Nada Obrić otpevala je hitove koji se i danas pevaju, radila godinama kao pravnica u Sarajevu, bila voditeljka 150 TV emisija, učestvovala u rijalitijima, držala kozmetički salon... Njena karijera traje već pola veka. Nažalost, borba s karcinomom odnela joj je više od dve decenije mirnog života, ali u 73. godini njen stav prema bolesti i sjajni ćerka, sin i dvoje unuka donose joj stabilnost zbog čega izaziva dodatno poštovanje i ljubav. *Kako ste i kako podnosite ove julske vrućine?
"Borim se da budem dobro, a vrućine baš teško podnosim. Pod klimom sam, ne izlazim iz kuće, kao i većina." *S obzirom na to da se lečite od teške bolesti, koliko vas je uplašila situacija sa koronom?
"Nije me uplašila, jer sam veoma disciplinovana. Vakcinisala sam se odmah, na vreme, nosim masku, vodim računa o odstojanju, tako da me epidemija nije bacila u depresiju. I u najvećem jeku mogli ste uz mere zaštite da izađete i prošetate. Ja sam malo bila i u inostranstvu i videla sam da smo u stvari mi bili najmanje zatvoreni. Samo da smo disciplinovani i nema nikakvih problema."
*Sve to važi i za vašu porodicu?
"Naravno, svi smo i vakcinisani i revakcinisani. Moj mozak ne može da prihvati otpor prema vakcinama, internet doktore koji su nešto pročitali i svi smo veći doktori od svih naučnika. A pritom rizikuju i svoje i tuđe zdravlje. Da imam mogućnosti, uvela bih obavezno vakcinisanje. Kažu - ljudska prava. Izvinite, ja imam pravo na život i vi nemate pravo da mi ga ugrozite. Iznerviram se jako kad počne o tome da se priča."
*Kako reagujete?
"Skoro sam se posvađala s jednom prijateljicom koja se još nije vakcinisala jer "ne zna koliko je to u redu". A pritom je domaćica. Pa ko si ti da znaš, ne znaš, pobogu?! Svašta sam joj rekla. Plašila sam se da ne izbije rat zbog vakcina, a ona mi nešto mozga. Šta je to, da li je moderno biti antivakser, u svakom slučaju je suludo." *Pedeset godina ste na sceni, uvek su vas pratili mediji kao zvezdu, a poslednjih 20 godina se lečite. I o tome se mnogo piše. Kakva je situacija sa zdravljem?
"Pa... dobra. Borim se, nijednom čoveku nije svejedno kad je u takvoj situaciji. Ja sam se borila kao da mi je čip ugrađen u glavu. Kad mi se desilo prvi put, drugi, evo sada i treći, ponašala sam se kao da se to dešava drugome. Nijednog trenutka nisam padala u krevet. Odrađivala sam sve terapije koje sam morala. A kad vidim zabrinuta lica moje dece, samo guram napred. I kad mi je bilo loše, govorila sam da mi je dobro i da će sve da prođe."
*Koliko novac, udoban život, mogućnost da se dobro hranite utiču na ishod lečenja?
"Neki novac mora da postoji, naročito za lekove. Hvala bogu, kod nas je lečenje besplatno i naše zdravstvo pokriva osnovne troškove. A što možete sebi dodatno da priuštite... možete. Sve je važno, ali glava je najvažnija, da lečenje olakšate i sebi i okolini. Ali, kad se tako teško razbolite, shvatite svu trivijalnost jurnjave, svađa... Žao mi je ljudi koji brinu tuđe brige. Izađi, prošetaj, gledaj ljude, saobraćaj... Kako teče saobra}aj, tako teče život. Život je tako lep i dragocen, a mi ga tražimo na ružne stvari. Ne znamo šta nas čeka sutra. Bolest ne pita i niko nije zaštićen. Kad sam prvi put bila na zračenju, na onkologiji, pila sam kafu s direktorom i rekla: "Jesam li sad završila?" On mi kaže: "Nisi. Sutra može da se pojavi na nekom drugom mestu." Nikad nisam zaboravila tu rečenicu. To mi se i desilo." *Obično kada se razbolimo pitamo se šta je do toga dovelo. Jeste li preispitivali sebe?
"Znam ja od čega sam se razbolela. Stres je okidač, svakako. Imala sam mnogo stresova o kojima ne bih pričala i negde je moralo da eksplodira."
*Kako živite? Koje doba dana vam prija? Šta vam daje krila?
"Svaki dan dobijem finu infuziju kad mi dođu deca i kada unučići prespavaju kod mene. Najlepše mi je kad smo zajedno, odemo na ručak ili večeru. Moj sin uvek nađe neko dobro mesto, ljubi ga majka. I razmazili su me. Eto, moja unuka Natalija je završila drugi razred gimnazije, prespavala kod mene, ujutru nam napravila divan doručak i za sve se pobrinula." *Da li ste prema unucima isti kao što ste bili prema deci?
"Nisam. Prema mojoj deci sam bila dosta stroga. Kad je snajka rodila Nataliju, rekla sam joj: "Sedi da se dogovorimo. Ja ti decu neću čuvati, ni gajiti ni vaspitavati. Ti i Saša ste za to zaduženi. Moje je samo da se igram s njima." Ja nisam dala ni svojoj majci da bude dadilja mojoj deci. Patila sam se kao Isus. Uvek sam tu da nadzirem, pripomognem, ali ne i da vaspitavam. Shvaćeno je kako treba. Ne mešam se kada grde decu, ćutim kao kamen, ali sam ih zamolila da mi "namignu" kad to rade kako bih se sklonila. Ne mogu da slušam kad mi viču na unuke."
*Noćobdija ste, ležete kasno, budni po celu noć. Šta radite?
"Malo gledam televiziju, malo sam na kompjuteru. Idem na Jutjub, društvene mreže, a moj kum mi je instalirao tablić, pa me krade... Nema šanse da zaspim rano, čitav život sam noćobdija. U srednjoj školi i na studijama sam učila noću, i pevanje je noćni posao, a kada su deca ušla u pubertet, nikada nisam legla dok oni ne dođu i svi ne budemo kod kuće."
*Ljudi i danas vole vaše pesme. Da li ste se osećali kao zvezda?
"Bila sam u studentskom domu kada mi je 1971. izašla prva ploča "Neću da plačem" i za mene nije znao niko. Nastavila sam studije, život sa cimerima i u principu sam uvek radila dva posla naporedo. Nisam morala da drhtim i molim zarad uspeha. Godinama sam radila u opštini i naporedo snimala. Na sceni sam bila Nada Obrić, a kod kuće samo mama. Nije bilo te Nade sa scene. U kući se nisu slušale moje pesme, a deca nisu bila opterećena mojim imenom i uspehom. Napravila sam razliku između posla i privatnog života. Zato su mi deca svoji ljudi, fakultetski obrazovani, sjajni u svom poslu, deca za primer. Nisu imali osećaj da žive sa nekakvom zvezdom." *Kako vodite računa o izgledu, s obzirom na zdravlje i sve okolnosti?
"Uvek se, naravno, trudim da izgledam pristojno, bez obzira na godine i sve. Nekad mi nije do toga, ali je lepo kada me prepoznaju i pozdravljaju." *Kakvi su vam planovi za leto? Ima li poslovnih ponuda?
"Znam da ću 30. jula da budem u mom rodnom Zvorniku, gde će biti manifestacija Dani Zvornika i snimaće je televizija iz Banjaluke. Dobila sam Povelju grada Zvornika, na šta sam izuzetno ponosna jer sam treća koja je dosad dobila ovo priznanje. Dočekaće me gradonačelnik, koga obožavam, iz istog smo sela. Bojim se vrućina, ali su rekli da će da me paze na sve moguće načine. Svi me tamo znaju i mnogo sam srećna. Najteže je u svom gradu biti poznat."
*Tekst preuzet iz nedeljnika Lena, koji izlazi nedeljom uz dnevno izdanje Kurira
