Na Svetski dan šale nismo mogli, a da se ne setimo velikana srpskog glumišta, Miodraga Petrovića Čkalje, koji je i rođen na današnji dan pre 90 godina u Kruševcu. Gotovo da nema osobe kojoj se, pri samom pomenu njegovog imena, ne razvuče po licu širok i iskren osmeh. Legenda srpske komedije svojim vanvremenskim humorom zaslužio je da se češće o njemu govori. Nažalost, kao i mnogi naši glumački velikani preminuo je u siromaštvu, vodeći povučen život.
Umetnik koji je milionima ljudi širom bivše Jugoslavije mamio osmehe svojim genijalnim humorom, kao penzioner je živeo skromno, sa malom penzijom, ali se nije žalio zbog toga.
"Ako može milion i dvesta hiljada penzionera tako da živi, mogu i ja. Nisam zato ja ni radio, radio sam, to je bilo moje zaveštanje Balšićevoj ulici u Kruševcu, jednoj siromašnoj ulici, da ću da uveseljevam narod, da ću da mu pružim radost. I to sam uspeo", izjavio je 2001. godine u intervjuu za "Vreme".
Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine - Tine Petrović. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom - u dramskoj sekciji. U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ.
Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterine u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“.Godine 1946. postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji "Veselo veče". Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd - "Servisna stanica", od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi "Bog je umro uzalud" (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina "Zajednički stan" (kasnije je snimljena i TV verzija).
Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika. Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama "Servisna stanica" (1959), "Ljubav na seoski način" (1970), "Kamiondžije" (1972), "Vruć vetar" (1980) i "Kamiondžije 2" (1983), kao i u filmovima "Orlovi rano lete" (1966), "Bog je umro uzalud" (1969), "Paja i Jare" (1973), "Avanture Borivoja Šurdilovića" (1980) i "Kamiondžije opet voze" (1984).
Imao je uspešnu saradnju sa kolegom Mijom Aleksićem, a dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini.
Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji DOS-a.
Preminuo je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu.
U Kruševcu, u Balšićevoj ulici, pred Čkaljinom kućom, 2005. godine podignut mu je spomenik. Nekadašnja Ulica Milinka Kušića, na Zvezdari u Beogradu, od novembra 2006. godine dobila je ime po Čkalji.
Red je da se danas smejemo uz njegov neprevaziđen i neponovljiv humor, i podsećamo vas na najsmešnije scene velikana srpske glume.
