Kapitenka srpske ženske košarkaške reprezentacije, prvakinja Evrope, ukras ženskog sporta, Milica Mike Dabović uvek je na meti javnosti. Nekada je to zbog uspeha, a nekada zbog raznih izjava, estetskih zahvata ili fotografija koje objavljuje. Krajem maja, nakon povratka iz Tirane, u kojoj igra, lepa košarkašica je odigrala još jedan veliki meč, ovaj put za lečenje teško obolele devojčice. *Igrate presing i na ulici. Za pet sati skupili ste u Knez Mihailovoj preko 50.000 dinara za pomoć maloj Nini Vujinović. Kako je izgledao taj "duel"?
"Takav mi je karakter. Ne mogu da sedim, da zabavljam ljude, da samo stojim i pitam može li neko da izvadi pare. Uzela sam kutiju i odradila to na svoj način. Prepadala sam ljude za minimalac, 50 dinara, pa i manje. Znam koliko je to bitno Nininim roditeljima. Da sam na njihovom mestu, ne znam šta bih radila, jer sve što želite je da spasete svoje dete. Trčala sam uzduž i popreko Knezom, molila i za 10 dinara, htela sam da dam primer drugima. Svaka poznata ličnost može da radi tako nešto jedan dan u godini i spase nečije dete."
*Da vam kažem: "Nemam keš, samo karticu", kako biste me ubedili da pomognem?
"Svima takvima sam govorila da je važna dobra volja, da želite, a SMS možete poslati uvek. To je bilo to. Takav se rodiš, ne treba niko da te tera. To sam ja i uvek ću tako da radim. Niko me zbog ove akcije nije pozvao osim jednih novina. Drugima je bilo bitnije da me pitaju što sam objavila sliku zadnjice na Instagramu."
*A što ste pokazali zadnjicu?
"Sada pokazujem sebe i ko zna kad ću opet. Kad ulaziš u četrdesetu, više nemaš prioritete da stavljaš slike. Živim sasvim drugačiji život. Nisam 15 godina izašla u diskoteku, a da ne pričam da nikada nisam popila ni kafu, ni alkohol, ni gazirano, ni popušila cigaru. Živim kao beba, sa svojim sinom. Idem u krevet u 11 i budim se u osam. Ponekad odem na večeru, kod drugarice, i sa sinom u igraonicu i parkić. To je moj život."
*Bilo je komentara na Fejsbuku da ne znate šta znači nemati.
" Vrlo dobro znam kako je nemati. Moji roditelji su prodavali sve iz kuće da prehrane nas četvoro, nosila sam tri broja veće patike, znala samo za košarku i moj najbolji prijatelj bila je lopta. Imala sam i nemala, padala u dugove, drugi su me u to uvaljivali, uzimali mi... Ljudi nisu ni svesni kako sam živela, zato se i borim. Cilj mi je bio da skupim 50.000. Ako mogu ja, može svako. Ali neće da kažu: "Vidi ovu caricu!" A ja nisam stala, vodu nisam popila, uzela telefon, zalogaj stavila u usta. Posle pet sati nisam više mogla da stojim." *Sutra ujutru idete u Herceg Novi, kod roditelja i sina. Nedostaje li vam vaš mali slatkiš?
"Ne mogu da dočekam da stignem. Bila sam u Albaniji da igram i raspored nam je bio tako zgusnut da nisam mogla da ga čuvam. Ulazio je na utakmice, vrištao, plakao i onda sam ga odvela kod mame. Srce mi se prepolovilo. On i ja ratujemo zajedno, sami protiv svih. Tri dana sam plakala, jer kad me čuje ponavlja: "Hoću mama u naš stan"... Sreća, idem sada i bićemo zajedno celo leto. Plaža, pa kod Škvere jedemo kokice, gledamo brodiće i idemo kući na spavanje." *Kako izgleda forma sa 39 godina?
"Biće vam jasno ako kažem da igram 40 minuta i postignem 40-50 poena. Komentarišu da je to lako u Albaniji. Ali Albanija ima jaču košarku od naše, dovode devojke iz regiona, vole strankinje, uče, pitaju za savet. Pošto sam ja promenila klubove u dvadesetak država, znači im kada kažem šta treba da rade, a šta ne. Ovde se sve gasi, niko te ne zove i svima si najgori, nažalost. Ali ja dajem najbolju verziju sebe. Neka se jedno-dvoje probudi i kaže: "E, kad može ona luda Dabovićka, mogu i ja!" *Zašto "luda Dabovićka"?
"Tako komentarišu. Te slikam se gola, te lažem da prodajem stvari... Ma da, luda sam, nije ni čudo šta sam sve prošla u životu. Ali nisam loš čovek i zato me ljudi vole. Moju kolekciju trenerki, šortseva, majica, bodija juče su pronele najbolje manekenke i rekle da se skoro nisu tako lepo osećale. To mi je bio najsrećniji dan posle rođenja Stefana. Džaba ti sve medalje dok ne rodiš nešto sebi. Kolekcija se zove "It's all about happiness", jer mi je uvek falilo sreće u životu, nikad je nisam imala, uvek su se našli neki koji će da je zgaze. Sada sam srećna mama i nosim osmeh na licu. Nosila sam ga i ranije, ali sam iznutra bila prazna."
*Da li je moguće da sportistkinja sa tako blistavom karijerom mora da prodaje svoju odeću kako bi plaćala račune i izdržavala dete?
"Neka sam! Žena je ženi najbolji prijatelj. One koje su kupovale moje stvari su me izvukle, dale mi vetar u leđa. Otkad je krenula korona, prvi put sam naučila da štedim dinar po dinar, tako da sam kolekciju napravila od tog novca. A onda sam prodavala i stvari drugih žena i tako zatvorila krug." *Šta poručujete knjigom?
"Htela sam ženama da dam primer kako da ih ne upecaju manipulatori, lažovi i loši ljudi. Ja nisam imala iskustva sa muškarcima, izlazila i zabavljala se. Ni danas ne umem da procenim čoveka. Polazim od sebe i meni su svi dobri, pošteni - dok ne vidim da su loši. Što se tiče iskustva, zrelija sam, opreznija, starija i razmislim trista hiljada puta o nekome. Ali... samo razmislim (smeh). Imala sam još jedno bezvezno iskustvo s nekim ko je potpuno zalutao u moj život. Što bi rekla moja mama: "Milice, da si birala, ne bi gore izabrala!" A ja joj kažem: "Znam!" I znate šta mi je najgore? Muškarci koji su mene povredili nastavili su da povređuju druge žene koje mi se danas javljaju i izvinjavaju mi se. Stid ih je da prijave policiji, kao što je bilo i mene. Htela sam da sprečim to, ali nisam imala podršku. Teško je." *Teško je jer s takvim muškarcem imate i dete.
"Godinu dana sam trpela Stefanovog oca. Ukrao mi je zlato, sve pare što sam zaradila, dečja kolica, odem u WC, a on odnese novčanik... To nije otac. Moj sin sa dve i po godine ne zna za oca. Kad bude čitao o njemu, biće mi zahvalan što sam ga spasla." *Sestru Jelicu je nedavno privela policija kao antivakcinašicu, a brat Milan je izašao iz zatvora nakon četiri i po godine. Kako se osećate u takvoj atmosferi?
"I brata i sestru obožavam. Sve to je velika nepravda i pre ili kasnije će se to saznati."
*Ima li neke ljubavi na vidiku, uprkos svemu?
"Nema! U tolikom sam strahu da je to strašno. Shvatila sam da treba da pravim trenerke, uživam sa svojim sinom i društvom. Ljubav će doći kad se najmanje nadaš. Molim boga samo da mi porodica i dete budu živi i zdravi. Mladi se danas više razvode nego venčavaju, sve se vrti oko para. Nikada nisam gledala na pare, zato sam i ostajala bez ičeg. Ponosna sam na sebe. Sve u životu zaradila sam sa moje dve ruke i dve noge. I nikad nisam dala onu stvar."
* Kada će da izađe knjiga koju pišete?
"Bilo bi lepo da izađe za Sajam knjiga, ako ga bude ove godine. Želela sam da izađe iduće, za moj 40. rođendan. Da sam je objavila ranije, ne bi bilo detalja koji su šlag na torti. Biće mnogo toga u toj knjizi, sasvim suprotno od knjige moje sestre. Pisala sam o svemu što su nam roditelji dali i pružili. Nebitno što nam je otac bio strog i što smo dobijale batine, možda su me baš te batine naučile da budem dobar čovek i dajem svima šakom i kapom.
*Tekst preuzet iz Kurirovog nedeljnog dodatka Lena
