Početkom 2016. godine, Bridžerov svet se okrenuo naglavačke. Kada je imao godinu i po dana dobio je sestricu. Njegovi roditelji, bili su zabrinuti kako će je prihvatiti, s obzirom da je i on još uvek bio "beba", ali dečak je bez oklevanja, skočio od uzbzuđenja i strpljivo čekao svoj red da je drži. Od tog trenutka, između njega i njegove sestre postojala je posebna veza.
Od tada, Bridžer se retko udaljavao od svoje mlađe sestre, ponekad je nju samu to pomalo iritiralo, jer je bila mnogo manje društvene prirode. S druge strane Bridžer je društven, uvek uči i pun je ljubavi.
Od malih nogu, Bridžer, njegov otac i njegov stariji brat su treniraki brazilsku džiju-džicu na lokalnoj akademiji. Bridžer je počeo kao jedan od najmlađih i najmanjih u grupi. A ta razlika u veličini mu je dala priliku da se redovno suočava sa većim i iskusnijim protivnicima.
Zato nikoga tog 9. jula 2020. nije iznenadilo to što je on na značajan način pokazao svoju hrabrost.
Dok su bili kod prijatelja, Bridžer i njegova sestra su ušli u dvorište kuće. Po ulasku u dvorište, drugar kod koga su došli im je pokazalo na jednog psa i reklo: „To je onaj dobri pas“, a onda je pokazalo na drugog psa u dvorištu, objašnjavajući: „To je onaj zli.“
Bridžer je kasnije objasnio kako je u tom trenutku zli pas potrčao na njih. Rekao je: „Stao sam u stranu, ispred sestre, kako pas ne bi stigao do nje. Nastavio sam da se krećem, tako da nije mogao da joj prođe.“
Nažalost, umesto da pobegne, pas je skočio i zagrizao Bridžerov obraz.
Bridžerov otac se odvezao sa njim u kolima hitne pomoći i ostao pored njega u bolnici, dok je njegova majka otišla kući da brine o ostatku porodice i da ih teši.
U bolnici, radnici hitne pomoći su odmah odvezli Bridžera u ograđeni prostor. Jedini put kada je plakao bilo je kada je dobio intravenoznu infuziju. U jednom trenutku, službenica za kontrolu životinja je došla da im kaže da je pas primio sve vakcine. Takođe je objasnila da su vlasnici psa zvali da prijave incident, da je pas mešanac nemačkog ovčara star godinu dana i da su vlasnici odlučili da uspavaju psa.
Bridžer je to čuo i odgovorio: „Ne želim da se psu nešto loše desi.“
Najteži trenutak za Bridžerovog oca bio je tokom tihog trenutka između CT skeniranja i rendgenskih snimaka. Dok je sedeo u sklopivoj stolici pored Bridžerovog bolničkog kreveta, počeo je da pita šta se dogodilo i uspeo je da prikupi neke detalje.
Kada je Bridžer objasnio kako je zaštitio svoju sestru, njegov otac je pitao zašto je to uradio. Bridžer je, svojim rečima i bez oklevanja, izjavio: „Ako je neko morao da umre, mislio sam da bih to trebao biti ja.“
Bridžerov otac je uspeo da se sabere dovoljno dugo da radnici hitne pomoći odvezu Bridžera na operaciju. Operacija je trajala skoro dva sata, a uključivala je ušivanje njegovog lica i glave, sa preko 90 šavova.
Pre nego što je otišao na operaciju, lekar se okrenuo Bridžerovom ocu i rekao: „Želim da znate da je on najhrabriji pacijent koga sam ikada imao... Stvarno to mislim.“
Po povratku kući, Bridžerova mlađa sestra je bila toliko uzbuđena što ga vidi. Otrčala je do oca i izjavila da ju je Bridžer zaštitio. Čitava Bridžerova porodica sada malo više ceni sve te male trenutke, razumevajući i shvatajući koliko brzo život može da se okrene.
