Dobitnica je nagrade za životno elo na prošlogodišnjem Filmskom festivalu u Berlinu, dvaput je nagrađena kao najbolja glumica u Kanu, osvojila je venecijanski Volpi Cup i čak se 16 puta utrkivala za francuski Cezar, a dvaput ga je i odnela kući - Isabel Iper zaista je legenda evropske kinematografije.
Njen rad cenjen je i na svetskom nivou pa je za glavnu ulogu u filmu "Elle" 2017. osvojila Zlatni globus i nominaciju za Oskara. Isabel, koja je nedavno proslavila 70. rođendan, ikona je francuskog filma, stila - i načina života.
Kao profesorica klavira Erika Kohut u filmu "Pijanistkinja" iz 2001. Iper kaže svom učeniku: "Hladnoća - znači li ti to nešto?" - jer ne želi da njegova izvedba zvuči sentimentalno i preterano, a samim time i lažno. Sličan gard ima i u privatnom životu.
"O da, ja sam hladna. Pokušavam izbeći sentimentalnost, ali to ne znači da emocije ne postoje, već da su na pravom mestu"; izjavila je jednom prilikom. Kad bira uloge, najviše se vodi intuicijom. Scenariji, smatra, moraju da imaju dobre dijaloge i što manje opisa - jer je to destabilizira i čini sumnjičavom prema njegovom kvalitetu. Igrala je u sedam filmova francuskog redatelja Kloda Šabrola, kao i u filmovima Majkla Hanekea, s kojim deli stav o emocionalnoj suzdržanosti. Likovi koje tumači Isabel Iper uvek su snažni, zavodljivi, pomalo manipulativni i - uvrnuti.
"Mi, prosečni gledaoci, često glumce doživljavamo tek kao oruđe u rukama reditelja, međutim Isabel Iper je pravi primer da ta aradnja može biti i istinska, stvarna razmena te da glumci mogu biti i pokretači emocija i učestvovati u stvaranju samog koncepta filma", stajalo je u zajedničkoj izjavi Mariet Risenbik i Karla Čatriana, čelnih ljudi Berlinalea, povodom priznanja koje su joj prošle godine uručili. Isabel Iper samu sebe, doduše, izbegava da se deklariše kao umetnica. Kaže da se takvom nikad nije doživljavala. Direktorka festivala Mariet Risenbeek opisala ju je kao vrlo strastvenu glumicu, a Karlo Čatrian je dodao da su uloge koje bira "likovi koji se ne ustručavaju da rizikuju ili da se suprotstave mejnstrimu". Glumac Lars Eidinger (47), partner Isabel Iper u filmu "À propos de Joan", na festivalu u Berlinu govorio je pak o njenoj tek prividnoj suzdržanosti koja "u trenutku kada stupi pred kamere, potpuno nestane". Ispričao je kako su se u jednoj sceni trebali poljubiti - što mu je bio životni san, poljubiti Isabel Iper - ali je došlo do promene scenarija i Eidinger je ostao razočaran. Ali, nakon završene scene Isabel mu je prišla i jednostavno ga - poljubila.
Isabel je rođena je u pariškom 16. arondismanu, kao najmlađe od petoro dece. Njena majka Anik Bu bila je profesorka engleskog jezika, a otac Rejmond Iper je pravio sefove. Bio je Jevrejin i prisiljen da krije svoje poreklo tokom nacističke okupacije. Isabel Ipere odgajana je kao katolkinja, a odrasla je u Ville-d‘Avray, predgrađu Pariza.
"Sve porodice imaju svoje tajne. Ponekad bismo za Božić dobili male sefove", izjavila je jednom prilikom Isabel. Znala je govoriti da je mimikrija koju je njen otac morao socijalno izvoditi da bi preživio na kraju bila prava glumačka izvedba koja ju je životno fascinirala i motivisala. Školovala se u Versaju, gde je na majčin nagovor upisala školu glume s 14 godina, a kasnije je upisala i studije glume na "École Nationale Supérieure des Arts et Techniques du Théâtre" kao i na "Conservatoire National Supérieur d‘Art Dramatique" u Parizu.
Isabel je debitovala na filmskom platnu u filmu "Faustine et le bel été" redateljke Nine Kompanez pa je ubrzo počela da privlači pažnju svojim nastupima u "César et Rosalie" Claudea Sauteta, "Les valseuses" Bertranda Bliera i "Le juge et l‘assassin" Bertranda Taverniera. Osvojila je BAFTA-u 1978. za najbolju debitantkinju, za glavnu ulogu u filmu "La dentèlliere" reditelja Kload Goreta.
Reditelji su joj, izjavila je jednom, jedini kriterijum kod izbora kada odlučuje da li će raditi u određenom filmskom projektu ili ne. S novinarima uglavnom ne razgovara ni o čemu osim o svojim filmovima - a postoji li veza između njenog privatnog života i uloga koje bira, to samo ona zna.
"Antonioni je rekao da je svaki film autobiografski i to verovatno jednako važi i za glumce i za reditelje, ali čini mi se - nesvesno. U mojim ulogama uvek postoji oblik autoportreta",rekla je jednom za modni magazin Numéro. Za medijske standarde izrazito je zatvorena: svoje "zaleđeno" lice, naizgled bez emocija, pokazuje svaki put kad je pitaju, na primer, o njenim političkim razmišljanjima ili porodičnom životu.
Njezin suprug Ronald Čamah (72) je pisac, producent i reditelj koji poslednjih godina vodi bioskope. Zajedno su već više od četiri decenije, a zajedno su radili samo na jednom filmskom projektu iz 1988. - "Milan Noir". Imaju troje dece, ćerku Lolitu (39) kao i sinove Lorenca (35) i Anđela (25). Lolita je glumica i s majkom je igrala u čak pet filmova - među kojima su "Copacabana" (2010.) i "Barrage" (2017.). Lorenco je takođe poslovno vezan za majku jer osmišljava njihove bioskopske programe, a samo je najmlađi, barem za sada, izvan filmske industrije i zaljubljenik je u fudbal.
"Moja deca često su bila sa mnom kad sam snimala. Lolita je, na primer, bila sa mnom u Londonu kada sam igrala Mariju Stuart u Nacionalnom pozorištu - takvi momenti činili su me posebno srećnom", izjavila je jednom Isabel Iper.
Iper je tokom godina na sceni postala omiljena gošća na revijama brojnih modnih kuća. Redovno se može videti u prvom redu pariške Nedelje mode kako prati revije Šanel, Luj Viton, Živanši, a često je i na listi najbolje obučenih glumica.
Pamti se njena crvena haljina kuće Armani koju je nosila na žurci nakon dodele Oskara 2017. i haljina Sen Loren koju je nosila na festivalu u Kanu iste godine. Savršena je bila i u kreaciji kuće Balensijaga na Met Gali. Ali, najviše je bila u centru pažnje na prošlogodišnjem festivalu u Kanu kada joj je njen dugogodišnji stilista Džonatan Huget odabrao zeleni, pripijeni kombinezon kuće Balensijaga. Uvek je odvažna, ali nikad izazovna. Smatra da je, na primer, pomalo transparentna, sasvim zakopčana bluza zavodljivija od dubokog dekoltea, a da haljina do poda može biti sugestivnija od minića. Najvažnije je, izjavila je jednom prilikom, uvek nešto prepustiti mašti i možda je to na kraju prava bit francuskog stila: očuvanje osećaja tajanstvenosti, i to ne samo u kontekstu odeće.
