Vojka nikada nije volela da zavisi od drugih. Ceo život je bila borac, žena koja se sama izborila za sve što ima. Rano se udala, rodila troje dece i, iako joj brak nije bio idealan, nije se žalila. Radila je dva posla da ih izvede na pravi put, da im pruži sve što ona nikada nije imala. Bila je ona vrsta majke koja bi pre gladovala nego da njena deca osete nedostatak.
A onda je došla bolest. Tiho, podmuklo, bez upozorenja. Prvo su bile sitne tegobe – umor koji nije prolazio, slabost u rukama, nogama, vrtoglavice. Mislila je da je iscrpljena od života, od borbe. Ali kad joj je telo potpuno otkazalo poslušnost, kada su joj i najjednostavniji pokreti postali nemogući, shvatila je – više nije gospodar svog tela.
Ubrzo su joj pronašli tumor na mozgu koji je počeo da je paralizuje.
Vojka nikada nije sumnjala u svoju decu. Ceo život je radila za njih, odricala se, trudila se da im ništa ne fali. Ostala je rano udovica, a troje dece podigla je sama, bez ičije pomoći. Radila je i po kiši, i po suncu, i po snegu, šila, prala, čistila kuće bogatima – sve samo da oni imaju bolji život nego što ga je ona imala.
Kada je ušla u starije godine i počela da oseća prve znake bolesti, nije se mnogo brinula. Verovala je da su deca tu, da će se pobrinuti za nju, kao što je ona čitav život brinula o njima. A onda, kada su simptomi postali ozbiljniji – kada su joj ruke postale nesigurne, kada su joj noge počele da klecaju, kada više nije mogla da se kreće sama – donela je odluku koja joj je delovala potpuno prirodno.
Prepisala je kuću svom najstarijem sinu.
„Sine, ti ćeš se brinuti o meni, a ja tebi ostavljam sve. Ionako je to tvoje, neću ga nositi sa sobom kad odem.“
Nije videla senku u njegovim očima, niti način na koji je skrenuo pogled dok je uzimao papire. Nije primetila ni hladnoću u njegovom glasu kad je rekao:
„Naravno, mama, brinuću o tebi, ne brini ništa.“
Prvih nekoliko nedelja sve je bilo u redu. Dolazio je, donosio joj hranu, pomagao joj da se presvuče. A onda, malo po malo, počeo je da izostaje.
„Posao, mama… Znaš i sama kako je teško.“
„Deca, mama… Imaju obaveze, škola, sport, znaš kako je.“
Sve je manje dolazio, sve ređe se javljao. Onda je prestao da joj donosi hranu. Onda je prestao da joj plaća struju.
„Mama, nemam sad, biće sledećeg meseca.“
Naredni mesec nikada nije došao.
Ostala je sama. U kući koja više nije bila njena, u mraku, u hladnoći, bez hrane, bez pomoći.
A onda, kada je pomislila da će umreti sama i zaboravljena, pojavio se on.
Njen otac.
Stari, oronuli čovek, sa rukama koje su drhtale više nego njene, sa leđima savijenim od godina i umora. On je bio taj koji je došao, doneo joj topli čaj i krišku hleba. On je bio taj koji je, uprkos sopstvenim bolovima, pomagao svojoj ćerki da se presvuče, kupao je, hranio.
Taj umorni starac, koji je i sam imao jedva snage za sebe, bio je taj koji joj je skuvao supu, oblačio je, hranio. Svake večeri, pre nego što bi legao na stari dušek pored nje, pomilovao bi je po kosi.
I svake večeri, dok je ležala u mraku, bez struje, bez hrane, samo sa njim pored sebe, pitala se – kako su deca mogla da je zaborave? Kako je mogla tako slepo da veruje u njih?
Ali istina je bila surova.
Nekada, ljudi koje najviše volimo – oni kojima damo sve – budu ti koji nas najviše povrede.
A nekada, jedina prava ljubav koja ostane jeste ona roditeljska.
Nikada ne prestaje. Nikada ne odlazi. Nikada ne ostavlja.
A onda, kad su svi morali da se vrate svojim životima, ostao je on.
Njen otac.
„Ćero moja, neću da te ostavim. Dokle god sam živ, ja ću se brinuti o tebi.“
Vojka je progutala knedlu. Želela je da mu kaže da ne može tako, da nije po redu, da deca treba da paze na roditelje, a ne obrnuto. Ali on je već seo kraj njenog kreveta i počeo da joj sklanja pramenove kose s lica.
„Od kada si se rodila, bio sam uz tebe. Sad si opet moje dete, i opet ću biti uz tebe.“
I tako je počelo.
Prvi put kada ju je kupao, Vojka je želela da umre od stida.
Dok je sipao mlaku vodu u lavor i pripremao peškir, ona je drhtala, ne od hladnoće, već od nemoći koju je osećala.
„Tata, ne mogu ovo… Molim te, ovo nije prirodno…“
On je samo mirno nastavio, kao da nije čuo njene reči.
„Kad si bila mala, znaš koliko puta sam te kupao? Kad si imala temperaturu, nosio sam te celu noć u naručju. Ovo sad… ovo je ništa, dete moje.“
Kada je nežno prebacio peškir preko njenih ramena, Vojka je zagrizla usnu da ne zaplače.
I narednih dana sve se ponavljalo – pomagao joj je da se presvuče, češljao joj kosu, hranio je kada nije imala snage da drži kašiku.
Osećala se poniženo, slomljeno, kao dete koje zavisi od roditelja. A onda, jednog dana, dok joj je vezivao kosu, pitala ga je kroz suze:
„Tata, kako možeš? Kako imaš snage za sve ovo?“
On je zastao, pogledao je blagim očima, a zatim nežno rekao:
„Jer si moja. Jer si moje dete. I dete ostaje dete, bez obzira na godine. Kad roditelj voli, nema granica, nema pravila. Samo ljubav.“
Te noći, kada je ostala sama, dugo je plakala u jastuk. Ali više nije plakala zbog stida. Plakala je jer je shvatila nešto što nikada pre nije – nije bila sama.
Nekoliko meseci kasnije, kada se njeno stanje počelo popravljati, kada su joj ruke ponovo počele slušati, kada je mogla makar sama da drži kašiku, pogledala je svog oca, tog umornog starca koji je, uprkos sopstvenoj slabosti, bio jači od svih.
I tada je obećala sebi – jednog dana, kad mu bude potrebno, ona će njemu vratiti sve. Do poslednje suze, do poslednje reči ljubavi. Jer roditelj koji voli nikada ne ostavlja svoje dete.
Nikada.
Stil/Večernji.hr
