hiljade ljudi na nogama, puna Arena aplaudira. Bivalo je sve jače i jače, prolamalo se, odzvanjalo, orilo se sve. I trajalo. Nisam čovek koji pati od toga da mu se aplaudira i da ga tapšu, ni doslovno ni metaforično. Ali u tom gromoglasnom aplauzu te noći u Areni... kao da su se spojili i svi aplauzi cele bivše Juge. Blesnuli u punom sjaju i snazi tragovi jednog nestalog vremena, pa i života. A tu, u toj Areni sam počela, bila sa svojim prvim filmom "Vrata ostaju otvorena" Františeka Čapa, samo koju godinu kasnije bila najmlađi dobitnik "Zlatne arene" za ulogu Malene u filmu "Prekobrojna" velikog reditelja Branka Bauera i saradnika mu Kreše Golika. Šta me najviše dirnulo. Svi ti događaji, sve te reakcije ljudi. Bilo je ne samo snažno i sjajno. Bilo je iskreno! Umem to da procenim, verujte. I zato me to na neki način i ozdravilo.
- Vidite, čitav život sam se strahovito trudila da ono što radim bude najbolje moguće, bilo da je u pozorištu, na filmu ili televiziji. Imala sam sjajne saradnike, velike reditelje i partnere i u takvim uslovima bilo je moguće ostvariti uloge sa kojima si bio zadovoljan. Dobila sam dosta nagrada, možda i previše, međutim ako u dubini duše nisam bila zadovoljna određenom ulogom, onda je nijedna nagrada ne bi činila vrednom. Najvažnije mi je bilo da kada vidim ono što sam uradila da budem zadovoljna, a moji kriterijumi i zahtevi - prvenstveno prema sebi - nisu mali.
Zahvaljujući se prisutnima na promociji pomenuli ste i Dragana, rekli da je tu...
- Rekla sam ono što sam mislila i osećala... U životu je možda i najvažnije kakvog partnera imaš. Ja sam imala Dragana, skoro 45 godina. Bio mi je ogromna podrška u raznim, i u najtežim situacijama. Ti susreti, razgovori, otvaranja, promocije, jesu prilike u kojima podrška kakvu mi je pružao daje posebnu snagu, a ja sam osećala da je imam. Na Paliću sam, što mi je velika čast, dobila i jubilarni srebrnjak - priznanje koje je festival dodeljivao zaslužnima povodom 25 godina postojanja. Ponosna sam što sam svim srcem radila za festival i srećna što je gledalište, kad sam nagradu primala, bilo prepuno publike koja, kako sam i naglasila, i može i treba da pomogne da opstanak i visok nivo festivala ne dođu u pitanje nijednog trenutka. Jer i publika je, ili publika je pre svih, borac za pravu stvar, za umetnost i kulturu ove zemlje.
- Jedno veče smo, onako opušteno, neobavezno sedeli na terasi "Male gostione" Mira Banjac, Zelenović i još par ljudi. Divno smo se družili, razgovarali o svemu i svačemu, smejali... Za susednim stolom sedeo je veliki glumac Brajan Koks, gost festvala, sa svojim društvom. Celo veče je svirala lepa muzika. I već smo krenuli da odlazimo kad su nam se, što bi se reklo, putevi ukrstili. Upoznali smo se, razmenili pokoju reč, Mira Banjac ga je duhovito pozdravila sa "gospodine Čerčil", on se slatko nasmejao... I u jednom trenutku smo, uz tu lepu muziku, on i ja zaplesali... Sjajna atmosfera, divan trenutak. Ali ja više nisam ona Milena sa broda "Istra". Oprostili smo se, on je rekao da odlazi kod Fajnsa koji završava film o Nurejevu. To me je podsetilo na moj susret sa Nurejevom davnih dana u Londonu na projekciji Makovog WR-a. Ima priča o tome u monografiji.
Stil/Nedeljnik/Blic
