Trauma koja je doživljena u detinjstvu može da ostavi ozbiljne posledice, posebno ako uključuje emocionalno, fizičko ili seksualno zlostavljanje ili zanemarivanje.
Nakon traume, osoba može da počne da pati od depresije, anksioznosti, bipolarnog poremećaja, posttraumatskog sindroma, gojaznosti, može da ima probleme s ponašanjem i ostale zdravstvene probleme poput srčanih bolesti. Problematično detinjstvo takođe može da uzrokuje kasnije probleme s alkoholom kao načinom umanjivanja bola.
Studije procenjuju da su do dve trećine bolesnika koji koriste opojne droge u detinjstvu trpeli seksualno, emocionalno ili fizičko zlostavljanje.
Ovo je osam razloga zbog kojih je teško preboleti traumu doživljenu u detinjstvu:
1. Osoba verovatno ne shvata izvor svog bola
Deca nemaju referentni okvir kada se dogode traumatična iskustva, pa svoju stvarnost shvataju kao normalnu, pogotovo ako su njihovi staratelji izvor njihove nevolje. Često, tek dosta kasnije, kada su okružene normalnim porodicama ili kada steknu svoju, shvataju kako im je detinjstvo bilo teško. Nažalost, što duže osoba čeka na pomoć, teže joj je zaista pomoći.
2. Problemi koji se javljaju "usput" mogu da sakriju pravi problem
Oni koji uzimaju drogu ili alkohol kako bi se suočili s traumom doživljenom u detinjstvu, mogu toliko da se fokusiraju na suočavanje sa svojom zavisnošću da nikada ne otkriju pravi izvor traume.
3. Šteta može da bude i biološka
Naučnici znaju da dečja trauma može da izmeni strukturu mozga i promeni način izražavanja određenih gena. Istraživanje na Univerzitetu Braun iz 2012. godine, otkrilo je da dečja trauma poput zlostavljanja ili gubitka roditelja menja programiranje gena koji regulišu stres, povećavajući rizik od razvoja problema poput anksioznosti i depresije. Trauma u detinjstvu takođe može da utiče na neurotransmitere mozga, pojačavajući tako osećaj nagrade kada se koriste droga ili alkohol i tako čini zavisnost verovatnijom. Ta nova shvatanja naglašavaju teškoće u prevazilaženju dečjih trauma, ali takođe pomažu kod ciljanih terapija i lečenja.
4. Prevazilaženje prošlosti znači i prisećanje
Neki smatraju da je sećanje na prošlost previše bolno. Drugi to možda žele, ali smatraju da je nemoguće rešiti gomilu dečjih utisaka. To često izaziva osećaj teskobe. Bol postaje težak za uklanjanje ako se njen izvor ne može precizno odrediti.
5. Rešavanje je često nedostižno
Često je nemoguće pronaći odgovorne za proživljenu traumu u detinjstvu. Te osobe možda i neće više biti žive do trenutka kada traumatizovana osoba shvati izvor svoje traume ili bude spremna da je reši. Takođe, može biti teško prihvatiti da nasilnik neće nikada odgovarati za svoje postupke ili da ne postoji nada za razvijanje "zdravijih" odnosa.
6. Odgovori se često traže kod drugih, ali ne i kod sebe
Često osoba pokušava u drugima da pronađe ono što joj je nedostajalo u životu u želji da popravi prošlost. Umesto da vrednuju sopstvene potrebe, troše energiju pokušavajući da postanu dostojni naklonosti drugih, često podnoseći dalje zloupotrebe.
7. Emocije mogu da se zanemare
U nekim slučajevima briga postaje previše opasna za dete, tako da emocionalno otupe. To ne samo da oštećuje njihovu sposobnost izgradnje zdravih odnosa, već i otežava kasnije pokušaje pristupa emocijama potrebnim za ozdravljenje.
8. Unutrašnje glasove teško je prigušiti
Deca ozbiljno shvataju šta im govorite o njima. Ako su te stvari negativne, da su bezvredni, lenji, glupi, ružni, to može da uzrokuje osećaj bezvrednosti, nedostojnosti boljeg života i nemoći da se promene.
