Vrlo malo osoba koje se bave muzikom biste verovatno mogli da stavite uz ovaj opis, a Dalida, jedna od najuspešnijih francuskih diva, upravo je ta. Uprkos talentu i više nego uspešnoj međunarodnoj karijeri, Dalidin život ispunile su tragedije koje su dovele do toga da život za nju postane nepodnošljiv.
Jolanda Kristina Điljoti, poznata pod umetničkim imenom Dalida, rođena je 17. januara 1933. godine u Kairu, u italijanskoj porodici. Od rođenja je imala problem sa vidom, a da bi joj ga spasili roditelji su joj vezivali oči gazom. Nakon infekcije oka ostala je trajno razroka. Prolazeći kroz ismevanje u školi, Dalida je sebe smatrala ružnom jer je nosila naočare. Ipak, ni problem sa očima je nije sputao u tome da sa 21 godinom postane mis Egipta. Kada je skinula naočare smatrala je sebe ponovo rođenom.
Ljubav prema muzici razvila je od malih nogu. Njen otac bio prva violina kairske opere, koji se po povratku iz koncentracionog logora, gde je odveden početkom Drugog svetskog rata, vratio potpuno promenjen. Fizički je zlostavljao Jolandu, njenu majku i braću. Jednom prilikom je rekla da ga je mrzela, naročito kada je tukao majku i braću, i da je tada želela da umre. Kada je umro, Dalida je sebe krivila za njegovu smrt.
Kao tinejdžerka želela je da se bavi glumom, što njena majka nije odobravala. Pobeda na izboru za mis donela joj je šansu da se njen san ostvari. Primetila su je trojica filmskih reditelja, koji su joj ponudili uloge. Po savetu režiserea Marka de Gastina odlazi u Pariz, kako bi proširila mogućnosti za glumačku karijeru. U Pariz je došla i sa novim imenom Dalida, umesto Dalila kako se na početku predstavila javnosti a koje je zbog sličnosti sa likom iz Biblije promenila. U francuskoj prestonici nije uspela da do 1955. ostvari uloge, pa je odlučila da se oproba u pevačkom takmičenju, a pobeda na njemu bila je prekretnica u njenom životu.
Prva pesma Madonna, koju je snimila 1956. nije imala uspeha, dok joj je prepev šanšone Bambino, italijanskog pevača Marina Marinija, preko noći doneo uspeh, a ujedno je pesma postala jedan od najvećih hitova 50-ih. Pesma je punih 39 nedelja bila na prvom mestu top lista, što se prvi put desilo u muzičkoj industriji. Milionski tiraž Bambina i prva zlatna ploča (dobila ih je više od 70) Dalidi su otvorili put na muzičkoj sceni.
Postala je seks simbol, a mnogi su želeli da izgledaju kao ona kopirajući njen izgled i kupujući brendove šminke koju je koristila. Sa novim hitovima došao je i prvi nastup u pariskoj „Olimpiji”, koja je nakon toga postala njena stalna rezidencija. Punila ju je i po mesec i po dana i nastupala u „Karnegi Holu”. Sedamdesetih se preusmerila na pop, dok je osamdesetih publiku zabavljala disko muzikom. Veoma uspešno se prilagođavala muzičkim promenama i ostala originalna.
Na živim nastupima publika bi proživljavala njene pesme ispunjene iskrenom emocijom. Specifičnim pokretima, naglaskom i raširenih ruku osvajala je publiku širom planete. Imala je turneje u Americi, Kanadi, Vijetnamu, Japanu, Egiptu, u velikom delu Evrope, uključujući i Srbiju. Nekoliko puta nastupala je u Beogradu, između ostalog i na prvom FEST-u 1971. U Americi je odbila petnaestogodišnji ugovor menadžera Ele Ficdžerald.
Uspešno je pevala na deset jezika, među kojima su: francuski, italijanski, arapski, nemački, španski, herbrejski, grčki, japanski, holandski i engleski. „Madmazel džuboks”, kako su je zvali, vešto je na svojim koncertima mešala melanholične šansone i vesele disko ritmove. Njene pesme mogle su da se čuju i na jugoslovenskim radio-stanicama, a popularnost su joj doneli prepevi na srpski u izvođenjima Đorđa Marjanovića (Dirlada), Lole Novaković (Deca Pireja) i Ljiljane Petrović (Bikini sa žutim tačkicama).
Objavila je 38 studijskih i 4 live albuma, 80 kompilacija pesama i nekoliko stotina singlova. Otpevala je preko 1000 pesama, a kao hitovi izdvojile su se: Les enfants du Pirée, Gigi in paradisco, Paroles, paroles, Je suis malade, Avec le temps, Laissez-moi danser, Besame mucho, Helwa ya baladi, Mourir sur scéne i mnoge druge.
Uz hitove dolazile su i brojne muzičke nagrade, ali i najviša odlikovanja u Francuskoj, Belgiji, Italiji, Kanadi i Egiptu. U istoriju se upisala i kao prva dobitnica dijamantske ploče u francuskoj muzici, ali i kao prva francuska disko pevačica. Šarl de Gol joj je dodelio Medalju predsednika Republike, što je čini jedinom umetnicom koja je ikada dobila to odličje. U Kanadi je 1976. proglašena ženom godine, iza nje bila je Džeki Kenedi.
Tri godine kasnije, njen bivši suprug Lusijen Moris, radijski voditelj, oduzima sebi život. Narednih godina ostaje bez majke i prijatelja i izraelskog pevača Majkla Branta, koji se takođe ubio. Njen partner glumac Ričard Šanfre, poznat kao „grof od Sen-Žermena“, izvršio je samoubistvo 1983. godine. Francuski tabloidi su je tada prozvali „prokletom Dalidom”, a ovaj događaj je otežao da se fokusira na karijeru.
Imala je probleme sa spavanjem, borila se sa depresijom i bulimijom. Iako je dobijala ljubav publike širom sveta, emotivnu prazninu u privatnom životu nije mogla da nadomesti. Problem sa očima vratio joj se 1985, pa zbog toga nije mogla dugo da bude pod reflektorima, što joj je u velikoj meri onemogućavalo da nastupa uživo a nekada je nosila i sunčane naočare. Imala je dve velike operacije, ali to nije mnogo pomoglo ni karijeri niti njenom mentalnom zdravlju.
Poslednje televizijsko pojavljivanje imala je na manifestaciji Noć Cezara 7. marta 1987, a poslednji živi nastup u Antaliji, u kojoj je nastupala od 27. do 29. aprila. Taj njen poslednji koncert nije snimala nacionalna turska televizija, koja je tada bila jedina televizija u zemlji.
Kultna ikona generacije i vlasnica preko 170 miliona prodatih albuma širom sveta preminula je od suicida 3. maja 1987. godine, u 55. godini.
Njeni biografi kažu da se bojala mraka i da nikada nije gasila lampu na noćnom stočiću, sem te poslednje noći. Sahranjena je na groblju Monmartra, u četvrti u kojoj jedan trg danas nosi njeno ime. Njenu večnu kuću svake godine poseti na desetine hiljada ljudi. Na grobu se nalazi statua iznad koje je sunce, a na vrhu kobra – egipatski simbol koji je povezuje sa njenim poreklom na koje je bila jako ponosna.
U časopisu Le Monde 1988, putem ankete koja je naručena od strane Enciklopedije Univerzalis, opšte enciklopedije na francuskom jeziku, Dalidina smrt imala je najviše uticaja na javnost u Francuskoj. Na prvom mestu bila je smrt bivšeg francuskog predsednika Šarl de Gola. Nakon toga više puta je bila izglasana za najuticajniju Francuskinju i omiljenu pevačicu u više zemalja.
Šarl Aznavur joj je posvetio pesmu De la scène à la Seine. Pored trga u Parizu, Dalida ima i svoju ulicu u gradu Laval, u Kanadi. Ova francuska diva, pored pesme, dobila je poštansku markicu, novčić, posthumne nagrade, oko 50 biografija i nekoliko pozorišnih predstava.
Prvi dvodelni biografski film, rediteljke Džojs Bunuel, pojavio se 2005. godine, a prvo emitovanje na kanalu Frans 2 dostiglo je 13 miliona gledalaca i oborilo rekorde gledanosti, čak više i od TF 1, koji je te večeri emitovao fudbalsku utakmicu. Lik Dalide igrala je Sabrina Ferili. Drugi film je prikazivan 2017. na filmskim festivalima, među kojima je bio i 45. FEST. Ovaj film Lise Azuelos zasnovan je na knjizi Dalidinog brata Orlanda, dok je Sveva Alviti iznela glavnu ulogu.
U izboru za Najveću pevačicu veka u Francuskoj, 2003, Dalida se našla na trećem mestu iza Madone i Selin Dion. Mnogi pevači i pevačice obradili su njene pesme, među kojima je i Lara Fabijan.
U Gradskoj kući u Parizu 2007, kao i u Muzeju mode 2017, nalazila se postavka Dalidinih toaleta, scenskih kostima, ličnih predmeta, šminke i nakita. Ukupno obe izložbe je posetilo više od 400.000 ljudi. Povodom njenog 86. rođendana predstavljena je i na početnoj strani Gugl dudla.
Sa Dalidom je nestala i epoha pravih muzičkih diva. Iza nje su ostale pesme koje će zauvek predstavljati život kakav on zaista i jeste – vedar i šaren, tužan i bezbojan, dok se ne ugase reflektori, padne zavesa i odemo sa scene.
