Životne priče koje pomeraju granice i ruše duboko ukorenjene predrasude često izazovu veliko interesovanje javnosti. Jedna od takvih je i ispovest Sanje Domuz Sadiković iz Sarajeva, žene koja je odrasla u porodici pravoslavne tradicije, ali je svoj duhovni mir pronašla u islamu.
Njena odluka nije bila rezultat pritiska okoline, niti trenutnog životnog impulsa, već dugog unutrašnjeg traganja za smislom i verom kojoj će u potpunosti pripadati. Ono što njenu priču čini još neobičnijom jeste činjenica da je kasnije i njena majka Vesna odlučila da prihvati islam, nakon godina lične borbe i teških životnih iskušenja.
"Nikada nisam promenila veru"
Sanja često ističe da ne voli kada ljudi kažu da je "promenila veru". Kako objašnjava, odrasla jeste u porodici koja je pripadala pravoslavnoj tradiciji, ali religija nikada nije bila važan deo njenog odrastanja.
"Nikada ne kažem da sam promenila veru, jer nisam bila odgajana u verskoj porodici", objasnila je.
Kako kaže, u njihovom domu obeležavali su se veliki praznici poput Božića i Uskrsa, ali više kao porodična tradicija nego kao izraz duboke religioznosti. Zbog toga smatra da islam nije bio promena njenog verskog identiteta, već prva religija kojoj je zaista pripadala svim srcem.
Za nju je prihvatanje islama predstavljalo novi početak i, kako sama kaže, duhovno ponovno rođenje. U toj veri pronašla je odgovore na brojna pitanja koja su je pratila još od detinjstva, ali i unutrašnji mir koji je dugo tražila.
Hidžab kao lični izbor i izraz vere
Jedna od prvih stvari koju ljudi primete kada upoznaju Sanju jeste hidžab koji nosi. Ipak, mnogo češće od pitanja o veri, suočava se sa komentarima zbog svog imena.
"Kako se zoveš Sanja, a nosiš hidžab?", pitanje je koje je, kako kaže, čula bezbroj puta.
Takve reakcije za nju predstavljaju dokaz koliko ljudi i danas često poistovećuju ime sa nacionalnom ili verskom pripadnošću. Smatra da društvo i dalje veoma lako deli ljude u određene kategorije čim čuje kako se zovu, ne pokušavajući da upozna njihovu životnu priču.
Sanja ističe da hidžab ne doživljava kao teret ili nametnutu obavezu, već kao sastavni deo svoje vere i identiteta, koji nosi sa radošću i uverenjem.
Gubitak oca promenio je njen pogled na život
Jedan od događaja koji je ostavio najdublji trag u njenom životu bila je pogibija njenog oca Čedomira Domuza tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Sanja kaže da dete tek nakon velikog gubitka shvati koliko je život prolazan.
Dok su druga deca verovala da su njihovi roditelji nepobedivi i da će zauvek biti uz njih, ona je veoma rano naučila koliko se život može promeniti u jednom trenutku. Upravo ju je to iskustvo navelo da još kao mlada počne da razmišlja o smislu života, smrti i veri.
Priča o ocu kojeg neki i danas pogrešno osuđuju
Sećanje na njenog oca ni danas ne prestaje da izaziva različite reakcije. Pojedini ga nazivaju izdajnikom zbog toga što je, prema njenim rečima, tokom rata stao u zaštitu svojih komšija Bošnjaka.
Sanja, međutim, takve optužbe odlučno odbacuje.
"Šta znači izdati nekoga? To znači pretvarati se da si nešto što nisi. Moj otac je ostao veran svojim životnim vrednostima. Ostao je veran bratstvu i jedinstvu u koje je iskreno verovao."
Njegova odluka, objašnjava porodica, nije bila politička, već duboko ljudska.
Zašto je Čedomir odlučio da pomogne komšijama
O razlozima zbog kojih je njen suprug doneo takvu odluku govorila je i Sanjina majka Vesna.
Ona se prisetila događaja koji je obeležio njihov porodični život mnogo pre rata. Nakon jedne teške operacije, Čedomiru je bila neophodna krv. Tada se, kako kaže, javilo sedam muslimana koji su dobrovoljno dali krv i tako mu spasili život.
Pored toga, dok je bio beba, dojila ga je komšinica Esma.
"Govorio je: 'Ljudi su mi spasili život. Žena me je hranila svojim mlekom. Kako onda mogu da kažem da su mi oni neprijatelji?'", ispričala je Vesna.
Upravo su ta iskustva oblikovala njegove životne stavove i odluke koje će kasnije skupo platiti.
Ostale bez velikog dela porodice
Odluka da prihvate islam donela je Sanji i Vesni brojne neprijatnosti.
Osim što su godinama bile izložene komentarima, osudama i nerazumevanju, veliki deo šire porodice prekinuo je svaki kontakt sa njima.
Ipak, Vesna kaže da danas zbog toga ne oseća gorčinu.
"Ne traže oprost i ne tražim da se vrate. Porodicu sam pronašla među prijateljima i komšijama. Taj krug ljudi se toliko proširio da danas, kada pogledam oko sebe na godišnjicama i okupljanjima, shvatim da čovek nikada nije sam ako oko sebe ima iskrene ljude."
Sanja je majci jednom prilikom rekla rečenicu koja najbolje opisuje njihov odnos prema rodbini koja ih je odbacila.
"Ne može mi nedostajati neko koga nikada nisam ni imala."
Majka je kasnije krenula ćerkinim putem
Sanjin duhovni put vremenom je inspirisao i njenu majku Vesnu.
Islam je prihvatila sa 36 godina, nakon što je iza sebe već imala život ispunjen velikim tragedijama. Ostala je bez supruga, sama odgajala decu i godinama se borila da obezbedi egzistenciju porodici.
Odrasla je u porodici u kojoj nije bilo dodira sa islamom. Njen otac bio je policijski službenik u nekadašnjoj Jugoslaviji, pa se, kako kaže, sa ovom religijom gotovo nikada nije susretala.
Govoreći o periodu pre prihvatanja islama, Vesna ističe da ga pamti kao vreme neprekidne borbe, neizvesnosti i patnje. Rat, gubitak supruga i svakodnevna borba za decu ostavili su duboke ožiljke, ali su je istovremeno naveli da traga za duhovnim osloncem.
