Postoji izreka nepoznatog autora koju je čuo svaki student medicine: Operacionu salu moraš voleti više nego sunce, ako želiš da uspeš!
Svakako da postoji istina u toj izjavi. Moji dani kao ginekologa na onkologiji bili su ispunjeni hirurškim slučajevima, koji su trajali do kasno u noć. Usavršavanje sposobnosti za metodično uklanjanje raka jajnika, materice i grlića materice bilo je deo naše obuke. Takođe smo naučili kako da prepišemo hemoterapiju, koja ima za cilj preventivno lečenje, ali svi smo preskakali jednu veoma bitnu stvar: mnogi naši pacijenti su umirali, a mi nismo znali kako to da im saopštimo!
Kao muškarac, bio sam dogovoran za vođenje našeg tima u vizitu, svaki dan. Ponekad je to bilo lako i jasno. Propisali bismo antibiotike za upalu pluća ili transfuziju za anemiju.
A nekad je bilo nemoguće teško!
Sećam se jedne pacijentkinje koja se nije odazvala petom pozivu za hemoterapiju koju smo prepisali posle operacije kojom je uklonjen rak materice. Ta pacijentkinja se za to vreme krila po hodnicima bolnice, noseći sa sobom neku amajliju - plišanu mačku.
Samo 30% doktora je obučeno da razgovara sa pacijentom o smrti, zbog toga većina izbegava ovu temu
