Svaki polazak na posao je tragično iskustvo koje doživi i preživi moje dvogodišnje dete. Ostavljam ga uplakanog, uplašenog i usamljenog sa njegovim mislima da li ću se vratiti. A, kad stignem kući posle deset sati, on više nije dete koje je bio tog jutra, odrastao je, a ja sam propustila da gledam to njegovo sazrevanje, nisam čula kad je prvi put izgovorio neku reč, nisam videla kad je naučio sam da opere ruke, nisam bila tu... I tako svakog dana...I onda sam ljuta što moram da radim, što ne mogu da budem majka onoliko koliko je mojoj deci potrebno...Ljuta sam što ih svakog dana ostavljam uplakane, dok i sama u suzama odlazim na posao.
Onda se zapitam da li su se žene stvarno same borile za ovakvu ravnopravnost? Dobile smo pravo da budemo zaposlene, a izgubile pravo na ulogu majke, jer sa decom možemo da budemo samo nekoliko sati dnevno, i to u najboljem slučaju.
I zato mislim da majke ne treba da rade, već da budu uz budućnost naše zemlje, dok ne odrastu. Decu nam vaspitaju institucije, druge žene koje plaćamo da budu pored njih umesto nas, ili bake i deke, a oni ne mogu da nadoknade ljubav, pažnju, razumevanje koje samo mame mogu da pruže.
Zbog profesionalnih ciljeva, majke su zaboravile na najvažniji, a to je da deci treba njihovo vreme kako bi odrasli, a odsustvo majke koja propušta sazrevanje svoje dece ništa ne može da nadoknadi.
Kako zaista u Srbiji žive roditelji sa 4 dece: Iskrena ispovest porodice Jevtić i Mihajlović!
RAZLIKA U DECI
Često čujem priče kako su mladi ljudi koji dođu iz ruralnih sredina uspešniji od onih koji su odrasli u gradu. Veliki broj ljudi to pripisuje borbi za opstanak, a ja smatram da se radi o osobama koje su odrastale uz majke koje nisu odlazile na posao, već su radile sa svojom decom.
Pod takvim uslovima, deca su odrasla u ljude koji su sposobni da se snađu u svakoj situaciji jer su u porodici osetili stabilnost, i odrastali su sigurni u sebe. Za takve ljude u životu postoji mali broj prepreka koji ne mogu da pređu.
Primetila sam razliku između dece koja odrastaju na selu, da uzmem njih kao primer, jer tamo veći broj majki ne radi. Osetna je i vrlo vidljiva, a kada sam pitala majke kako su im deca toliko drugačija, dobila sam odgovor da su mališani uz njih sve učili. Majke su sa njima obavljale kućne poslove, kao i one oko zemlje, pa su deca naučila da treba da rade, kao i da ništa nije važnije od njih jer ih majke nisu ostavljale da bi obavile svoje obaveze.
Sećam se i priče koju mi je ispričala moja lekarka o majkama koje su na njive nosile bebe stare nekoliko dana i dok su radile sve vreme su im pričale, kako bi se mali ljudi osećali sigurno. Prema njenoj priči takva deca su mnogo ranije naučila da govore.
Alarmantno! Do 2025. svako drugo dete će imati autizam! Evo šta je uzrok i kako ga sprečiti!
Takođe i po ponašanju svoje dece mogu da zaključim da je moj posao za njih tragičan. Dok nisam radila bili su veseli, željni da nauče što više stvari. Sad su uglavnom ljuti. Isuviše su mali da bi razumeli da ih ne ostavljam zato što želim, već zato što moram. Društvo tako nalaže, i ne samo ono već i okruženje koje mi je govorilo, dok nisam bila zaposlena, da ne smem da budem samo uz decu.
I nisam ni bila. Imala sam vremena da se vidim sa prijateljicama, odem u pozorište, bioskop, naravno kad oni odu na spavanje, jer majčin poljubac za laku noć najlakše otera ružne snove.
Sad kad radim, nemam vremena ni da budem sa decom, niti da se posvetim mužu, a kamoli sebi. Ne mogu da im pročitam priču za laku noć, jer i kad sam kod kuće zaspim pre njih, zbog premora od svih obaveza, kako poslovnih tako i kućnih.
I JA SAM BILA DETE
Kad sam odrasla nisam zaboravila kako sam stvari doživljavala kad sam bila dete, i koliko sam patila zato što moji roditelji nisu bili tu onoliko koliko je meni trebalo. Morali su da rade, sad to razumem, pogotovu devedesetih, ali to ne menja činjenicu da sam tad patila. Moja mala glava to nije razumela, kao što to sad ne mogu da shvate dve male glave koje ostavljam uplakane svaki put kad zatvorim vrata za sobom, odlazeći na posao.
Odrasli kad postanu veliki ljudi, vrlo brzo zaborave kako su stvari doživljavali kad su bili niži od stola, i smatraju da deca njih treba da razumeju. Ali mališani stvari doživljavaju na svoj način, i često misle da je zarađivanje novca bitnije od vaspitanja i pružanja ljubavi. To posebno teško dožive kad je majka u pitanju.
Svaki dan odlazim na posao sa mislima da moram da zaradim za njih i njihovu budućnost, a na putu ka njemu pitam se kolika je cena. Kad dođem kući shvatim da je previsoka, jer su svakim danom sve stariji, a ja propuštam njihove najznačajnije trenutke dok oni pate.
Kad odrastu treba i moraju da odu svojim putem, ali da bi uspeli u tome moraju da dobiju ono što im je neophodno, ljubav, pažnju, vaspitanje i razumevanje. Samo tako mogu da odrastu u ljude, stabilne, sposobne i samostalne. Onakve ljude kakvi su potrebni ovom društvu.
