Istina

Onkolog iskreno: Doktori moraju da razgovaraju sa pacijentima o smrti, umesto što pokušavaju da ih po svaku cenu izleče!

Samo 30% doktora je obučeno da razgovara sa pacijentom o smrti, zbog toga većina izbegava ovu temu

Medicina 25.01.2020. - 15:22h Autor: Stil.kurir.rs
Foto: Shutterstock

Postoji izreka nepoznatog autora koju je čuo svaki student medicine: Operacionu salu moraš voleti više nego sunce, ako želiš da uspeš!

 

Svakako da postoji istina u toj izjavi. Moji dani kao ginekologa na onkologiji bili su ispunjeni hirurškim slučajevima, koji su trajali do kasno u noć. Usavršavanje sposobnosti za metodično uklanjanje raka jajnika, materice i grlića materice bilo je deo naše obuke. Takođe smo naučili kako da prepišemo hemoterapiju, koja ima za cilj preventivno lečenje, ali svi smo preskakali jednu veoma bitnu stvar: mnogi naši pacijenti su umirali, a mi nismo znali kako to da im saopštimo!

 

Kao muškarac, bio sam dogovoran za vođenje našeg tima u vizitu, svaki dan. Ponekad je to bilo lako i jasno. Propisali bismo antibiotike za upalu pluća ili transfuziju za anemiju. 

 

A nekad je bilo nemoguće teško!

Sećam se jedne pacijentkinje koja se nije odazvala petom pozivu za hemoterapiju koju smo prepisali posle operacije kojom je uklonjen rak materice. Ta pacijentkinja se za to vreme krila po hodnicima bolnice, noseći sa sobom neku amajliju - plišanu mačku.

 

 

Rak glića materice kod druge pacijentkinje proširo se i na njen mozak, uprkos svim našim naporima, a bol je bila toliko jaka da je jadna žena jedva smogla snage da zagrli novorođenu bebu. 

 

Kada bismo imali ovakve slučajeve svi studenti na odelenju su trčali prema nadređenom lekaru sa pitanjima: kako pomoći nesrećnim ženama. Doktor je prepisivao više terapija, ili zračenja i td. Međutim, znali smo da to neće pomoći. Zbog toga smo morali da saopštimo nesrećnim ženama da je kraj blizu, te da im medicina ne može pomoći.

 

"Vreme je da pozovemo anđela smrti," kikotao se jedan kolega, na našem putu ka jutarnjoj viziti. Ostali su pokušali da ga ućutkaju, ali svi su očekivali od mene da razgovaram sa pacijentima na izmaku života. 

 

Glas o mom netipičnom ponašanju za jednog hirurga, proširo se po hodnicima bolnice. Prišli smo pacijentkinji koja se godinu dana borila protiv raka materice. Bila je toliko dugo kod nasna odeljenju, tako da smo bili na "ti".

 

"Kosta, kako si?" pitala me vedro kada sam ušao u njenu sobu, sa svitom studenata iza mene. 

 

"Važno je pitanje, kako si ti?" pitao sam. Šminka koju je nosila malo je prikrila bledilo. Bila je bolno mršava, dok joj se naduti stomak jasno nazirao. Seo sam pored nje i uzeo je za ruku.

 

"Ponovo imam mučnine," promrmljala je.

 

"Da li uspevaš da zadržiš hranu ili tečnost?"

 

"Neprestano sam povraćala, pa sam prestala čak i da pijem vodu," slegla je ramenima. "Kada sam zvala bolnicu, rekli su mi da sam na programu za još jednu seriju hemoterapije, a možda i za operaciju debelog creva. Da li je istina? Da li se to proširilo i na debelo crevo?"

 

Njen karcinom je s početka dobro reagovao na operacije i prvih nekoliko hemioterapija. U poslednjih šest meseci je primljena četiri puta jer se rak "rasuo" po crevima. Svaki put smo pokušavali sa novim metodama lečenja, ali ubrzo su se pojavljivali novi problemi. 

 

"Da. Bojim se da je tako. Tvoj CT pregled pokazuje da je tumor blokirao creva, što objašnjava zašto stalno povraćaš. Ništa se ne povlači onako kako bi trebalo." Pitao sam se da li da joj kažem celu istinu ili će me sama pitati.

 

"Šta je sa ovim novim hemoterapijama koje preporučujete? Hoće li rak konačno da nestane? Ili ću morati opet na operaciju?"

 

Sada sam bio u teškoj dilemi. Šta da joj kažem? Moj nadređeni je jasno izneo plan lečenja, ali sam shvatio da su šanse da preživi neverovatno male. A hemoterapija će dodatno da je izmuči. 

 

"Ja sam samo obično lekar, tako da ćemo sve to videti danas sa šefom," rekao sam ovo ledenog izraza lica, a sve u želji da ne pročita istinu. 

 

"Ti si taj koga viđam svako jutro ovde u bolnici. Želim da znam šta misliš. Znaš koliko mi je teško pala poslednja hemoterapija - nisam mogla da ustanem sa kreveta."

 

Duboko sam uzdahnuo i odlučio da budem surovo iskren.

 

"Iskreno, poštujem dijagnozu svog šefa, ali studije pokazuju da se tvoj rak neće mnogo smanjiti daljom hemologijom. A operacija ne može da se izvede nikako." 

 

Pratio sam njen sumorni pogled dok je gledala kroz prozor. 

 

"Neki pacijenti smatraju da im se isplati da prođu kroz nelagodnost operacije i nuspojave hemioterapije ako postoji mogućnost da to pomogne," nastavio sam.

 

"Oni žele da isprobaju sve što je u njihovoj moći, jer, u medicini nikad nismo 100% sigurni šta bi moglo da se desi. Međutim, jednom kada tretmani postanu bukvalno beskorisni, drugi pacijenti daju prednost različitim stvarima, kao što su ublažavanje bolova i izlazak iz bolnice sa porodicom."

 

Pažljivo sam zastao: "Znaš da ću te podržati šta god odlučiš". Okrenula se prema meni, usredsredila se i klimnula glavom.

 

"Zašto bi neko predložio lečenje koje mi sigurno neće pomoći?" pitala je bez traga gorčine.

 

"Želimo da pomognemo," rekoh.

"Ali to ne znači da će pomoći. Vi znate, ja znam..." rekla je.

 

Osećao sam kako ruka počinje da joj podrhtava, a zatim i ramena. Prišao sam bliže i zagrli je dok je plakala

 

"Želim da idem kući," šapnula mi je na uvo. 

 

"Naravno. Danas ćemo se izboriti sa tvojom mučninom, uzeti lekove protiv bolova, a sutra te šaljemo kući."

 

Izašao sam ispred sobe i video olakšanje na licima mog tima. Znali smo da je to najbolje. Samo niko od nas nije naučen kako da razgovara o smrti sa pacijentom - o onome šta se dešava kada je smrt neizbežna. 

 

Kasnije sam saznao da je ta devojka ubrzo umrla kod kuće, okružena ljudima koji je najviše volela.

 

Anketa nam govori da preko 80% Amerikanaca želi da umre kod kuće. Uprkos ovoj jasnoj želji, manje od 20% to i učini.

Radimo sve što je u našoj moći da izlečimo nekoga, ali niko od nas ne zna kako da se suoči sa smrću.

 

Nekada se umiranje smatralo prirodnim, a danas se radi sve kako bismo ostali živi uprkos kvalitetu života. Neki smatraju da je medicina danas fokusirana na oporavak bez obzira na sve.

 

Lekari sve ovo znaju iz prve ruke. Istraživanja su pokazala, kada se razboli lekar, on će za sebe izabrati manje agresivan način lečenja čak i ako je smrtno bolestan.

 

Istraživanja pokazuju da je samo 30% lekara obučeno kako da pacijentu saopšte vesti da mu lečenje ne pomaže. Zbog toga lekari nerado vode ove razgovore, čak i kada njihovim pacijentima nema pomoći. 

 

(Stil.kurir.rs)

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...