Posle četiri operacije karcinoma, od kojih je prvu imala 1999. godine, do poslednje u junu 2020, bliske susrete sa ovim ozbiljnim zdravstvenim problemom Nada Obrić opisuje kao borbu u ringu.
- Bolest najstrašnije ignorišem do trenutka kad odlučim da je nokautiram, jer mi je jasno da nemam kud. Najteži je bio prvi susret sa protivnikom, a sad sam se već navikla. (smeh).
Folk zvezda koja je prva javno progovorila o svojoj bolesti za mnoge je oličenje hrabrosti, a njeni prijatelji znaju da, iako je život nije mazio, predaja nikad nije dolazila u obzir. Kao primer volje za životom Nada navodi dolazak na rođendansku zabavu kod prijateljice samo dva dana po izlasku iz Kliničko-bolničkog centra "Bežanijska kosa", gde je bila podvrgnuta hirurškom zahvatu zbog raka bešike.
- Operacija je trajala oko sat vremena. Nisam brinula, bila sam u sigurnim rukama profesora Nestorovića. Mada, srce se malčice jogunilo, moralo je da izdrži još jednu anesteziju. (smeh). Šalu na stranu, priznajem da sam se plašila, ipak sam i ja čovek, ranjiva kao svi. Ali, strah je brzo prošao. Odlučila sam da, uz Božju pomoć, pobedim, rekla je Nada za Hello.
Nada Obrić rak je predosetila
Kao prethodna dva puta, 1999. kad je operisala karcinom materice, odnosno 2004. kad joj je dijagnostifikovan maligni tumor mladeža, na preglede je otišla zahvaljujući intuiciji.
- Šesto čulo prati me celog života. Ispričaću vam anegdotu koja to najbolje ilustruje. Kao dete raspravljala sam se nešto sa bratom, a mama nas je slušala. Videvši da nijedno ne popušta, rekla je: "Ćuti, bre, Drago. Ona nije sama, zar nisi naučio da uvek bude kako ona kaže. Zato ubuduće samo klimaj glavom!" Tad sam bila mlada i nisam obraćala pažnju, a kako sam sazrevala, setila sam se tih njenih reči, povezala sam neke stvari i shvatila da nečeg tu ima. Ne znam kako to da nazovem, ali moć da predvidim neke situacije spasla mi je život više puta.
Suočavajući se sa zdravstvenim problemima prolazila je kroz razne faze.
- Kad saznate da imate maligni rak, prvo zanemite. Onda ne verujete, ne dolazi vam u svest. Potom ste jako ljuti, pa jako tužni, pa se pitate zašto ja, zašto meni... A onda se osvestite i počnete da se borite, žurite da se organizujete i odradite sve što treba kako biste se operisali. Svaki put kod mene je bilo hitno. Misli su uzburkane, pomešane, trudite se da ne opterećujete decu. Svesni da ishod može da bude i ovakav i onakav, a to je valjda rulet u glavi od koga niko ne može da pobegne, imate dve mogućnost: da padnete ili da se podignete i borite, moleći se Bogu da vam pomogne. Ja sam uvek za ovu drugu varijantu. Najteže je bilo prvi put.
- Posle sam već navikla. (smeh) Prvi put je, zaista, bilo najstrašnije, jer pored mene su 24 sata bila deca. Sin Saša išao je u srednju školu, a ćerka Itana na fakultet. Gledali su me nemoćno, pokušavajući da sakriju strah. Nisu ga pokazivali oni, krila sam ga ja, lagali smo se uzajamno. Molila sam Boga da me ne uzme dok ih ne iškolujem, dok se ne osamostale, a posle kako bude.
Treći put bilo je drugačije.
- I Saša i Itana su sada svoji ljudi, obrazovani, oboje rade poslove koje vole. Saša ima dvoje dece i divnu suprugu, koja lepo brine o meni. Svi su uz mene, razmazili su me, a to prija. Volela bih da me ljudi poslušaju i da, osim što će otići na kontrolu na vreme, ako se i desi da im otkriju kancer, uvek imaju nade da će sve biti dobro. A kad dođu kući, ne treba da legnu u postelju, već da žive punim plućima. Ja sad imam sve uslove da se "ubolestim", deca bi sve vreme bila sa mnom, kao i prijatelji. Ali, šta dobijam time? Em bih zabrinula najbliže, svisli bi od sekiracije, em nikad nisam umela da lažem i ne pada mi na pamet da glumim paćenicu. U stvari, najgore bi bilo meni, na kraju bih se stvarno razbolela. Da ne pričam o tome šta bih sve propustila dok ležim i samosažaljevam se. Jer život je lep, svaki dan je divan, fantastičan, a vreme se ne može vratiti.
Odavno svesna da je besmisleno sekirati se zbog nevažnih stvari, odlučila je da joj svaki dan bude lep.
Valjda sam se odužila i Bogu i narodu. (smeh) Šalu na stranu, posle prve operacije, a pogotovo posle druge, ubacila sam "čip u glavu" i bežim od negativne energije. Čak neću ni da sedim sa osobama koje su negativne, izgrdim ih što su takve, pa ustanem i odem. Ljudi kažu kako su razvod, selidba, smrt bračnog druga male smrti, a ja sam sve to preživela. Selila sam se ni sama ne znam koliko puta, isto toliko počinjala iz početka, bivala bez dinara... Prvi muž je umro i danas patim za njim, hoću da umrem kad ga se setim, a setim ga se često. Ali, idem dalje. Iza mene je duga karijera u kojoj sam mnogo šta prva uradila, na primer snimila duet sa "Plavim orkestrom", kad je saradnja folk-pevačice sa rok-bendom bila gotovo jeres. Prva sam imala plesnu grupu kao pratnju i to ne bilo koju, već čuvenog Petra Slaja, prva sam radila filmske spotove za svoje pesme u kojima sam bila i Crnkinja, i Japanka, i starica... Jedino mi je žao što nisam mogla da prihvatim poziv da glumim u jednoj od ovih porodičnih serija koje se stalno repriziraju. U to vreme snimala sam nešto u Sarajevu i, kad pomislim na propuštenu šansu, kažem ko zna zašto je to dobro.
- Birala sam da živim. Dok šetam radujem se kad vidim fino obučenu, pristojnu, živahnu gospođu. Kad prođem pored klinaca koji skakuću okolo, zastanem i popričam sa njima, radost u njihovim očima napoji me lepotom. Obraduju me, jer po ko zna koji put pomislim, ako je već život ono između rađanja i umiranja, hajde da to vreme između učinimo lepim. Meni jeste, jer sam odlučila da bude tako. Nemam ja vremena za depresiju. Uostalom, imam i lepih godina, bogami, možda je davno trebalo da otputujem, ali ne dam se. Imam unuku i unuka, ne znam da li sam srećnija kad mi dođu u goste i zagrle me ili kad vidim njihove poruke koje su mi pisali kad su bili mali - da sam najbolja nana na svetu. Šta mi više treba? To je moje najveće blago. To, i činjenica da nisam zakazala kao roditelj, iako sam, možda, ponekad bila prestroga prema deci.
Kad je pitaju da li se ikad pokajala što je javno progovorila o kanceru, odrečno odgovara.
- Dok sam prvi put ležala u bolnici, u hordama su dolazili na moja vrata da vide Nadu Obrić u krevetu i znala sam da će se saznati. U emisiji koju je vodio Minimaks sve sam ispričala s namerom da ljude nateram da idu na kontrolu. Posle izvesnog vremena saznala sam da su me poslušale četiri komšinice, od toga dve prijateljice. I sve četiri završile su na operacionom stolu. A sigurno ne bi da nisam javno pričala. Spasila sam četiri života, malo li je? Sve one imaju decu, porodice. I kad to znam, zahvalim Bogu što mi je omogućio da svojim iskustvom pomognem drugima. Ja znam da me čeka raj.
