Znajući kako danas izgleda Iran, teško nam je da poverujemo u zlatno doba kada su žene u Iranu imale pravo glasa. Prva među jednakima bila je Fara Pahlavi - poslednja carica Irana.
Ali kako je došlo do toga da jedna "obična devojka" postane carica? Kako je Fara osvojila Mohameda Reza Šaha - poslednjeg šaha Irana?
Za njega se pričalo da je pohotnik, čovek koji je zapošljavao hordu ljudi koji će mu obezbeđivati devojke, ali za javnost on i Fara su bili savršen bračni par.
Fara Pahlavi, odnosno Fara Diba, rođena je u Teheranu 1938. godine, kao jedino dete Sohraba Dibe, vojnog oficira iz elitne porodice. Sama Fara je studirala u italijanskoj i francuskoj školi u glavnom gradu Irana i uživala je u relativno luksuznom načinu života.
Njeno idilično detinjstvo prekida se kada joj umire otac. Fara je tada imala samo osam godina i živela je sa veoma odlučnom i čvrstom majkom koja svojoj ćerki nije dozvolila da nosi hidžab. Umesto da je sputava, majka je šalje na studije arihtekture u Parzi.
Sudbonosni susret za Faru je bio kada je srela vladara (šaha) svoje zemlje Mohameda Rezu Pahlavija.
Šah je kasnije pričao da “čim su se upoznali, znao da je Fara žena koju je tako dugo čekao, kao i carica koja je bila potrebna njegovoj zemlji".
Međutim, kasnije se šuškalo kako je Fara namenski dovedena Šahu s namerom da mu rodi decu - naslednike.
Do kraja te godine njih dvoje su se venčali. Fara je postala njegova treća supruga. Pre nje Šah je bio oženjen sa Favzijom, a potom i sa Sorajom. Od obe žene se razveo, mada su mnogi pričali kako je Soraja bila jedina žena koju je voleo istinski.
Od početka je šah svojoj budućoj nevesti jasno dao do znanja da njena uloga neće biti samo ceremonijalna, kao što je bila za supruge iranskih vladara iz prošlosti.
Fara je bila privlačna šahu, pored njenog prirodnog šarma i ljubaznosti, i zbog činjenice da se obrazovala na Zapadu i da je mislila svojom glavom. Diba je takođe bila jedinstvena po tome što su joj vlastiti finansijski problemi i iskustvo kao studentkinji pružali uvid u borbe siromašnijih delova zemlje. Izjavila je da će se kao šahova supruga posvetiti "služenju iranskom narodu" a zajedno sa suprugom uvesti "zlatno doba u Iranu".
Fara Pahlavi i šah su 1960. dobili sina, njegovog naslednika, ali ju je on i pored toga, kao simbol posvećenosti unapređenju prava žena u svojoj zemlji, proglasio ne samo šahbanom odnosno caricom Irana sedam godina kasnije, već i reegntom što je značilo da bi ona vladala Iranom u slučaju njegove smrti i to sve dok njihov sin Reza II ne postane punoletan.
Fara Pahlavi je svojom podrškom umetnosti podsticala meku revoluciju svog supruga. Umesto da se usredsredi otkup drevnih iranskih artefakata, Pahlavi je ulagala u zbirku moderne umetnosti. Svedočanstvo njene dalekovidnosti je da zbirka Renoara, Gogena, Endija Vorhola čija je dela otkupila za tri miliona dolara.
Zbog svog besprekornog stila, šarma i podrške umetnosti, Fara je nazvana Džeki Kenedi Bliskog istoka.
Vladavinu šaha Mohameda Reze Pahlavija obeležili su razvoj ekonomije i povećanje šansi za obrazovanje.
Muškarci i žene su tada zajedno boravili na javnim mestima, zapadnjački način odevanja i norme bili su prihvaćeni u velikim delovima iranskog stanovništva.
Iako je Iran doživio privredni procvat zahvaljujući svojim rezervama nafte, 1970-ih zemlja je bila na prvim linijama Hladnog rata.
Ista nafta koja je obogatila Iran takođe je neodoljivo privlačila i zapadne i sovjetske sile, koje su pokušavale da izvrše svoj uticaj na ovu zemlju. Šah i viši slojevi favorizovali su zemlje zapadne Evope i Sjedinjene Države naročito nakon što je neuspeli ustanak pod uticajem komunista 1950-ih privremeno naterao šaha na bekstvo.
Određeni elementi iranskog društva bili su besni zbog onoga što su smatrali napuštanjem svoje tradicionalne kulture i vrednosti. Zamerali su uticaj zapadne kulture na iranske elite a šahove reforme smatrali pokušajem potpunog iskorenjivanja nasleđa.
Homeini je bio jedan od najglasnijih koji su pozivali na svrgavanje šaha. Bio je prognan 1964. ali je nastavio da širi korene nezadovoljstva u Iranu putem radija. Uprkos svim namerama, šah je proglašen za diktatora koji odlučuje o životu i smrti svojih podanika.
Stvari su došle do vrhunca u septembru 1978. kada su šahovi vojnici počeli da pucaju na gomilu demostranata što je dovelo do hiljada žrtava. Demonstracije su se brzo pretvorile u nerede, a Homeini je stalno raspirivao vatru, piše Žena.
U decembru 1978. vojnici su počeli da se bune i šahov stisak vlasti je slomljen. Kraljevska porodica pobegla je iz svoje domovine pre nego što je konačno potražila utočište u Sjedinjenim Državama 1979. Šah je umro u Egiptu 1980. a Fara Pahlavi, koja je još u egzilu, živi između Sjedinjenih Država i Evrope, u Iran nikada više nije otišla.
Fara je sa šahom imala četvoro dece, njihova ćerka princeza Lejla je preminula, a poslednja iranska carica se nakon smrti ćerke zauvek odselila iz Grinviča gde je do tada živela.
Fara danas ima 84 godine i živi na relaciji Vašington - Parzi.
