Od tolikih znamenitih Srba i velikih junaka koje je pobio (poput prvog srpskog vladike u ustaničkoj Srbiji Melentija Nikšića, Petra Molera, Stojana Čupića, Pavla Cukića, Mladena Milovanovića itd.), knez Miloš Obrenović je najbolnije i najduže okajavao svoga venčanog kuma vožda Karađorđa.
Pošto je posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. izbegao u Austriju, Karađorđe je boravio u Rusiji, a onda se pridružio ustanicima protiv Turaka u Grčkoj. U julu 1817. iz Banata je neopaženo preko Dunava ušao u Srbiji i preko kuma Vujice Vulićevića pozvao Miloša Obrenovića na dogovor o zajedničkoj borbi protiv Turaka. Ali Miloš u tom trenutku nije hteo da ratuje, pa je Karađorđe predstavljao pretnju njegovim pregovorima s Turcima, ali i njegovom ličnom autoritetu. Obavestio je i Ali-pašu Marašliju u Beogradu o Karađorđevom dolasku, koji je takođe želeo Voždovu smrt. Miloš je naložio Vulićeviću da ubije Karađorđa. Vujica se s Karađorđem sreo u Radovanju kod Velike Plane 25. jula. Zajedno su večerali, a pred zoru Vulićevićev sluga Nikola Novaković ubio je Karađorđa sekirom jer se verovalo da Karađorđa metak neće! Zatim mu je jataganom odsekao glavu i ubio Karađorđevog pratioca Nauma. Za to vreme Vujica je ležao glave pokrivene kabanicom!
Sutradan se uputio u Beograd noseći Milošu odsečenu Karađorđevu glavu i stvari: odelo, sablju, orden ruskog cara i bisage, u kojima su našli 4.000 dukata, kao dokaz da je zadatak obavio. Na mestu gde je prvi put s tim stvarima zastao da se odmori Vilićević je docnije podigao crkvu nazvanu Pokajnica, u Miloševo ime. Miloš mu je naložio da podigne, da ga ne bi stilo prokletstvo. Deo para za njenu izgradnju priložio je Miloš na nagovor svoje žene Ljubice. Njoj i Milošu Karađorđe je bio venčani kum. Vujica Vulićević završio je život prezren i osuđen od naroda zbog ubistva kuma. U krajnjoj sirotinji, poslednje dane proveo je u rodnom selu Azanja, gde se teško razboleo. Prema nekim izvorima, 1828. otrovao ga je jedan Karađorđev rođak. Vujičini unuci rano su pomrli, ne ostavivši potomstvo. Nikola Novaković je 1850. poludeo i udavio se u reci. Sin mu je umro mlad, a ćerka je, takođe, poludela. Karađorđevo obezglavljeno telo prvo je bilo zakopano u Radovanju, a zatim ga je kneginja Ljubica 1819. sahranila u kripti ispred oltara u topolskoj crkvi. Danas počiva u Mauzoleju na Oplencu.
Kasnije sam Miloš 1859. godine, na mestu Vrbici podiže svoju Crkvu zadužbinu "Pokajnicu", posvetivši je, ni malo slučajno, Svetom Arhangelu Gavrilu-što je upravo dan na koji je vožd Karađorđe 1817. godine po njegovom nalogu ubijen. Po ovoj crkvi Svetog Arhangela Gavrila čitava novonastala varošica dobija svoje današnje ime Aranđelovac.
Kada je Karađorđe ubijen 26. jula 1817. godine u Radovanjskom lugu njegovo telo je odmah pokopano u grob odmah pored mesta na kom je ubijen. Kasnije je tačno iz tog groba iznikao ogroman Hrast koji i dan danas kao da svedoči Karađorđevo besmrtno delo.
Međutim 1819. godine, Karađorđeva kuma, kneginja Ljubica Obrenović (koju je venčao za kneza Miloša) premešta Karađorđevo telo iz prvobitnog groba u Radovanjskom lugu i sahranjuje ga ispred oltara Karađorđeve zadužbine, crkve Roždestva Presvete Bogorodice u Topoli. Glava Karađorđeva ostaje u Sabornoj crkvi u Beogradu.
Sledeće 1820. godine, sam knez Miloš kopa novu grobnicu za svog kuma u naosu kumove crkve zadužbine u Topoli i u nju premešta Karađorđevo telo iz kripte ispred oltara. Iznad groba postavlja mermernu ploču na kojoj krivicu za kumovu smrt pripisuje turskom praviteljstvu.
Kada su joj deca, mali knez Milan i knez Mihailo obolela od neznane bolesti, kneginja Ljubica ih bolesne dovodi u Topolu da sa njom pod molitvama prenoće na Karađorđevom grobu, u njegovoj crkvi-zadužbini. I tada se događa čudo! Obojica sinova na kumovom grobu čudom ozdravljaju!
Po naređenju kneginje Ljubice, lobanja kuma Karađorđa je 1837. godine preneta iz Beograda u Topolu i sahranjena u grobnicu Karađorđeve kćeri Poleksije. Kneginja je čvrsto verovala da bi spajanje Karađorđevog obezglavljenog tela sa njegovom glavom donelo nesreću počiniocima ubistva i označilo kraj dinastije Obrenovića.
I tako je Karađorđe počivao sa odvojenim telom i glavom sve do izgradnje crkve Svetog Đorđa na Oplencu.
Kada je Karađorđev unuk kralj Petar I Karađorđević došao na srpski presto izborom u Narodnoj skupštini 1903. godine, u Topoli nije zatekao ni stopu zemlje koju je mogao da nasledi od svoga oca Aleksandra i dede Karađorđa. Zato je svojim privatnim sredstvima godinama od seljaka otkupljivao deo po deo bivšeg Karađorđevog imanja, kako bi mogao da napravi zadužbinu i crkvu sa kriptom u kojoj bi se sahranjivali potomci Karađorđa. Ratovi i velike nevolje odugovlačile su završetak zadužbine Kralja Petra na Oplencu.
I tako posle tri sahranjivanja tela i dva odvojena sahranjivanja glave, 9. septemba 1930. godine, više od 113 godina nakon ubistva, sve Karađorđeve kosti su spojene i konačno sahranjene u novu dinastičku zadužbinu, crkvu Svetog Đorđa na Oplencu, gde i danas počivaju.
