Postoje odluke koje čovek donese razumom i one koje ga, bez obzira na to koliko su ispravne, bole do kraja života. Faruk iz Tuzle dugo je verovao da će mu najteži trenuci biti beskrajni kilometri koje svakodnevno prelazi za volanom kamiona ili rastanci od porodice zbog posla koji ga je vodio širom Evrope. Međutim, život mu je pokazao da nijedna granica, nijedan autoput i nijedna neprospavana noć nisu mogli da se mere sa trenutkom kada je morao da svom ocu saopšti da više neće živeti u porodičnoj kući.
Njegov otac Asmin bio je čovek koji nikada nije voleo da traži pomoć. Komšije su ga godinama poznavale kao tihog, vrednog i poštenog čoveka. Čak i kada su ga bolesti sustigle, tvrdoglavo je odbijao da prizna da više nije isti.
Reumatoidni artritis godinama mu je razarao zglobove. Svako jutro počinjalo je dugom borbom da ustane iz kreveta. Prsti na rukama bili su iskrivljeni, kolena su oticala, a svaki korak predstavljao je novu bitku sa bolom. Lekari su mu propisivali terapije, govorili da mora da miruje, ali Asmin je tvrdoglavo ponavljao:
– Dok mogu sam da skuvam kafu, nisam za tuđu negu.
Faruk ga je molio da prihvati pomoć.
– Baba Safeta iz komšiluka može da ti kuva. Ja ću platiti.
– Ne treba meni niko. Nisam ja invalid.
Tako je prolazila godina za godinom
Faruk je radio kao vozač međunarodnog transporta. Nekada bi bio odsutan deset dana, nekada dve ili tri nedelje. Vozio je robu kroz Hrvatsku, Sloveniju, Austriju, Nemačku, Belgiju i Holandiju. Na svakom odmorištu prvo bi pozvao oca.
– Kako si?
– Dobro sam, sine.
– Jesi li jeo?
– Jesam.
– Jesi li popio lekove?
– Jesam.
Razgovori su trajali jedva nekoliko minuta, ali Faruk je po očevom glasu osećao kada nešto nije u redu.
Ipak, Asmin nikada nije želeo da ga opterećuje.
Govorio je da će sve proći.
Da će biti bolje.
Da su godine takve.
Tek kasnije Faruk će shvatiti koliko je toga otac prećutao.
Jednog kišnog novembarskog jutra vraćao se iz Belgije. Bio je umoran od vožnje, jedva je čekao da stigne kući i skuva očevu omiljenu kafu. Već je planirao da ga odvede kod reumatologa u Sarajevo jer mu se činilo da mu terapija više ne pomaže.
Kada je parkirao kamion ispred kuće, primetio je da je ulazna kapija otvorena
To nije ličilo na Asmina.
Otac je uvek govorio:
– Kuća bez zatvorene kapije isto je što i čovek bez obraza.
Čim je izašao iz vozila, prišao mu je komšija Husein.
Na njegovom licu video je zabrinutost.
– Gde si, Faro...
– Evo me. Šta se desilo?
Husein je nekoliko sekundi ćutao.
– Tvoj otac je pre tri dana pao.
Faruk je prebledeo.
– Kako pao?
– Išao je po drva. Okliznuo se niz stepenice. Komšinica ga je čula kako doziva pomoć.
– Zašto me niko nije zvao?
– Jesmo pokušavali. Telefon ti je bio nedostupan.
Faruk je spustio glavu.
Bio je negde na autoputu između Minhena i Salcburga, bez signala.
Nije mogao znati.
Ali ga je ipak pekla savest.
– Je l' dobro?
– Iščašio je kuk. Sreća pa nije bilo gore. Lekari su rekli da više ne sme sam da ostaje.
Faruk je bez reči ušao u kuću.
Otac je sedeo u fotelji pored peći.
Prvi put u životu izgledao je kao starac
Ramena su mu bila povijena, pogled umoran, a štap naslonjen na sto kao da je postao deo njegovog tela.
Kada je ugledao sina, pokušao je da ustane.
– Nemoj, babo...
Faruk je potrčao i zagrlio ga.
Obojica su ćutala.
Nisu znali šta da kažu.
Nekada su muškarci ćutali upravo onda kada ih je najviše bolelo.
Te večeri komšije su dugo sedele sa njima.
Husein je prvi prekinuo tišinu.
– Faro, nemoj da se ljutiš što ću ovo reći...
Faruk ga je pogledao.
– Reci.
– Ti si stalno na putu. Asmin više ne može sam. Danas je kuk. Sutra može glava. Ako padne još jednom, možda ga niko neće pronaći.
Svi su ćutali.
Niko nije imao hrabrosti da izgovori ono što su svi mislili.
– Razmisli o domu za stare.
Te reči kao da su presekle vazduh.
Asmin je odmahnuo rukom.
– Ja u dom ne idem.
Faruk nije odgovorio. Ali cele noći nije oka sklopio.
Shvatio je da više nema izbora. Ili će otac biti ljut na njega... Ili će jednog dana zakasniti nekoliko sati i zateći ga mrtvog.
Narednih dana obišao je nekoliko domova
Tražio je mesto gde će otac imati lekarsku negu, fizioterapeuta, ljude svojih godina i nekoga ko će biti uz njega kada on bude hiljadama kilometara daleko.
Kada je pronašao dom koji mu je ulivao poverenje, znao je da mora da obavi najteži razgovor u svom životu.
Asmin ga je dugo slušao.
Na kraju je samo rekao:
– Jesam li postao toliki teret?
Faruku su oči bile pune suza.
– Nikad. Ali ne mogu više da živim u strahu da ćeš pasti dok sam ja negde u Francuskoj.
Starac je dugo gledao kroz prozor.
– Dobro... Ako ti misliš da tako treba.
To "dobro" bolelo je više od svake svađe. Na dan odlaska Faruk je pažljivo spakovao očevu odeću.
Njegov stari kaput. Džemper koji je nosio svake zime.
Fotografiju pokojne supruge. Malu kutiju sa lekovima.
Stari radio bez kojeg nije započinjao nijedno jutro. Na kraju je u kofer stavio i izbledelu porodičnu fotografiju.
Asmin ju je brzo izvadio.
– Ovu ostavi ovde.
– Zašto?
– Tako.
Faruk nije želeo da zapitkuje.
Mislio je da je ocu teško zbog uspomena.
Nije ni slutio da se upravo na toj fotografiji krije tajna koju je Asmin skrivao skoro osam decenija.
Pre nego što su otišli u dom, morali su da svrate do opštine kako bi prebacili penziju na Faruka. Starac više nije mogao da obilazi banke, plaća račune niti kupuje lekove, pa je bilo logično da sin preuzme brigu o svemu.
Dok su čekali svoj red u hodniku opštine, Asmin je iznenada uhvatio Faruka za ruku.
Stegao ju je mnogo jače nego što je njegov bolesni organizam uopšte dopuštao.
Pogledao ga je pravo u oči i tihim glasom rekao:
– Slušaj, Faruk... možda ćemo se još samo jednom zajedno naći u ovoj zgradi.
Faruk se nasmejao pokušavajući da razbije neprijatnu atmosferu.
– Ma nemoj tako da pričaš. Bićeš ti još dugo sa mnom.
Asmin je odmahnuo glavom.
– Ne slušaj me sada kao sina... slušaj me kao čoveka kojem je ostalo malo vremena.
Faruk je osetio kako mu se stomak steže.
A onda je usledila rečenica koju nikada neće zaboraviti.
– Jednog dana vratićeš se ovde... ali ne zbog moje penzije. Doći ćeš da promeniš svoje ime. Ostao sam dužan da ti ispričam ko si zapravo.
Faruk je zbunjeno gledao oca.
– O čemu pričaš, babo?
Ali Asmin više nije rekao ni reč.
Samo je spustio pogled i tiho izgovorio:
– Još nije vreme... Kada dođe trenutak, sve ćeš saznati.
Godine koje su prolazile, a tajna je ostajala zaključana
Asmin je u domu proveo gotovo pet godina. U početku je Faruk imao osećaj da ga je izdao. Koliko god da je razum govorio da nije imao drugog izbora, srce mu nije dozvoljavalo da se pomiri sa činjenicom da je čovek koji ga je podigao sada okružen nepoznatim ljudima, a ne zidovima kuće u kojoj je proveo čitav život. Svaki put kada bi izlazio iz doma, u grudima bi nosio isti osećaj krivice. Imao je utisak da oca ostavlja samog, iako je znao da u domu ima lekare, medicinske sestre, fizioterapeute i negu kakvu mu kod kuće nije mogao pružiti.
S vremenom je i Asmin prihvatio novu svakodnevicu. Sprijateljio se sa nekoliko korisnika doma, zavoleo duge razgovore u dvorištu, jutarnju kafu koju su svi pili u isto vreme i medicinske sestre koje su ga često zadirkivale da je najveći tvrdoglavac kojeg su ikada upoznale.
Ipak, kada bi se na parkingu ispred doma pojavio Farukov kamion, Asminovo lice bi se promenilo. U očima bi mu se pojavio isti onaj sjaj koji je imao dok je Faruk bio dečak. Medicinske sestre su pričale da tog dana bude potpuno drugi čovek. Uredno bi se obrijao, obukao najbolju košulju koju je imao i već sat vremena pre dolaska sedeo na klupi pored ulaza, kao da se plašio da bi sin mogao otići ukoliko ga ne ugleda odmah.
Njihove posete nikada nisu bile pune velikih reči. Sedeli bi satima, pili kafu i razgovarali o običnim stvarima. O tome kakvo je vreme u Nemačkoj, koliko je gorivo poskupelo, da li je ove godine rodila šljiva iza kuće ili šta su rekle komšije iz ulice. Čovek bi, gledajući ih sa strane, pomislio da između njih nema nijedne tajne. Međutim, bilo je trenutaka kada bi Asmin započeo neku rečenicu, zastao usred misli i samo odmahnuo rukom, kao da se predomislio.
Faruk je to primećivao, ali nije želeo da ga ispituje. Verovao je da starost često vraća čoveka u prošlost i da neke uspomene jednostavno bole više nego što mogu da se ispričaju.
Jedna vest promenila je izraz na Asminovom licu
U međuvremenu se promenio i Farukov život. Posao ga je i dalje vodio širom Evrope, ali više nije bio sam. Upoznao je Amru, medicinsku sestru iz Tuzle, ženu smirenog karaktera koja je razumela koliko ga razdire osećaj odgovornosti prema ocu. Upravo ona ga je ubeđivala da prestane da krivi sebe zbog doma za stare.
„Da si ga ostavio samog u kući i da mu se nešto dogodilo, sebi to nikada ne bi oprostio“, govorila mu je.
Njene reči nisu mogle potpuno da izbrišu grižu savesti, ali su mu pomagale da lakše prihvati stvarnost.
Venčali su se godinu dana kasnije, bez velike svadbe i pompe. Asmin je, uprkos bolovima, insistirao da prisustvuje ceremoniji. Kada je ugledao sina u odelu, nekoliko trenutaka ga je nemo posmatrao, a zatim ga čvrsto zagrlio.
„Sad mogu mirnije da umrem“, rekao je tihim glasom.
Faruk se tada samo nasmejao, smatrajući da njegov otac, kao i mnogi stariji ljudi, često govori o smrti iako će živeti još mnogo godina.
Nije ni slutio koliko će ga te reči kasnije proganjati.
Samo nekoliko meseci posle venčanja Amra je ostala trudna. Vest da će postati deda vratila je Asminu onu davno izgubljenu životnu energiju. Svakome u domu pričao je da čeka unuka. Medicinske sestre su ga zadirkivale da već planira kako će ga razmaziti, a on bi sa osmehom odgovarao da čovek nema veće sreće od one kada dočeka novo pokolenje.
Kada se dečak konačno rodio, Faruk nije mogao da sačeka ni jedan jedini dan. Iz porodilišta je pravo otišao u dom. U rukama je nosio veliku fotografiju bebe i kesu punu kolača za osoblje koje je godinama brinulo o njegovom ocu.
Asmin je dugo gledao fotografiju. Toliko dugo da je Faruku u jednom trenutku postalo neprijatno.
Prstima je polako prelazio preko dečakovog lica, kao da pokušava da prepozna nekoga koga je davno izgubio.
„Ima tvoje oči“, rekao je najzad.
„Kažu da liči na mene kada sam bio beba“, odgovorio je Faruk ponosno.
Starac je klimnuo glavom, ali nije skidao pogled sa fotografije.
„Ne liči samo na tebe...“
Faruk tada nije razumeo šta je želeo da kaže.
„Neka se zove Đorđe“
Posle nekoliko minuta razgovora Faruk je ocu usput pomenuo da još nisu odlučili kako će nazvati sina.
„Amra bi volela da bude Hamza. Meni se dopada Emir. Još ćemo razmisliti.“
Asmin je tada prvi put podigao pogled sa fotografije i potpuno ozbiljnim glasom rekao:
„Nemojte ni Hamza ni Emir.“
Faruk se zbunjeno nasmejao.
„Dobro, a kako ti predlažeš?“
Usledio je odgovor koji ga je potpuno zatekao.
„Neka se zove Đorđe.“
Faruk je u prvi mah pomislio da se otac šali. Čak se glasno nasmejao očekujući da će i Asmin prasnuti u smeh.
Međutim, starac je ostao potpuno ozbiljan.
Na njegovom licu nije bilo ni traga šali.
„Kakav Đorđe, babo? Pa znaš i sam da je to pravoslavno ime.“
„Znam bolje nego što misliš.“
„Pa šta će ljudi reći? Kako da svom sinu dam ime Đorđe?“
Asmin je nekoliko trenutaka ćutao. U očima mu se pojavila tuga kakvu Faruk nikada ranije nije video.
„Jednog dana nećeš se pitati šta će reći ljudi. Pitaćeš se zašto ti istinu nisam rekao mnogo ranije.“
Faruk je osetio kako mu nelagoda polako steže grudi.
Odjednom se setio razgovora koji su vodili pre nekoliko godina u opštini, kada mu je otac, potpuno neočekivano, rekao da će jednog dana doći da promeni ime.
Tada je bio uveren da su to samo nepovezane misli jednog starog čoveka.
Sada više nije bio siguran.
Asmin je spustio fotografiju unuka na sto, duboko uzdahnuo i pogledao sina pravo u oči.
„Faruk... ostao sam dužan da ti ispričam priču o našem poreklu. Tu tajnu nosim skoro osamdeset godina. Zbog nje sam promenio život, izgubio porodicu i zauvek zakopao jedno ime. Sve ovo vreme čekao sam pravi trenutak da ti kažem istinu.“
Faruk nije uspevao da izgovori ni jednu jedinu reč.
„Ali...“, nastavio je Asmin gotovo šapatom, „ne znam da li si spreman da čuješ ono što će ti zauvek promeniti život.“
Te reči odzvanjale su prostorijom mnogo glasnije od svakog povišenog tona. Faruk je u tom trenutku imao osećaj da čovek koji sedi preko puta njega više nije njegov otac koga poznaje čitav život, već neko potpuno drugi, neko ko iza sebe krije prošlost o kojoj nije znao apsolutno ništa.
A ono što će Asmin ispričati nekoliko dana kasnije nateraće Faruka da preispita sve – svoje ime, svoje prezime, svoju veru i sve ono u šta je do tada bezrezervno verovao.
Istina koja nije davala mira
Nakon tog razgovora Faruk više nije bio isti čovek. Koliko god se trudio da nastavi život uobičajenim tokom, da odlazi na posao, provodi vreme sa suprugom Amrom i uživa u prvim mesecima odrastanja svog sina, u glavi mu je neprestano odzvanjala samo jedna rečenica:
"Ne znam da li si spreman da čuješ istinu o našem poreklu."
Isprva je pokušavao da je potisne. Govorio je sebi da je njegov otac star, bolestan i da čovek u poznim godinama često počne da živi više u uspomenama nego u sadašnjosti. Ubeđivao je sebe da iza svega ne postoji nikakva velika tajna, već tek poneka porodična priča koju je vreme ulepšalo ili izobličilo.
Ali što je više pokušavao da zaboravi, to ga je ta misao snažnije progonila.
Na dugim vožnjama kroz Austriju i Nemačku više nije slušao radio. Umesto toga, satima je razmišljao o očevim rečima. Zašto mu je predložio da sinu da ime Đorđe? Zašto je još pre nekoliko godina pomenuo promenu imena? I zbog čega bi jedan musliman želeo da njegov sin ode kod pravoslavnog sveštenika?
Po prvi put u životu počeo je da sumnja da o čoveku koji ga je odgajio zapravo zna veoma malo.
Jednog jutra, čim se vratio sa puta iz Belgije, nije otišao ni kući da se odmori. Pravo sa parkinga kamionske firme seo je u automobil i odvezao se do doma.
Asmin je sedeo u dvorištu, umotan u ćebe, posmatrajući golubove koji su sletali na travnjak.
Čim je ugledao sina, znao je zašto je došao.
„Znao sam da nećeš moći dugo da izdržiš“, rekao je gotovo šapatom.
Faruk nije želeo da okoliša.
Seo je pored njega i nekoliko trenutaka ćutao, pokušavajući da pronađe prave reči.
„Babo... šta si hteo da mi kažeš? O kakvom poreklu pričaš? Ubacio si mi crva sumnje u glavu. Danima ne mogu da spavam. Razmišljam o svakoj tvojoj reči. Ako postoji nešto što treba da znam, reci mi. Ne mogu više da živim u neznanju.“
Asmin je dugo ćutao.
Pogled mu je bio uprt negde u daljinu, kao da kroz krošnje drveća pokušava da pronađe ljude kojih odavno nema.
Na kraju je duboko uzdahnuo.
„Ne... Ne mogu ja.“
Faruk ga je začuđeno pogledao.
„Kako ne možeš?“
„Zato što sam sebi obećao da tu priču više nikada neću izgovoriti naglas. Svaki put kada sam je ponavljao, imao sam osećaj da ponovo proživljavam život svog oca.“
Starac je na trenutak zastao, pa nastavio mirnijim glasom.
„Idi kod popa Radovana iz našeg sela. Njega sam pronašao pre nekoliko godina. Ispričao sam mu sve što mi je moj otac priznao pred smrt. Godinama me je to morilo. Nisam imao mira dok nekome nisam otvorio dušu.“
Faruk je zbunjeno odmahnuo glavom.
„Kod popa? Babo, šta će jedan pravoslavni sveštenik znati o našoj porodici?“
„Više nego što možeš da zamisliš.“
„Zašto baš on?“
„Zato što je njegova porodica deo naše priče.“
Asmin više nije želeo da kaže ni jednu jedinu reč.
Koliko god ga je Faruk zapitkivao, odgovori su uvek bili isti.
„Idi kod Radovana.“
„On zna.“
„Kad njega saslušaš, vrati se meni.“
Faruk je iz doma izašao još zbunjeniji nego što je u njega ušao.
Susret pred crkvom
Prošlo je skoro mesec dana pre nego što je skupio dovoljno hrabrosti da posluša očev savet.
Nekoliko puta je čak seo u automobil i krenuo prema selu, ali bi se na pola puta predomislio i vratio kući.
Ne zato što ga nije zanimalo šta će čuti.
Naprotiv.
Plašio se da bi istina mogla zauvek da promeni sve ono u šta je verovao.
Na kraju je jednog prohladnog jesenjeg jutra stigao do stare kamene crkve na kraju sela.
Crkveno zvono upravo je označilo kraj liturgije.
Ljudi su polako izlazili iz porte, pozdravljali sveštenika i odlazili svojim kućama.
Faruk je stajao sa strane, osećajući se kao potpuni stranac.
Tek kada je poslednji vernik otišao, prišao je sedom čoveku u mantiji.
„Pomaže Bog...“
Sveštenik ga je pogledao, blago klimnuo glavom i odgovorio:
„Bog ti pomogao, sinko.“
Faruku je bilo neobično da izgovori te reči, ali je skupio hrabrost.
„Da li ste vi pop Radovan?“
„Jesam.“
„Ja sam Faruk... Asminov sin.“
Čim je izgovorio očevo ime, na Radovanovom licu pojavila se neka čudna mešavina iznenađenja i tuge.
Kao da je godinama čekao upravo taj susret.
„Došao si...“
„Poznajete mog oca?“
Sveštenik je samo tiho klimnuo glavom.
„Poznajem ga mnogo bolje nego što misliš.“
Faruk je pokušao da se nasmeje.
„Ne znam šta mu se dogodilo poslednjih godina. Kao da je prolupao. Neprestano mi govori da preispitam svoje poreklo i da se obavezno obratim vama.“
Radovan ga je pogledao pravo u oči.
„Nije prolupao.“
Nastala je duga tišina.
„Naprotiv... tek pred kraj života skupio je snage da prihvati istinu.“
Pozvao je Faruka da sedne na staru drvenu klupu ispod stoletnog hrasta u crkvenom dvorištu.
Zatim je skinuo naočare, duboko uzdahnuo i započeo priču koju je decenijama nosilo samo nekoliko ljudi.
Ljubav zbog koje se jedan čovek odrekao svega
„Tvoj deda nije bio Asmin“, započeo je sveštenik mirnim glasom.
„Njegovo ime bilo je Đorđe Jovanović.“
Faruk je instinktivno odmahnuo glavom.
„To nije moguće.“
„Znam da zvuči neverovatno. I meni je bilo kada sam prvi put čuo.“
Radovan je nekoliko trenutaka ćutao, kao da pažljivo bira svaku narednu rečenicu.
„Đorđe je bio sin ugledne pravoslavne porodice Jovanović. Vredni ljudi, domaćini, poznati po poštenju. Nedaleko od njihove kuće živela je imućna muslimanska porodica Halilović. Njihov domaćin Fikret bio je jedan od najbogatijih trgovaca u tom kraju. Imao je samo jednu ćerku – Šejlu.“
Sveštenik se blago osmehnuo.
„Đorđe je kao mladić radio kod Fikreta kao šegrt. Bio je vredan, tih i pošten. Upravo tu se zaljubio u Šejlu.“
Faruk je ćutao.
„U početku su svoju ljubav skrivali. Sastajali su se pored reke, u voćnjaku iza stare vodenice ili na putu prema planini. Verovali su da će, ako budu dovoljno strpljivi, jednog dana uspeti da ubede porodice da prihvate njihovu vezu.“
Radovan je odmahnuo glavom.
„Ali desilo se upravo suprotno.“
Kada je Fikret saznao šta se događa, poslao je ćerku kod rodbine u Beč, uveren da će daljina ugasiti mladalačku zaljubljenost.
S druge strane, Jovanovići nisu želeli ni da čuju da se njihov sin oženi muslimankom.
Obe porodice bile su neumoljive.
Međutim, ni hiljade kilometara nisu uspele da ugase njihovu ljubav.
Pisali su jedno drugom pisma, čekali svaki odgovor kao najveću dragocenost i živeli za dan kada će ponovo biti zajedno.
Posle nekoliko meseci Šejla se vratila.
Ali sa njom se vratila i vest koja je odjeknula celim selom.
Bila je trudna.
„Tada je nastao haos“, nastavio je Radovan.
„Za jedne je to bila sramota, za druge izdaja porodice, a za treće greh koji se ne oprašta.“
Jedini način da ostanu zajedno bio je da Đorđe promeni veru.
I on je to učinio.
Odrekao se svog imena.
Odrekao se prezimena.
Napustio je roditeljsku kuću.
Njegovi roditelji nikada mu više nisu otvorili vrata.
Za njih je tog dana njihov sin prestao da postoji. Dobio je novo ime. Postao je Asmin. Kasnije je dobio sina, tvog oca.
Ali ono čega se odrekao nikada nije uspeo da izbriše iz svog srca.“
Radovan je zastao i pogledao Faruka koji je sedeo potpuno ukočen.
„Tvoj otac mi se ispovedio pre nekoliko godina. Rekao mi je da je njegov otac do poslednjeg dana života plakao zbog toga što je zauvek izgubio porodicu. Nije žalio što je voleo Šejlu. Žalio je što je, da bi sačuvao ljubav, morao da se odrekne sopstvenih korena.“
Sveštenik je tada ustao, ušao u crkvu i posle nekoliko minuta se vratio držeći u rukama pažljivo umotanu ikonu.
Pružio ju je Faruku.
„Ovo je ikona Svetog Đorđa. To je bila krsna slava porodice Jovanović. Tvoj otac me je zamolio da ti je predam kada jednog dana dođeš. Rekao je da ne želi da umre, a da ti ne pruži priliku da upoznaš celu istinu.“
Faruk je drhtavim rukama prihvatio ikonu, nesposoban da izgovori ijednu reč.
Radovan ga je blago potapšao po ramenu.
„Šta ćeš sa njom uraditi, to je samo tvoja odluka. Ne postoji ispravan ni pogrešan put. Ali jedno zapamti – čovek ne može promeniti ono od koga potiče, baš kao što ne može izbrisati ljubav zbog koje su njegovi preci bili spremni da žrtvuju sve.“
