Životna priča

Bio je svoj i drugačiji: Težak životni put večitog buntovnika - Steva Žigona! (FOTO)

U skladu sa svojim prezimenom, veliki umetnik Stevo Žigon hrabro je primao sve udarce života, od tamnovanja u logoru do borbe za ljubav i prava na sopstveno mišljenje, a iza sebe je ostavio brojne maestralno odigrane uloge, režije pozorišnih komada, knjige i velike misli s kojima su se mnogi slagali, ali samo su malobrojni imali hrabrosti da ih izgovore

Vip priča 10.07.2018. - 20:20h Autor: www.52.rs
Stevo Žigon, Foto: Wikipedia / Стево_Жигон

Ovog proleća navršile su se četiri decenije od kada je emitovana poslednja epizoda kultnog serijala Povratak otpisanih, koja je u ulozi majora Krigera proslavila velikog umetnika Stevu Žigona. Upravo ovog proleća, na nebeskoj pozornici pridružila mu se i njegova supruga, glumica Jelena Žigon, koja je posle kraće bolesti preminula 10. aprila u 85. godini.


Steva je uvek bio drugačiji, ali pre svega svoj. I onda kada nije bilo bezopasno javno iskazati stav koji se razlikuje od drugova u vrhu države. Često je govorio ono što većina misli, ali se ne usuđuje da to javno kaže. Steva s tim nije imao problem. Načinom na koji je branio svoje stavove i jakim argumentima, razoružavao je i najveće protivnike. Čovek njegovo mišljenje nije morao da podržava, ali nije mogao ni da ga osuđuje iz poštovanja prema ovom umetniku. Vitalan i bistrog uma, pred kraj osme decenije života i samo nekoliko meseci pre nego što će zauvek napustiti ovaj svet, u televizijskoj emisiji Klopka izneo je svoje stavove o ljubavi, seksu i prostitutkama, izazvavši buru komentara.

 

A post shared by 52 (@magazin52.rs) on

- Neki govore da je za ljubav potrebna edukacija. Ne, edukacija je potrebna samo za higijenu polnog čina, a to je samo jedan veoma mali segment ljubavi. Ljubav su poljupci, milovanje… Edukacija u ljubavi je besmislica. Za to ne postoji škola, kao ni za pesnike ili romanopisce.

 

- Recimo, ja nikada nisam voleo da gledam tuđe predstave, jer sam znao da će u tom slučaju uvek neštoupasti u moju predstavu i tako pokvariti homogenost mojih misli. Tako je i ljubav nešto što čovek sam mora da stvori. Ako to stvori edukacijom, onda to nije ljubav nego veština – govorio je Žigon, a potom naglasio:


- Ne borim se protiv prostitucije i pornografije, niti mi to pada na pamet. Prodavačice ljubavi bile nekada poštovane žene u društvu, jer su donosile ljudima ono što nisu umeli sami da pronađu. One se zapravo bave najplemenitijom poslom jer nadoknađuju nesposobnost muškaraca. Međutim, to je samo zamena, one pomažu u nevolji, one su prva pomoć. Ako hoćete sadržajan život, to samo ljubav može da pruži.


Ekscentrik, za neke čak i čudan čovek, tokom karijere čiju je šezdesetogodišnjicu proslavio svega mesec dana pre smrti, uvek je bio cenjen među kolegama i prijateljima.

 

A post shared by Bufonerija (@bufonerija) on

- Voleo je da se druži sa suflerima, garderoberima i radnicima koji nameštaju scenu, sa pravim i normalnim ljudima. I on je bio normalan, ali nije uvek tako izgledao. Govorio je za sebe da je proleter. Volela sam ga ne kao proletera, već kao dinosaurusa, jer sam znala da takvi ljudi kao što je on izumiru s ovog sveta – kazala je Stevina naslednica, glumica Ivana Žigon, dodajući da joj je njen otac bio najsimpatičniji dok je hranio mrave na sudoperi, smatrajući ih domaćim životinjama.


- Kao da je njegova uža specijalnost bila da plače samo na jedno oko, dok su ponekad iz njegova dva prozirno plava oka suze tekle naizmenično – prisetila se Ivana.

 

INCIDENT NA ČASU VERONAUKE


Steva je rođen 8. decembra 1926. godine u Ljubljani, u radničkoj porodici. Njegov otac, krojač iz Slovenačkog primorja, i majka koja je bila rodom iz Trsta, dali su mu ime Štefan. Ono će kasnije pasti u senku imena Stevan, pod kojim je započeo i ostvario glumačku i rediteljsku karijeru. Iako su ga roditelji u ranom detinjstvu krstili u katoličkoj crkvi, kada je počeo da pohađa časove veronauke, već na prvim časovima postao je ateista. Njegov buntovnički duh i želja za slobodom i pripadanjem isključivo sebi, učinili su da promeni stav o religiji. Naime, prisećajući se prelomnog trenutka u kom je veru nametnutu rođenjem u katoličkoj porodici zamenio ateizmom, Žigon je prepričavao anegdote o veroučitelju koji je imao naviku da u enormnim količinama jede beli luk.


- Toliko ga je jeo da se njegov miris mogao osetiti u celoj učionici. Propovedao je ideju zagrobnog života, a kada sam jednog učenika zamolio da ga pita zašto jede beli luk, on je odgovorio: Zato što on produžava život. Zašto želi da produži život ako propoveda da blagostanje nastaje tek u zagrobnom životu?

 

A post shared by Aleksandra Jelovic (@alexjelovic) on

Ateizam ga je približio ideji komunizma pa je u februaru 1942. postao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije, što ga je ubrzo koštalo robije.

 

Posle godinu dana koje je proveo u italijanskom, belogardejskom i nemačkom zatvoru, u decembru 1943. deportovan je u Dahau, gde je ostao do maja 1945. i oslobođenja. Dve godine proveo je u prvom otvorenom nacističkom logoru smeštenom na jugu Nemačke, na mestu fabrike municije kod istoimenog srednjovekovnog bavarskog grada. Tu je naučio nemački jezik, čiji je izgovor usavršio do perfekcije, što je kasnije na neki način odredilo i njegovu glumačku karijeru jer je zbog toga često dobijao jake uloge oficira Trećeg rajha, koje je imao vremena da prouči posmatrajući ih u zloglasnom logoru u kome je tamnovao.

Žigosan brojem 61.185 u logoru, kasnije je stoički primao sve udarce života, žigove vremena u kome je živeo. Šta ćeš, takvo mi je prezime. Ne žalim se, samo me katkad tište moje rane, govorio je Žigon sasvim mirno, uz prepoznatljiv asketski osmeh, kao da je čitavog života bio ušuškan u svilu.

 

ŽIVOT U RUSIJI

 

Maturirao je u Ljubljani, gde je završio i prvi semestar Akademije za igralsko umetnost, a potom je školovanje nastavio u Rusiji. Od novembra 1946. do kraja maja 1948. završio je osam semestara Lenjingradskog teatralnog instituta, na odseku za glumu. Tu je započela njegova opčinjenost Rusijom koja je prerasla u rusofilstvo kakvo nije pokazivao nijedan umetnik s ovih prostora. Tokom 60 godina duge karijere, Stevo Žigon je za svoj rad i doprinos umetnosti dobio mnogobrojne nagrade, priznanja i plakete, a jedna od najdražih svakako mu je bila medalja počasnog građanina Rusije.


U septembru 1948. dobio je poziv od Bojana Stupice da se pridruži ansamblu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, čiji je član ostao sve do penzije. Tokom karijere odigrao je 59 uloga u pozorištu, potpisao je 57 pozorišnih režija, igrao je 30 glavnih uloga u 13 televizijskih serija i 17 filmova, a napisao je sedam dramatizacija i adaptacija, kao i tri knjige o pozorištu. Gledaoci ga najviše pamte po ulozi u kultnom televizijskom serijalu Otpisani i Povratak otpisanih gde je tumačio lik nemačkog oficira Krigera, omraženog kod publike. Ipak, Steva je na pravi način uspeo da se izbori s tim i da mu ta ista publika kasnije dodeli epitet jednog od najcenjenijih dramskih umetnika s ovih prostora. U prvom serijalu Otpisanih oficir Kriger bio je ubijen, ali je glumac Steva Žigon, koji je tumačio njegov lik, u međuvremenu postao omiljen u narodu, pa je scenarista u nastavku serijala oživeo ovog nemačkog oficira.

 

A post shared by Bufonerija (@bufonerija) on

- U Beograd nisam došao samo nizvodno Savom, već i uzvodno Dunavom. Posle Lenjingrada, čovek u Ljubljani ne može da bude glumac zato što ima premalo publike. U Ljubljani postoji fantastičan teatar, ima odličnih glumaca, ali njih tokom karijere vidi 30.000 ljudi. A Beograd je bio mnogo veći. Našao sam se na raskršću između mentaliteta u kome sam se rodio i onog istočnog, pravoslavnog. Znao sam da ću završiti u nekom gradu u kome se koristi ćirilica. Najviše ljubavnih pisama napisao sam takvim pismom, jer sam tada bio u Rusiji – otkrio je Steva 2002. godine u TV serijalu Bardovi teatra. Tom prilikom rekao je da se u rodnu Ljubljanu često vraćao, ali je na slovenačkom igrao samo jednom.


- Ponovio sam svog Robespjera iz Beograda u mariborskoj predstavi jer mi je brat bio dirigent u tamošnjoj operi. To je jedina moja uloga u pozorištu na slovenačkom jeziku. Iako je rođen u katoličkoj porodici i u glavnom gradu nekada najzapadnije jugoslovenske republike, na pitanja koje je veroispovesti, uvek je odgovarao: Ja sam srpski glumac. A pravoslavlje je doživljavao kao prisluškivanje prirode i tugu razlivenu preko velikih reka, što je zapisano u intervjuu koji je dao 1971. godine, u vreme kada o pravoslavlju javno nisu govorili čak ni vernici.


Pored glumačke karijere, pedesetih godina posvećuje se i režiji, a neka od pozorišnih dela koja je potpisao kao reditelj, izvođena su i nagrađivana i van prostora nekadašnje Jugoslavije.

 

OTPOR PREMA JOSIPU BROZU

 

U mladosti, na putu ka socijalizmu preispitao je svoje stavove i shvatio da je društveni poredak doneo mnogo toga dobrog, ali i da je malo skrenuo s puta, posrnuo... U svojim memoarima, zabeležio je:


- Naš put u socijalizam bio je duboko zabrazdio u birokratsku samovolju. Osećalo se da vladaju većinom prosti i neobrazovani ljudi čije su glavne osobine poslušnost i pokornost. Doduše, danas treba priznati da su ostavili za sobom veliki napredak. Đerdapska centrala bila je tada treća ili četvrta na svetu, pruga BeogradBar jedan je od najvećih građevinskih poduhvata u Evropi tog vremena, unapredili su nauku i socijalno staranje… Ali, socijalne razlike i nepravde isuviše su bile očigledne. Međutim, ja sam prvih godina posle oslobođenja imao još jedan ne tako mali problem: mene je naprosto iritirala ličnost maršala Tita. Njegovi nesuvisli, primitivni govori, držanje (kad sam ga zamišljao bez njegovih operetskih uniformi, uvek mi je ličio na samozadovoljnog zagorskog birtaša), rukavice, cipele u boji plave maršalske uniforme, njegova frizura, takođe u boji, ljubav prema zlatu i ordenju, Brozova neobrazovanost, a naročito njegov izraziti antitalenat za jezike jer on praktično nije umeo normalno da govori nijedan jezik, sve me je to dovodilo do besa. Sećam se kako sam pocrveneo pred svojim ruskim prijateljima u Lenjingradu, kada je tamo govorio na mitingu prilikom svoje prve posete Sovjetskom Savezu posle pomirenja sa Hruščovom.

Pričao je tako katastrofalno loše (ne govorim o sadržaju govora koji, uostalom, i nije mogao da se razume upravo zbog njegovog neznanja jezika), da sam s pravom pomislio kako nije toliko strašno to što on ne ume, već to što ne zna da ne ume! A dugo je živeo u Moskvi, u onom hotelu Kominterne! Pa on nemački nije umeo da progovori, a godinama je bio austrijski unteroficir! Nervirali su me čak i njegovi psi, najpre junački vučjaci, a pri kraju one nesrećne pudlice. Ovde ne govorim o njemu kao istorijskoj ličnosti, to nije moj posao. Govorim o ličnoj netrpeljivosti. Biti skoro četiri decenije pod vlašću čoveka koji te iritira, to ipak nije sasvim zanemarljiv problem. Ako ti se nešto slično desi u braku – postoji razvod. U ovom slučaju, razvod nije bio moguć.

 

Za vreme studentskih demonstracija u Beogradu 1968. godine, njegov dolazak u dvorište Filozofskog fakulteta i nastup kada je govorio tekst iz pozorišnog komada Dantonova smrt gde je igrao poštenog, beskompromisnog i surovog Robespjera, izazvao je ovacije i oduševljenje studenata. Kada gledamo kako se ovi markizi i grofovi revolucije kockaju, kada njih gledamo s pravom se možemo upitati jesu li oni opljačkali narod...! Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima za koje je Republika špekulacija, a revolucija zanat. Tada je ispratila supruga sa tek rođenom bebom u naručju, a svesni opasnosti nisu znali da li će se vratiti kući. Steva je kasnije često isticao da će 1968. uvek pamtiti po studentskim demonstracijama i rođenju ćerke Ivane koju je dobio u braku sa Jelenom.

 

LJUBAV I BRAK SA JELENOM


Dok su ga u društvenom poretku mnoge stvari iritirale, u privatnom životu nije bilo ničega što bi ga činilo nezadovoljnim. Sa Jelenom Jovanović upoznao se 1950. kada je ona imala 17, a on 24 godine. Simpatije su buknule na prvi pogled, a ljubav se rađala lagano. Steva je Jelenu privukao, a kasnije i osvojio svojim šarmom i posebnošću. Kada je došlo vreme da se upozna s njenim ocem i majkom, u Jelenin roditeljski dom došao je s violinom koja mu je ranije spasla život. Naime, dok je bio u logoru, svirao je u orkestru i zimi je krijući ispod robijaškog nosio još jedno odelo - svečano, orkestarsko. Smrtno zaljubljen u Jelenu, pomislio je kako bi ta violina mogla ponovo da mu spase život, pa je u kuću njenih roditelja došao kao muzičar, pošto je na njenu adresu tokom prethodnih godinu dana anonimno poslao na desetine ljubavnih pisama. Anonimno, jer je u to vreme postojala opasnost od osude okoline ukoliko asistent otvoreno iskazuje ljubav studentkinji.


- U Stevu sam se zaljubila još sa 17 godina na Akademiji, gde je radio kao asistent. Od onda sam pod njegovom rediteljskom palicom - rekla je njegova supruga krajem decembra na predstavljanju knjige Tako je govorio Žigon,prisećajući se početka njihove romanse.

 

- Godina 1958. unela je u moj život bitne promene. Oženio sam se Jelenom Jovanović i dobio sina Nikolu, danas cenjenog i intrigantnog slikara. Gospođa Žigon potpisivala se Jelena Jovanović-Žigon. Bilo je dobronamernih koji su taj potpis čitali ovako: Jelena Jovanović minus Žigon.


Deceniju kasnije, 2. februara 1968, dobili su ćerku Ivanu.


- Nisam se naročito istakao u porodičnom životu i pokušao sam da to nadoknadim s Ivanom. A Jelena... I sad joj ovako mator govorim Marčbenksa: Žudim za tobom, ne da bi bila moja u mraku poverenja, već u nespokojstvu žive sumnje koja nanosi rane. I sada je lepa moja Jelena. Au, mnogo je lepa! Mnogi koji su bili zaneseni njenom lepotom, nisu stigli da vide koliko je veliki njen dar. Taj usud prati i Ivanu, mada ona ume da tuče nokautom. I sad kad me pitaju koje sam sve nagrade dobio i koje su mi najdraže, odgovaram: Nagrađen sam Ivanom, Nikolom, Jelenom i Vanom. I unuka mi je mnogo lepa – rekao je za Novosti legendarni bard sedme umetnosti mesec dana pre smrti. Tada još nije znao da će mu Ivana podariti unuka koji će poneti njegovo ime i prezime. Stevina ćerka saznala je da je u drugom stanju 26. decembra, a njen otac umro je dva dana kasnije. Sahranjen je uz zvuke numera Internacionala, Budi se istok i zapad i ruske pesme Kaćuša, pretposlednjeg dana 2005. godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

 

A post shared by Balkan Film (@balkan_film) on

POSLEDNJA NOĆ ŽIVOTA


Poslednje trenutke života velikog umetnika Steve Žigona opisala je njegova ćerka Ivana u svojim memoarima.


- Stevinu poslednju noć probdeli smo zajedno kod kuće, on, mama, ja i pas Bimbo. Ležao je kraj njegovih nogu nepomičan, nepomičniji od Steve, a ja sam čitavu noć pevala svom tati o danu pobede nad fašizmom i ponajviše Bulata Okudžavu. Toga jutra nisam primetila da sam ozdravila i da više nemam temperaturicu koja me je pratila poslednja dva meseca. Osećala sam samo jednu čudnu stvar. Moja ruka, kojom sam čitavu noć držala tatinu ledenu ruku, nije se hladila. Zapravo, tokom noći postajala je sve toplija.

 

Otac nam je ostavio sve što je imao. Svoju bogatu zaostavštinu: 150 dinara u novčaniku, askonu staru dvadeset četiri godine i nesalomivu volju i snagu da se svaka muka uvek izdrži do kraja, i preko granica izdržljivosti. Njegov život i jeste bio prevazilaženje svojih granica i mogućnosti. To se desilo i noć posle njegove smrti. Niko nije u tom trenutku mogao znati, pa čak ni ja, da je muško dete koje nosim možda preživelo upravo zahvaljujući mističnoj snazi i toplini koju mi je tata predao kroz naše dve spojene ruke. Ruke oca i ćerke koje nisu priznale da se dogodila smrt. Meni se i danas čini da tata kao ptica trči po nekom nama nevidljivom vazduhu. Možda mi je toga jutra pozajmio svoj novi leteći ćilim. Samo tako mogla sam sebi da objasnim neverovatnu lakoću s kojom sam ipak izdržala neizdrživ bol našeg rastanka.

Njegov život i sve ono što je iza sebe ostavio, najbolje je sažela ćerka Ivana Žigon koja je u oproštajnom govoru sa suzama u očima, ali s ponosom u glasu, između ostalog, kazala: Bio je svoj i drugačiji, stalno je išao uzvodno, ali njegov pravi dom uvek je bilo pozorište.

 

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.