Imao sam dve duge veze. Prva je bila na fakultetu. Do tada nisam i pomišljao na duge veze. Desilo se jednostavno: počeli smo da se družimo tu ispred doma, a onda smo krenuli da šetamo zajedno, sviramo gitaru, idemo na koncerte i ljubav se desila. Bilo je lako, neusiljeno, bez razmišljanja o budućnosti... Nakon 4 godine, nekako je sve to nestalo i ugasilo se.
Nisam bio razočaran. Pomislio sam: "Ih, slobodan sam. Mogu da nađem bolju sto puta..."
Ali, odužilo se nekako... Dve godine sam prolazio kroz šeme i šemice koje su me iscrpljivale do beskonačnosti. A onda sam sreo nju. Lepu, obrazovanu, načitanu, ozbiljnu. Četiri godine mlađa od mene, savršeno se uklapala u moje društvo. Tada počinju da mi se javljaju ideje o braku. Razmišljam sa panikom :"vreme je", ali mi je uprkos tome lepo, nekako toplo oko srca. A vreme prolazi i ja kažem:"sačekaću još malo..." Izgleda da sam bio prespor. Pre nego sam je zaprosio, naš odnos se ohladio do toga da mi je bilo već sasvim svejedno kada je ona proglasila kraj.
Sada, evo već danima, mira mi nedaju ova pitanja:
Ako je smisao života brak, zašto je onda kod nas procenat razvoda 70% i tri četvrtine od njih iniciraju žene?
Ako su smisao života porodica i deca, šta onda treba da radi čovek od koga je supruga otišla i odvela decu?
Zašto žene žele da se udaju, a ne žele da imaju MUŽA?
Jedan od argumenata žena za odlazak kod matičara je „Dokaži da je ovde sve ozbiljno ... želim da budem sigurna da me voliš“. Ali zašto, se žena kategorično potvrdi DNK testu deteta?
Ako oboje uživaju u vezi, zašto je onda samo muškarac dužan da ulaže novac i vreme?
Ako savremene žene ne žele da rade, ali takođe ne žele ni da rade kućne poslove, zašto se onda uopšte udaju?
Zašto je ženska samovažnost obrnuto proporcionalna onome što nudi muškarcu?
Ako je u blizini mnogo mladih i lepih devojaka, šta očekuju razvedene žene sa decom iz prethodnog braka (ili čak brakova)?
Ako bi muškarac do 30. godine trebalo da ima visoke prihode, svoj stan i automobil, zašto onda žena ne bi trebalo da ima isto toliko?
Ako feministkinje kažu da im muškarci ne trebaju i da samo smetaju, zašto koriste sve blagodati stvorene muškim rukama?
Ako slobodan muškarac nema problema sa novcem, a u braku mu žena oduzme svu platu, zašto je onda takav brak uopšte potreban?
Zašto, ako čovek živi dobro sam, proglašen je gubitnikom i „polu čovekom“?
Zar žene ne shvataju da bogati i dobrostojeći jednostavno nisu dovoljni za sve?
Ako je žena svoju mladost posvetila "preletanjem" sa jednog na drugog muškarca, te ih je imala i dvadesetak, zašto se onda čudi što ovaj ne želi da sevenča sa njom?
Zašto je žena slobodna da se razvija i radi ono što voli, a muškarac je samo dužan da se trudi i da nema drugih interesa?
Kao što vidite, ima puno pitanja. Da li imam odgovore? Da. Žene se trude da muškarca prilagode sebi i učine svoj život udobnim na tuđi račun. Ne želim ni da im sudim. Neka im bude na savesti. Samo neka mi ne dolaze sa dugačkim spiskom „mora“, „treba“ i sličim manipulacijama...
(Stil.kurir.rs)
