Prisutnost oca, kada je stabilna i dosledna, postaje regulator detetovog unutrašnjeg sveta. Dete kroz tu figuru uči kako da smiri sopstveni stres, kako da razume emocije, kako da gradi sigurnost u sebi i u drugima. Dosledan otac pomaže detetu da formira stabilan unutrašnji model odnosa: mogu da verujem, nisam sam, vredim.
S druge strane kada očeva figura izostane ili je nepredvidiva, dete često ostaje s nevidljivim ranama, nesigurnim stilovima vezivanja, preplavljenim nervnim sistemom, teškoćama u samoregulaciji. I to nosi sa sobom u odrasli život, u buduće odnose, u svom telu, kao i u načinu na koji se bori sa stresom.
Zato očinstvo nije samo prisustvo. Ključ je u emocionalnoj dostupnosti i predvidivosti. Ocu nije potrebno savršenstvo, već kapacitet da ostane, da bude tu, da se vrati, da gradi poverenje. Jer detetu ne treba mnogo da bi raslo zdravo, ali to malo mora da bude sigurno, dosledno i toplo.
Stručnjaci ističu da se u terapijskoj praksi često vraćaju na to jedno ključno pitanje: Ko je bio tu za tebe kada si bio mali? Ne ko je fizički bio prisutan, već ko je zaista bio dostupan, emocionalno, psihički, u kontinuitetu. Jer to malo ostaje zauvek!
Zato je zaista važan odnos sa ocem kao glavom porodice. On ne mora biti u toj meri emotivan, kao što je sa majkom, ali bitno je da predstavlja oslonac, da dete zna da se uvek ima na koga osloniti, da ima podršku i razumevanje, kako od strane majke, tako i od oca.
Pored toga, kada se gradi odnos oca sa detetom, ne treba zanemariti ni nežnost. Prirodno je da majka želi da grli i ljubi svoje mališane, ali i otac bi trebao to da radi, jer to čini razliku između oca i tate.
Osim toga i naučne činjenice idu u prilog poljupcima i zagrljajima kada je razvoj dece u pitanju. Zapravo, prema rečima stručnjaka što roditelji više grle i ljube svoju decu to će ona biti emocionalno, kognitivno i fizički razvijenija. Jer kada su deca lišena naklonosti, ona su anksiozna, agresivna i neprijateljski raspoložena prema svima oko sebe. A takvi oblici ponašanja prenose se i na adolescenciju i odraslo doba. Mnogo su manje šanse da će dete koje je dobijalo naklonost od roditelja patiti od depresije i sličnih stanja, od onog koje je bilo zanemareno.
Dakle, deci su ovi načini iskazivanja naklonosti zaista neophodni jer čine njihov mozak jačim, njihovo telo jačim i pospešuju njegov rast, održavaju telo zdravim i pomažu u borbi protiv bolesti, pomažu u otklanjanju stresa, čine mališane optimističnim, podižu im samopouzdanje.
Grljenjem i ljubljenjem deteta dolazi do oslobađanja esencijalnih hormona za razvoj, jer se tada u telu deteta oslobađa hormon oksitocin koji dovodi do toga da se dete oseća srećno i zadovoljno.
Postoji mnogo velikih emocija sa kojima deca ne znaju da se nose, stoga kada ih preplave ove emocije, jedan zagrljaj može da ublaži stres kroz koji deca prolaze, kako od mame, tako i od tate.
