Miloš Obrenović je rođen na današnji dan 18. marta 1780. godine, pre tačno 241 godinu.
Miloš je bio sin Višnje Urošević i njenog drugog supruga Teodora Mihailovića, siromašnog seljaka iz Crnogorskog sreza Užičke nahije. Rođen je u selu Gornja Dobrinja kod Požege, oko 1783. godine.
Miloševo prezime je bilo Teodorović. Prezime Obrenović preuzeo je po svom polubratu Milanu, istaknutom vojvodi, koji je imao veliki ugled u narodu.
Vladao je Srbijom od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. godine, a proveo je 19 godina u izgnanstvu, od 1839. do 1858. godine, prvo u Beču a potom na svojim imanjima u Vlaškoj, odakle je davao političku podršku svojim pristalicama u Srbiji.
Obe vladavine obeležili su uspešni pregovori s Turcima u spoljnoj i apsolutistički način vladanja u unutrašnjoj politici.
Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao borac da bi zbog zasluga dogurao do zvanja vojvode, istakavši se u borbama kod Užica.
Nepismeni vladar
Knez Miloš bio je nepismen, a njegova pisma diktirao je pisaru, koga je uvek vodio sa sobom. Ipak, tokom njegove prve vladavine osnovane su 82 škole, 2 polugimnazije, 1 gimnazija i Liceum Knjažestva serbskog, koji predstavlja temelj visokog obrazovanja.
Posle propasti ustanka, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Dobio je amnestiju od Turaka i postao obor-knez Rudničke, a zatim Požeške i Kragujevačke nahije.
Vojvoda Miloš, je odlučio da ne napušta zemlju, već se okrenuo na zadatak da spašava narod od terora turskih jedinica koje su imale dozvolu da 21 dan sprovode zulum u znak osvete. I samim turskim zapovednicima je koristilo da imaju, i pored svega, viđenije ljude iz naroda uz sebe kako bi kontrolisali stanje u Srbiji.
Pored toga, Miloš je već bio označen od Turaka da je za vreme ustanka bio u grupi protivnika Karađorđu. Nedugo potom, novopostavljeni beogradski vezir Sulejman-paša Skopljak postavio ga je za kneza Rudničke nahije u Takovu, a sam Miloš nije žalio novaca za takvo poverenje.
Kad je početkom septembra 1814. godine na putu za Rusiju prošao kroz Srem, Karađorđe je bio predmet opšte pažnje, a pogotovo o tome je dospeo glas do njegovih ljudi. Tako su u okolini Čačka ljudi vojvode Hadži Prodana Gligorijevića digli bunu, već sredinom septembra, u nezgodno vreme, početkom jeseni.
Hadži Prodanova buna je krenula bez ranijeg dogovora i priprema. S toga Miloš Obrenović i Stanoje Glavaš, da ne bi došlo do težih zapleta, pristadoše odmah da tu bunu uguše zajedno s Turcima ako se pobunjenicima da amnestija.
Hadži Prodan je, videći da ustanak nije našao željenog odziva, prebegao u Austriju, a Miloš je brzo umirio njegov kraj i okolinu Kragujevca, gde se, isto tako, bilo diglo više stotina ljudi. Tu bunu iskoristio je Sulejman-paša da u zemlji uvede teror.
Vođa Drugog srpskog ustanka
Nakon kraćeg vremena i pojačanog terora Osmanlija stao je na čelo kao izabrani vođa Drugog srpskog ustanka, koji je podigao u Takovu, 1815.
Naime, početkom 1815. godine, Rusija, koja je posle pobedonosnog završetka rata sa Napoleonom vojno i diplomatski ojačala, počela je energično insistirati na Porti da se promeni ponašanje Turaka prema Srbima.
Istovremeno, u zemlji je nezadovoljstvo zbog turskog zuluma i haosa dostiglo ponovo tačku ključanja, pogotovo nakon uspeha Turaka da ubiju Stanoja Glavaša pod optužbom da je pomogao Hadži Prodanu da pobegne u Vojni krajinu.
Upravo u tom trenutku Miloš se nalazio u Beogradu i sa zaprepašćenjem ugledao glavu Stanoja Glavaša nabijenu na kolac, ispred Sulejman-pašinog saraja, nakon čega se jedan od ubica obratio Milošu: "E, biva, sada je na tvoju red!"
Ovo će Milošu biti lični motiv za događaje koji će ubrzo uslediti.
U međuvremenu, Sulejman paša, pozvao je sve srpske knezove kod sebe, ali nakon većanja nije hteo da pusti Miloša da se vrati u svoju nahiju.
Tada je Miloš predložio paši, za koga je znao da je grabljiv na novac, da otkupi sto Srba, koji su se kod paše nalazili kao robovi. Nakon isplate kapare od 150 dukata, Miloš, se sa otkupljenim robljem uputio u svoju nahiju kako bi od naroda prikupio 50.000 groša i time potpuno isplatio paši dogovorenu cenu za svoju slobodu i slobodu sužnjeva.
Stigavši u selo Crnuće, gde mu se nalazio konak, Miloš je počeo da okuplja viđenije ljude oko sebe, među njima Arsenija Lomu, Lazara Mutapa, Jovana Dobraču, Milića Drinčića i druge i da vrši pripremu ustanka za narodnu slobodu.
Za praznik Cveti, 11. aprila po starom, odnosno 23. aprila po novom kalendaru 1815. godine, u dubini guste i mračne hrastove šume sa stoletnim stablima pred skrivenom Crkvom brvnarom u Takovu obratio se izabrani veliki vožd Miloš okupljenom narodu popevši se sa zastavom na kamen stožer sa zahtevom da se uzme oružje u ruke uzvikom: “Evo mene, eto vas, rat Turcima!” Predajući zastavu Simi Paštrmcu čime je otpočeo Drugi srpski ustanak.
Miloš je bio svestan da neće moći da pobedi nadmoćnog neprijatelja samo vojnim sredstvima, već je za to bila i potrebna i uporna diplomatska borba.
On je lično vodio pregovore sa Turcima i sklopio je usmeni dogovor sa Marašli Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi.
U suštini, usmeni sporazum kneza Miloša i Marašli Ali paše podrazumeva dvovlašće, odnosno da paša ima vlast nad Turcima i njihovim posadama po gradovima gde su njihovi zapovednici muselimi, dok Miloš dobija vlast nad stanovništvom i knezovima, koji će ubirati narodni porez i davati ga Narodnoj kancelariji, a ona isplaćivati Porti.
Bogati autokrata
Tokom svoje prve vladavine, knez Miloš je bio najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od imućnijih na Balkanu.
