Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, sovjetska policija lovila je čoveka poznatog kao "Alen Delon". Šarmantni prevarant je osvajao žene u različitim gradovima Sovjetskog Saveza, a zatim im lomio srca i bezdušno ih pljačkao.
Početkom šezdesetih godina prošlog veka, policijske stanice širom SSSR-a, počele su da primaju prijave od prevarenih žena. Sve njihove priče bile su gotovo identične: zgodan muškarac, nalik Alenu Delonu, šarmirao bi ih od prvog trenutka, a ubrzo potom bi nestao, odnevši sa sobom nakit i novac. Složeni i zamršeni slučaj poveren je istražitelju Mihailu Dejnenku.
Nedugo nakon početka potrage, kaluška policijska stanica primila je novu prijavu. Oštećena Natalija Orlovska spomenula je ime Moskovljanina, koji se predstavio kao važan naučni radnik Nikolaj Puškin.
Sa njim se upoznala u hotelu gde je boravila neko vreme. Novi poznanik delovao joj je ne samo kao interesantan sagovornik, već i kao neverovatno zgodan muškarac. Njihov razgovor započeo je slučajno. Puškin nije oklevao da podeli s Orlovskom da radi u tajnom naučno-istraživačkom institutu i da je poznata ličnost, ne samo u SSSR-u, već i širom sveta.
Natalija se zaljubila u Nikolaja na prvi pogled. Kako i ne bi, kada ju je tokom njihovog kratkog druženja pozvao na večeru u restoran i čak joj poklonio ogrlicu od ćilibara, koja se, međutim, kasnije ispostavila kao lažna.
Prelepa priča završila se onog trenutka kada je došlo vreme za povratak u Moskvu. Tada je muškarac odigrao pravu dramu pred svojom novom poznanicom.
Ne skrivajući suze, požalio se Orlovskoj da su ga opljačkali neposredno pre polaska, odneli su mu sav novac iz sobe. Naravno, Natalijina osetljiva priroda nije joj dozvolila da ostane ravnodušna prema ovoj tragediji. Odmah je ponudila prevarantu da mu pozajmi 250 rubalja, što je u to vreme bila poprilična suma.
Ali Nikolaj nije bio tako jednostavan. Insistirao je da ne može uzeti novac jer bi to povredilo njegov muški ponos. Na kraju, novac je završio u džepu harizmatičnog Puškina, a on je nestao bez traga, ne ostavivši nikakve kontakte.
Oštećena sa slomljenim srcem nije čekala i odmah je potražila pomoć policije. Detaljno je opisala Nikolaja, što je omogućilo službenicima da sastave fotorobot prestupnika.
Spomenula je i da je kod njega bilo legitimacija „udarnika komunističkog rada“. Kasnije će se ispostaviti da je zahvaljujući toj legitimaciji i rečenici „službeno sam ovde po tajnom zadatku“ uspeo da se prijavi u hotel bez drugih dokumenata.
Istražitelji su započeli potragu za Nikolajem Puškinom i ubrzo su ušli u trag. Međutim, kako se ispostavilo, osumnjičeni nije imao nikakve veze s tim.
Muškarac je ispričao da je nedavno išao taksijem do aerodroma sa izvesnim Jurijem Ladžunom. U putu su se upustili u razgovor, toliko otvoreno, da je Puškin čak podelio svoju kućnu adresu. Kada su stigli, rastali su se.
Nikolaj nije ni pomislio da će prevarant doći do njegove kuće, predstaviti se njegovoj supruzi kao stari prijatelj i zatražiti da prenoći. Žena mu je poverovala, ali sledećeg jutra otkrila je da je muškarac nestao sa novcem, nakitom i pomenutom legitimacijom.
Zatim je u policiju stigla prijava iz Kemerova. Iako se prevarant tamo predstavio drugim imenom, rukopis zločina bio je isti kao i kod Lažnog Nikolaja. Sada se Ladžun pretvorio u fizičara-nuklearnog stručnjaka Pšencova, kojeg je opljačkao u restoranu.
Nakon toga, Jurij se preselio u Minsk, gde je njegova žrtva postala obična i naivna žena po imenu Nadežda. Kao i ostale oštećene, bila je očarana izgledom svog novog poznanika i zanesena pričom o zaposleniku naučno-istraživačkog instituta koji radi na tajnim projektima i skriva se od agenata specijalnih službi.
Prema rečima Nadežde, muškarac je bio toliko harizmatičan i ubedljiv da nije imala nikakve sumnje da je zaista upao u tešku situaciju i da mu je potrebna pomoć.
Ovoga puta, Ladžun je povukao neočekivan potez. Prevarant nije samo nagovestio svojoj novoj poznanici da je u teškoj materijalnoj situaciji, već ju je i zaprosio. Ona je pristala. Dan nakon skromnog venčanja, novi muž je nestao, ponevši sa sobom ne samo dragocenosti, već i najlon čarape svoje mlade, koje su u to vreme bile veoma retke.
Sledeća stanica na mapi prevaranta bio je jug. Tamo je Jurij stigao direktno iz Minska. Nije mu trebalo dugo da pronađe novu žrtvu. Skoro odmah se upoznao sa upravnicom restorana, Anom Voroninom, predstavljajući se kao kapetan broda za daleka putovanja.
Njihova romansa razvijala se brzo. Jurij nije škrtario na lepe reči i skupe poklone za svoju izabranicu. Tako joj je, na primer, poklonio one iste najlon čarape, koje je, prema njegovoj priči, doneo iz Singapura.
Kada je shvatio da je Voronina potpuno pod njegovim uticajem, prevarant je počeo da primenjuje svoju uobičajenu šemu. Žena mu je pozajmila novac, ne sluteći da će on pobeći sa njenim novcem i dragocenostima njenih roditelja.
Jurij se zatim našao u Odesi, potom u Viljnusu, a zatim u Gatčini, gde su ga konačno uhvatili. Na trag šarmantnog kriminalca istražitelji su došli zahvaljujući njegovom bivšem kolegi, sa kojim su kontaktirali u Sverdlovsku.
Muškarac je pomogao u identifikaciji lopova, dao detaljne informacije i pomogao da se napravi precizniji fotorobot, koji je poslat na sovjetske železničke stanice.
U Gatčini, prevarant je pokušao da šarmira radnicu u bifeu, ali bezuspešno. Žena je odmah prepoznala kriminalca i obavestila policiju. Na ispitivanjima, Jurij je negirao umešanost u bilo koji od zločina koji su mu stavljeni na teret.
Ipak, bilo je dovoljno dokaza protiv njega da bi se podigla optužnica. Tokom skoro dvadeset godina, prevario je 72 žene. Kasnije je priznao da je jednu žrtvu ubio, ali je tvrdio da je to bilo isključivo zbog nesrećnog slučaja.
Kriminalac je osuđen na smrt streljanjem, ali se s tom presudom nisu slagali svi. Mnoge žene su tražile ublažavanje kazne, objašnjavajući to jednostavno: muškarac ih je usrećio, makar samo na početku. Ipak, presuda je izvršena 1975. godine.
Godine 2020. snimljena je i ruska serija "Kazanova" po priči o Juriju Ladžunu.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
