Iranke su nekada mogle da budu na ulicama bez hidžaba i da nose liberalniju odeću, kao što su mini-suknje i šortsevi. Ali isto tako, mnoge žene su odlučile da se oblače konzervativnije.
U Iranu, pre Islamske revolucije iz 1979., nije postojao strogi kodeks oblačenja kao što je aktuelni koji od žena zahteva, prema zakonu, da pokriju kosu i nose skromnu „islamsku" odeću.
A kako je zapravo došlo do situacije da Iran od države u kojoj su žene slobodno studirale i nosile čak i mini suknje i uske farmerke postane država u kojoj su osuđene na hapšenje, pa i smrt ako se usude da ne nose hidžab?
Tokom 20-ih godina prošlog veka ženska prava u Iranu počela su da dobijaju prve obrise, obrazovanje je postalo besplatno i za dečake i za devojčice. Dozvoljen je i upis žena na univerzitet. 1942. godine oformljena je čak i Iranska ženska partija koja se aktivno borila za prava dama.
Početkom 1963. žene su dobile pravo glasa na izborima, a zasluge za to pripisuju se Ašraf Pahlavi, sestri bliznakinji tadašnjeg iranskog šaha Mohameda Reza Pahlavija. Takođe, staronosna granica za brak pomerena je sa 13 na 18 godina, žene su dobile mogućnost podnošenja zahteva za razvod, mogle su da se bore i za starateljstvo nad decom... Do kasnih 70-ih nekoliko žena bilo je deo iranskog parlamenta, a stotine njih bilo je na položajima u lokalnim većima. Iranke su činile značaj deo radne snage.
Kada je reč o odeći, savremenim putevima krenuli su 1936. kada je pretposlednji iranski šah Reza Pahlavi 1936. sproveo u tom trenutku kontroverznu politiku - obavezno otkrivanje žena.
Dekret je poznat i kao Kashf-e hijab, a podrazumevao je ukidanje svih vrsta islamskih velova, pa čak i mušku tradicionalnu odeću. Šah je ohrabrivao Irance da nose evropsku i zapadnjačku odeću, a sve sa ciljom da modernizuje zemlju i da poveća učešće žena u društvu, inspirisan primerom Turske. Sve žene iz kraljevske porodice oblačile su se evropski, igrajući aktivnu ulogu u promeni društvene svesti.
Promene su uvođene postepeno kako bi se izbegli nemiri - u početku je samo četiri hiljade od 6,5 miliona Iranki izlazilo na javna mesta bez hidžaba, a to su uglavnom bile žene iz više klase, koje su obrazovane na Zapadu. Ipak, nisu sve žene rado prihvatile ovu promenu - u duboko tradicionalnom društvu mnoge su se i dalje držale hidžaba.
Zato je 1936. nenošenje hidžaba proglašeno zakonskom obavezom, a policiji je čak naređeno da ih fizički skinu sa svake žene kada je vide da ga nosi u javnosti. Puno žena je čak rešilo da ne napušta kuću uopšte, a zabeleženo je nekoliko slučajeva gde su se žene ubile kako ne bi morale da skinu hidžab.
Reza je abdicirao sa trona 1941, a njegov sin i naslednik Mohamed Reza Pahlavi rešio je da ide putem kompromisa - ženama je dao pravo na izbor i mogle su da se oblače kako god žele. Ipak, i tada je čador, tradicionalna ženska odeća u Iranu, smatran znakom zaostalosti, zatucanosti i bio je značajna prepreka prilikom uspona na društvenoj lestvici. Čador i hidžab postali su oznaka klase - najčešće su ga nosile žene koje su poticale iz konzervativnih religioznih porodica sa ograničenim obrazovanjem.
Tokom 70-ih hidžab je postao simboličan znak protivljenja Pahlavijevom režimu i kao takvog, počele su da ga dobrovoljno nose čak i zaposlene žene srednje klase, što ranije nije bio slučaj. Ipak, nijedna od njih nije očekivala da će im revolucija doneti povratak obaveznog nošenja niti su takav zakon želele da podrže.
Islamska revolucija iz januara 1979. promenila je sve! Ona se vrtela oko jedne ideje: slobode. Bila je to žila kucavica koja je inspirisala ogroman broj žena da se suprotstave i pokažu šahu otpor. No, revolucija je već u februaru ugašena - slogani koji propagiraju islam zamenili su natpise demonstranata, a od žena na mitinzima počeli su da traže da pokrivaju glave.
Potom je u februaru iste godine ajatolah (vrhunska verska titula u Iranu) zvanično preuzeo vlast, revolucija je završena, a u roku od nekoliko nedelja tamošnja stvarnost počela je da se menja iz korena.
Počeo je napad na manjine, političku opoziciju i ženska prava. Manje od dve nedelje posle revolucije, u novinama su počele da se objavljuju najave proslava koje će se održati 8. marta, Međunarodnog dana žena. Ali 7. marta dekretom je određeno da žene imaju obavezu da nose hidžab u vladinim kancelarjima, odnosno kako je iranski vođa Homeini tada rekao da ne ulaze na radno mesto "gole".
Ono što je trebalo da bude proslava pretvorilo se u masovne proteste. U Teheranu se 8. marta ujutru okupilo desetine hiljada žena ispred kancelarije novog premijera, dok se još oko 3.000 njijh izašlo na proteste u verskom gradu Kom, gde je Homeini boravio. Na ulicama su se čuli povici: "Nismo imali revoluciju da bismo iši unazad". Šest narednih dana žene su izlazile na ulice, uzimajući učešća u svom maršu za slobodu, boreći se da povrate svoju revoluciju. Na ulicama su ih napadali kontrademonstrantni noževima, kamenjem, ciglama, razbijenim staklom...
U jednom trenutku učinilo se da su protesti žena uspeli - samo nekoliko dana posle demonstracija Homeinijeve sporne izjave su povučene. No, ovaj prvi masovni, kolektivni otpor Islamskoj Republici postao je zadnji. Pre ranih 80-ih kada se pojačao nasilni udar režima na opoziciju, došlo je do kratkog procvata ženskih udruženja na radnim mestima, čak i ženskih komiteta u politici, pa i autonomnih ženskih organizacije koje su bile nezavisne od bilo koje partije.
No, već posle jula 1980. stvari su počele da se pogoršavaju - opet je odlučeno da žene moraju da nose hidžab. Do 1981. postalo je obavezno da sve žene starije od 9 godine nose hidžab. Usledile su i druge promene - rodna segregacija na radnom mestu, školama, plažama i sportskim događajima, pa niz zakona koji regulišu razvode, strarteljstvo nad decom, nasledstvo, državljanastvo, naravno sve na štetu žena.
Danas stanje u ovoj zemlji, večno podeljenoj između želje za promenama i modernizacijom i odbijanjem istih, svi znamo - tužno je, strašno i uteruje strah u kosti.
