Muhamed iz Sarajeva je imao 4 godine kad je nestao iz izbegličkog kampa: Prvo su optužili majku da ga je prodala, a kad su videli prizor na kameri svi su ćutali

Te 2015. godine region je potresao slučaj koji je teško bilo kome ostavio ravnodušnim. Priča je bila posebno bolna jer se ticala jednog malog dečaka koji je, zajedno sa svojom porodicom, pokušavao da pronađe sigurniji i bolji život daleko od rodnog kraja.

Iz Sarajeva u Berlin – putovanje sa velikim nadama

Muhamed Januzi rođen je 2011. godine u Sarajevu. Odrastao je uz majku Aldijanu i stariju sestru Medinu, koja je od njega bila starija pet godina.

Porodica Januzi živela je u Sarajevu do kraja 2013. godine, kada su odlučili da napuste dom i pokušaju da pronađu bolju budućnost u zapadnoj Evropi. Kao i mnoge porodice koje su tih godina odlazile iz regiona, verovali su da ih u Nemačkoj čekaju veće mogućnosti, sigurniji život i prilika da deci obezbede ono što kod kuće nisu mogli.

Njihova destinacija bio je Berlin. Majka Aldijana verovala je da će tamo pronaći posao, da će njena deca dobiti bolje obrazovanje i da će im svakodnevica biti ispunjena manje brigama.

Odlazak nije bio lak, ali je u njemu videla nadu.

„Ma koliko mi je bilo teško, ipak sam živela sa nekom nadom da će moja dečica tamo živeti još srećnije“, govorila je kasnije Aldijana.

Realnost koja je bila drugačija od očekivanja

Kada su stigli u Berlin, usledilo je veliko razočaranje. Pre odlaska, Aldijanu su poznanici uveravali da je Nemačka zemlja prilika i da će tamo lako pronaći posao.

„Aldijana, dođi, Berlin je takvo mesto da samo izađeš na ulicu i odmah zaradiš novac“, pričali su joj ranije.

Međutim, stvarnost je bila mnogo drugačija.

Kada je stigla sa decom, nije bilo ni sigurnog posla, ni ljudi koji su joj obećavali pomoć, ni onog lakog početka kojem se nadala. Umesto brzog osamostaljenja, našla se u nepoznatoj zemlji, bez stabilnih prihoda i sa dvoje male dece o kojima je morala sama da brine.

Ipak, nije želela da odustane.

Smatrala je da povratak više nije opcija i da mora da izdrži zbog Muhameda i Medine.

Život u prihvatnom centru

Aldijana je sa decom završila u prihvatnom centru za izbeglice. Tamo su živeli ljudi iz različitih krajeva sveta, sa različitim životnim pričama i sudbinama.

Za nju je to bilo potpuno novo iskustvo. Bila je iznenađena brojem ljudi koji su, poput nje, morali da napuste svoje domove i krenu u neizvesnost.

Iako joj nije bilo lako, pokušavala je da deci stvori osećaj normalnog detinjstva.

Muhamed je počeo da ide u vrtić, dok je njegova starija sestra Medina krenula u školu. Oboje su učili nove jezike i polako se prilagođavali životu u novoj sredini.

Aldijana je verovala da je najteži period samo privremen i da će jednog dana sav trud imati smisla. Za Aldijanu je najvažnije bilo da njena deca ne osete teret svih problema kroz koje je prolazila. Želela je da Muhamed i Medina odrastaju u sigurnom okruženju, da imaju priliku za obrazovanje i život bez stalne borbe za osnovne potrebe.

Iako je daleko od svog doma, porodice i svega poznatog, trudila se da ostane jaka.

Nije mogla ni da pretpostavi da će se samo nekoliko godina nakon njihovog dolaska u Nemačku dogoditi tragedija koja će promeniti njihove živote zauvek.

Iako život u Nemačkoj nije bio onakav kakvom se Aldijana nadala, ona nije odustajala. Znala je da se zbog svoje dece mora boriti i pokušavala je da im obezbedi što normalnije detinjstvo u novoj zemlji.

Vremenom je uspela da pronađe posao. Čistila je kuće imućnih ljudi kako bi zaradila novac i obezbedila osnovne stvari za porodicu. Pored toga, dobijala je i određenu pomoć od humanitarnog centra za izbeglice, uključujući i novčanu podršku za decu.

Iako joj je bilo teško, polako je počela da stvara novi život.

Tokom boravka u Nemačkoj Aldijana je upoznala muškarca iz Bugarske. Njih dvoje su se zbližili, a prema njenim rečima, on je bio dobar i pažljiv ne samo prema njoj već i prema njenoj deci.

Za Aldijanu je to predstavljalo novu nadu – osećaj da više nije sama i da bi možda konačno mogla da izgradi stabilan dom za svoju porodicu.

Iz njihove ljubavi rodio se još jedan dečak kojem su dali ime Kevin. I on je, kao i Aldijana, pripadao romskoj zajednici, iako je njegov otac bio poreklom iz Rumunije.

Sa novim partnerom i decom, Aldijana je počela da razmišlja o sledećem koraku – da napusti prihvatni centar i započne mirniji život daleko od gužve, buke i neizvesnosti koja je tamo svakodnevno pratila porodice izbeglica.

Dan koji je trebalo da bude početak novog života

Jednog jutra Aldijana je povela decu u administrativni centar kako bi završili potrebne papire i prijavili se za preseljenje iz prihvatnog centra.

Bila je to prilika za novi početak. Želela je da sa svojim izabranikom i decom konačno ode na mesto gde bi imali više privatnosti i osećaj pravog doma.

Međutim, ispred njih se nalazio veliki broj ljudi. Čekanje je bilo dugo, a u centru je vladala gužva.

Dok je čekala svoj red, Aldijana je dozvolila deci da se igraju u blizini. Starija sestra Medina, koja je tada imala oko devet godina, pazila je na svog mlađeg brata Muhameda.

U jednom trenutku četvorogodišnji dečak rekao je sestri da je gladan.

Medina je otišla do majke kako bi uzela nešto za njega – želela je da mu donese keks ili neku čokoladicu kako bi ga obradovala i umirila.

Kasnije je upravo taj trenutak postao ono što je porodica najviše preispitivala.

Medina nije povela brata sa sobom. Mislila je da će biti bezbedan dok se ona brzo ne vrati.

Poslednji trenutak kada je Muhamed viđen

Dok je čekala da se vrati sestra, Muhamed je počeo da razgovara sa drugom decom. Pošto je već učio nemački jezik, uspevao je da se sporazume sa mališanima oko sebe.

Medina se vratila sa čokoladicom u ruci, ali njenog brata više nije bilo na mestu gde ga je ostavila.

Počela je da ga traži.

Prišla je jednom dečaku i pitala ga:

„Da li si video mog brata Muhameda?“

Odgovor koji je dobila zauvek je promenio tok tog dana.

Dečak joj je rekao da je video Muhameda kako razgovara sa nekim čovekom. Mislio je da je to njegov otac, a zatim je video da su zajedno otišli prema izlazu.

Medina je odmah počela da pretražuje okolinu. Tražila ga je gotovo pola sata, ali bez uspeha. Pokušala je da sazna više od deteta koje je poslednje videlo njenog brata.

Prema njegovom opisu, muškarac koji je bio sa Muhamedom bio je visok i svetlije puti. Dečak je rekao da nije ličio na ljude iz arapskih ili pakistanskih zajednica koje je viđao u centru.

Majčina potraga i policijska uzbuna

Kada je Aldijana shvatila da njenog sina nema, počela je očajnički da ga traži. Prvo je obilazila prostor oko centra, dozivala ga i pokušavala da pronađe bilo kakav trag.

Potraga je trajala oko dva sata, ali Muhameda nije bilo.

Tada je otišla u policiju i prijavila nestanak svog četvorogodišnjeg sina.

Policija je odmah reagovala i izdala narandžastu poternicu za nestalim detetom.

U opisu je navedeno da je Muhamed imao tamniji ten, velike crne oči, da je u trenutku nestanka nosio crveni džemper i plave patike.

Posebno je naglašeno da je, iako veoma mali, bio izuzetno bistar dečak. Govorio je nemački jezik, bio je državljanin Bosne i Hercegovine i živeo je u izbegličkom kampu u Nemačkoj.

Za Aldijanu je počela najteža noćna mora – potraga za sinom koji je nestao u samo nekoliko minuta, dok je ona bila udaljena svega nekoliko koraka.

Nestanak malog Muhameda Januzija izazvao je ogromnu uzbunu u Berlinu. Vest o četvorogodišnjem dečaku koji je nestao usred dana proširila se velikom brzinom, a fotografija mališana bila je gotovo svuda – na televiziji, portalima, u policijskim objavama i među ljudima koji su želeli da pomognu.

Ceo grad bio je uključen u potragu. Policija je danima pretraživala okolinu, proveravala informacije građana i pokušavala da pronađe bilo kakav trag koji bi ih doveo do dečaka.

Od tog kobnog 1. oktobra prolazile su nedelje, a odgovora nije bilo. Muhamed kao da je nestao bez ikakvog traga.

Za njegovu porodicu vreme je stalo. Majka Aldijana živela je u neizvesnosti, ne znajući da li je njen sin živ, gde se nalazi i ko ga je odveo.

Prva sumnja pala je na majku

Iako je javnost očekivala da policija odmah krene u potragu za nepoznatim otmičarem, istražitelji su, kao i u mnogim slučajevima nestanka dece, prvo proveravali najbliže osobe.

Nemačka policija poznata je po detaljnom radu i upravo zbog toga prvi korak bio je ispitivanje svih okolnosti koje su se ticale porodice.

Prva sumnja pala je na majku.

Policijski komesar kasnije je objasnio da je njihova početna pretpostavka bila da bi neko iz njenog okruženja mogao biti umešan.

„Prvo na šta smo pomislili jeste da je neki prijatelj majke odveo dete“, navodno je rekao komesar.

Istražitelji su najpre proveravali njenog emotivnog partnera, ali se ispostavilo da on u vreme nestanka nije bio u Nemačkoj – nalazio se na sahrani u Rumuniji.

Kada su tu mogućnost isključili, policija je počela da proverava i druge scenarije. Čak su razmatrali mogućnost da je majka umešana u nestanak ili eventualnu prodaju deteta, što je bila jedna od najtežih sumnji sa kojima se Aldijana suočila.

Ključni trenutak u istrazi dogodio se kada su policajci pregledali snimke sigurnosnih kamera.

Na jednom od snimaka uočili su muškarca srednje visine, starosti između 35 i 50 godina, koji vodi malog Muhameda za ruku.

U drugoj ruci muškarac je držao plišanog medveda. Ta slika postala je najvažniji trag u čitavoj istrazi. Kada su istražitelji pokazali snimak majci, ona je bila u šoku. Rekla je da tog čoveka nikada ranije nije videla i da joj njegovo lice nije poznato.

Cela Nemačka tražila čoveka sa snimka

Sutradan su nemački mediji objavili fotografiju muškarca sa nadzornih kamera.

Apel je bio jasan – policija traži čoveka koji je viđen kako odvodi malog Muhameda. Ljudi su se javljali iz različitih delova zemlje. Stizale su dojave da je dečak viđen u Berlinu, ali i da se možda nalazi u Sarajevu. Svaka informacija bila je proveravana, ali se ubrzo ispostavljalo da nijedan trag nije pravi.

Dani su prolazili, a istraga je bila pod ogromnim pritiskom.

Poziv koji je promenio sve

Nakon skoro mesec dana, policija je dobila neočekivan poziv.

Javila se žena iz jednog grada južno od Berlina i rekla nešto što je istražiteljima odmah privuklo pažnju:

„Taj čovek sa snimka koji vodi dečaka za ruku je moj sin.“

Policija je odmah krenula prema njenoj adresi. Kada su stigli, žena im je rekla da je njen sin trenutno na poslu i da mogu da ga sačekaju ili pronađu. U tom trenutku istraga je dobila potpuno novi pravac.

Ko je bio Silvio Šulc?

Čovek sa snimka zvao se Silvio Šulc.

Prema rečima ljudi koji su ga poznavali, nije bio osoba koja je privlačila pažnju. Opisivali su ga kao mirnog, povučenog i pomalo neobičnog čoveka.

Nije voleo društvo, nije izlazio, nije pio alkohol i uglavnom je živeo povučeno.

Njegovi školski drugovi pričali su da se još tokom detinjstva razlikovao od ostalih. Nije se družio sa vršnjacima i često je bio meta zadirkivanja i maltretiranja.

Umesto druženja sa decom svojih godina, više je voleo da vreme provodi kod kuće sa majkom. Navodno je uživao u kuvanju i pomagao joj u domaćinstvu, čak noseći kecelje dok je pripremao hranu.

Zbog svoje povučenosti nikada nije stekao bliske prijatelje.

Silvio Šulc završio je keramičarski zanat, ali se tim poslom nikada nije bavio. Njegov život uglavnom se svodio na posao noćnog čuvara. Radio je noću, a dane je provodio spavajući. Ljudi iz njegovog okruženja govorili su da je vodio monoton život, bez mnogo kontakata sa drugim ljudima. A onda je jednog dana, vraćajući se sa posla, zatekao policiju ispred svoje kuće.

Nije ni slutio da ga čekaju zbog priče koja je potresla čitavu Nemačku. Njegova majka mu je prišla sa novinama u rukama i pokazala tekst.

„Objasni mi šta ovo znači. Zašto si ti u novinama?“

Kada su mu policajci postavili pitanje:

„Da li znaš zašto smo ovde?“

Njegov odgovor ih je šokirao.

Bez pokušaja da negira ili izbegne razgovor, navodno je odmah rekao:

„Znam. Ja sam to uradio.“

Tim priznanjem istraga o nestanku malog Muhameda dobila je potpuno novi tok.

Kada je policija ušla u dom Silvija Šulca nakon njegovog priznanja, istražitelje je dočekao prizor koji ih je duboko uznemirio. Prostorija u kojoj je provodio najviše vremena bila je potpuno zapuštena i haotična, a ono što su pronašli tokom pretresa otvorilo je brojna pitanja o njegovom životu, ponašanju i tajnama koje je godinama skrivao.

Istražitelji su bili posebno iznenađeni činjenicom da niko iz njegove porodice nije ranije posumnjao da se iza zatvorenih vrata njegove sobe odvija nešto zabrinjavajuće.

Povučeni život iza zatvorenih vrata

Prema svedočenjima članova porodice, Silvio je živeo veoma izolovano. Njegova sestra i zet kasnije su pričali da je roditeljima plaćao deo troškova za život, uključujući kiriju i hranu.

Iako je živeo u porodičnoj kući, njegov odnos sa ukućanima bio je prilično distanciran. Porodica ga je opisivala kao povučenog čoveka koji nije imao bliske prijatelje i koji je uglavnom provodio vreme sam.

Kada su ga policajci pitali da li je ikada imao emotivnu vezu, odgovor koji su dobili bio je da porodica veruje da nikada nije imao devojku.

Njegov život odvijao se između posla noćnog čuvara i vremena koje je provodio zatvoren u svojoj sobi.

Tokom pretresa, policija je pronašla materijale koji su ukazivali na njegove poremećene obrasce ponašanja i interesovanja. Istražitelji su zaključili da je Šulc godinama živeo u svetu koji je skrivao od svih oko sebe.

Posebno ih je potresla činjenica da je imao predmete i beleške koje su ukazivale na opsesivno i zabrinjavajuće ponašanje, a koje niko iz njegovog okruženja ranije nije primetio.

Za ljude koji su ga poznavali, najveći šok bio je upravo raskorak između slike koju je ostavljao u javnosti i onoga što je policija kasnije otkrila.

Stravičan dokaz pronađen na snimcima

Tokom istrage policija je pregledala materijal koji je pronađen kod Šulca i rekonstruisala događaje koji su prethodili Muhamedovom nestanku.

Snimci su pokazali da je dečaka odveo u svoj dom, što je istražiteljima bilo posebno uznemirujuće jer se kuća nalazila u neposrednoj blizini njegove porodice.

Kasnije je tvrdio da je pokušavao da sakrije ono što se dogodilo jer se plašio da će ga neko čuti i otkriti.

Za istražitelje je upravo to bio jedan od najšokantnijih delova slučaja – činjenica da je žrtvu doveo u prostor u kojem su živeli njegovi najbliži, a da niko nije reagovao.

Policija je kasnije pokušavala da utvrdi kako je moguće da niko iz kuće nije primetio da se nešto događa.

Članovi porodice tvrdili su da nisu znali šta njihov sin krije i da nisu imali razlog da sumnjaju u njega.

Slučaj je otvorio brojna pitanja o tome koliko malo ljudi ponekad mogu znati o osobama sa kojima žive, čak i kada su u pitanju najbliži članovi porodice.

Doživotna kazna za zločin koji je potresao Nemačku

Nakon završetka istrage i suđenja, Silvio Šulc je osuđen na kaznu doživotnog zatvora.

Nestanak malog Muhameda Januzija ostao je jedan od slučajeva koji su duboko potresli nemačku i regionalnu javnost.

Za njegovu porodicu, potraga koja je počela nadom da će se dete vratiti kući završila se tragedijom koju niko nije mogao da zamisli.

Stil / Čudne priče 367