Jedan od glavnih razloga što sam tako srećan je što sam danas živa, a nije trebalo da budem živa. Trebalo je da umrem tog 2. februara 2006. godine. To je trebao biti moj poslednji dan na ovom svetu, jer su tog dana lekari obavestili mog supruga i porodicu da mi je ostalo samo par sati života.
Umirala sam od raka limfnih čvorova. Do toga dana sam provela četiri godine boreći se protiv njega. Četiri godine je ova bolest narušavala moje telo. Prošla je kroz ceo moj limfni sistem, počevši od limfnih čvorova na mom vratu.
Četiri godine se formirao tumor veličine limuna, bili su na vratu, rukama, grudima, trbušnoj duplji.
U to vreme, čak i pre kome, pluća su mi se napunila tečnošću, i svaki put kada bih odlazila u krevet, ta tečnost me gušila. Izgledala sam kao kostur prekriven kožom. Mišići su mi se sušili, imala sam 38 kilograma. Imala sam otvorene metastaze na koži iz kojih su curili toksini.
Nisam mogla probaviti hranu. Stalno sam imala temperaturu. Nisma mogla da hodam, stalno sam ležala ili su me gurali na invalidskim kolicima. Sve vreme sam bila vezana za masku sa kiseonikom, bez nje nisam mogla da dišem.
A onda, tog jutra 2. februara 2006. godine, pala sam u komu. Lekari su rekli da su to poslednji sati, jer moji organi više nisu radili. Mojoj porodici su savetovali da se oproste od mene.
Ono što niko nije znao je da sma sve vreme bila svesna toga šta se dešava oko mene. Bila sam svesna muža: bio je umoran, ali bio je tamo i držao me za ruku. Bila sam svesna svega što lekari rade: kako me buše cevima, uklanjaju mi tečnost iz pluća, pomažu mi da dišem.
Bila sam svesna svake najmanje stvari koja se dešavala oko mene, kao da sam imala periferni vid 360 stepeni. Mogla sam da vidim sve šta se dešava oko mog tela, i to ne samo u sobi, već i šire. Videla sam svoje telo koje leži na krevetu, ali više nisam bila vezana za njega. Kao da sam mogla istovremeno da budem svuda.
Gde god sam usmerila svest, tamo sam bila. Bila sam svesna svog brata koji je tada bio u Indiji. Žurio je na avion da stigne do mene, da se oprostimo. Bila sam pored njega dok je sedao u avion.
Bila svesna svog oca i najboljeg prijatelja, koji su davno umrli. Bila sam sigurna da su pored mene, da me vode i komuniciraju sa mnom.
Još jedne stvari sam bila svesna, a to je da razumem. Razumem zašto imam rak. Shvatila sam da sam veća, da smo svi mnogo jači i veći od onoga što mislimo dok smo u fizičkom telu.
Takođe sam osećala ogromnu povezanost sa svima: sa lekarima, medicinskim sestrama, mužem, bratom, majkom... Kao da svi imamo jednu svest. Kao da sam mogla da osećam ono što oni osećaju. Osetila sam patnju koju doživljavaju. Osetila sam kako su lekari odustali od mene. Ali u isto vreme sam bila emotivno isključena, mada sam sve razumela.
Osetila sam da otac želi da mi kaže kako moje vreme još nije došlo, da moram da se vratim u svoje telo. U početku nisam htela da se vratim, izgledalo je da imam izbor ili da se vratim ili da ostanem tu gde sam. Apsolutno se nisam htela vratiti, jer nisam mogla da pronađem ni jedan razlog zašto bih želela da budem u bolesnom telu koje umire.
Bila sam teret za svoju porodicu, trpela sam bolove, i zaista nije bilo razloga da živim. Ali tada sam shvatila da ako u potpunosti razumem ono što mi je otkriveno sada i shvatim zašto sam dobila rak, i odlučim da se vratim u telo, tada ću se vrlo brzo oporaviti. I u tom trenutku sam odlučila da se vratim.
Čula sam svog najboljeg prijatelja i tatu kako mi govore:
"Sada kada znaš istinu, ko si zaista, vrati se i živi svoj život bez straha." U tom trenutku sam se probudila iz kome.
Moja porodica je bila presrećna što se i dalje borim. Lekari nisu mogli da objasne ovo moje buđenje. Niko nije mogao da zna posledice te kome, jer još sam uvek bila slaba. Tada sam rekla svom mužu: "Biće mi bolje, znam da će mi biti bolje, moje vreme još nije došlo."
Nakon 5 dana, metastaze u mom telu su se smanjile za oko 70%. Nakon 5 nedelja, otpuštena sam iz bolnice. Potpuno sam se oslobodila raka. Sada sam se morala vratiti životu i promeniti sve iz korena.
Moja percepcija sveta, našeg fizičkog tela i bolesti se promenila. Bilo mi je veoma teško spojiti ovo novo razumevanje sa svojim životom.
Verovatno je najbolji način da objasnim šta sam doživela - da koristim metaforu "skladište". Kao da se nalazimo u potpuno mračnom magacinu, gde postoji samo tama.
Zamislite da se nalazite u potpuno mračnoj prodavnici lepih stvari. U ruci imate malu baterijsku lampu, i vidite samo ono što osvetljavate sa njom. To je samo jedan mali snop svetolosti, a sve ostalo je mrak. A sada zamislite da se u jednom momentu upalilo veliko, glavno svetlo i ceo taj prostor je sada jasan i obasjan svetlošću. I razumete koliko je veliko to mesto, vidite šta sve u njemu ima... Tu je svega više nego što ste ikad mogli da zamislite. Police pune stvari koje znate šta su i masa onih koje i ne znate šta su, ali sada sve jasno vidite. Neke od ovih stvari ste videli, ali obasjane samo malom lampom. Kada ste ih videli u punom sjaju sada znate kako sve to može da izgleda. Čak i ako se izgasi glavno svetlo i ostane vam samo mala lampa u rukama, sada znate kako to mesto izgleda. E tako sam se osećala!
Sve što su joj lekari rekli, uradila je kontra: Kako sam se rešila opake bolesti! (FOTO)
Na ličnom nivou želim da podelim sa vama pet lekcija koje sam naučila zahvaljujući ovom iskustvu:
1. Najnajvažnija stvar na koju moramo usmeriti svoju svest je ljubav!
Veoma je jednostavno reći: "Morate voleti ljude!", ali jedini razlog zašto sam dobla rak je zato što nisma volela sebe. Ovo je neverovatno važno.
Ako volimo sebe - cenimo sebe!
Ako cenimo sebe, pokazaćemo ljudima kako da se odnose prema nama. Voleti sebe jednako je važno, kao i voleti druge. I što više volite sebe, to više ljubavi možete da date drugima.
2. Sledeća stvar koju sam naučila je da živim bez straha!
Mnogi od nas su odrasli na strahu. Plašimo se svega: raka, loše hrane, da ne volimo ljude, da previše volimo ljude, da ćemo ostati sami, da će nas napustiti i td. Plašimo se neuspeha. Morate da shvatite jednu stvar: ljubav nas štiti. Ako volite sebe i druge, voljeni ljudi neće dozvoliti da nam se desi nešto loše. Ljubav vas štiti mnogo više od straha!
3. Treća stvar koju sam naučila je humor, smeh, radost - koliko je to važno, ljudi moji!!!
Od rođenja znamo koliko je to važno, deca to znaju - zato se toliko i smeju. Ali to postaje uslovno kako odrastamo. Smeh je važan, humor je važan, radost u životu je veoma važna. Važnija od bilo koje aktivnosti koju možemo da zamislimo. Da se više smejemo manje bi bilo bolesnih među nama.
4. Četvrta lekcija je: ŽIVOT JE DAR!
Mnogi žive život kao da je to svakodnevno mučenje, ali to ne treba da bude tako. Nažalost, tek kada izgubimo nešto dragoceno shvatimo svu njegovu vrednost. Trebalo je da izgubim život, kako bih ovo shvatila. Ne bih želela da ovo drug dožive. Shvatite: tvoj život je dar. Čak i iskušenja koja dolaze su poklon.
Kada sam dobila rak, to je bio najveći test za mene. Ali danas, gledajući unazad, shvatam da je ovo bio najveći dar.
Ljudi misle, i ja sam mislila da me rak ubija, ali u stvari sam se ubijala i pre nego što sam dobila rak. Rak mi je spasao život. Iskušenja su poklon. Ako imate problem, a ne shvatate zašto je upravo taj problem poklon, onda niste stigli do kraja.
5. Peta lekcija je ta da shvatite da je najvažnija stvar za vas - biti sam!
Budite sami što je više moguće. Sijajte što je moguće svetlije. Iskoristite svoju jedinstvenost. Shvatite ko ste. Volite sebe bez obzira na sve, budite to što jeste.
Živite život bez straha. Živite!
Irina je dva puta preživela rak: Ono što će vam ona reći, malo ko želi da zna!
