Kako ne razmaziti decu: Gde je granica između ljubavi i preteranog ugađanja

Psiholozi sve više govore o važnosti jedne naizgled jednostavne ravnoteže, dete treba da zna da je voljeno, zaštićeno i saslušano, ali istovremeno mora da dobija priliku da pokušava, pogreši, sačeka, uradi nešto samo i snosi posledice svojih izbora.

Dete se ne razmazi zato što ga grlite

Jedan od najvećih roditeljskih strahova jeste: „Ako mu sve pružim, hoće li postati razmaženo?“ Međutim, savremeni stručni tekstovi prave važnu razliku između topline i popustljivosti. Članak magazina "Parents", koji se bavi upravo dilemom da li nežno roditeljstvo čini decu razmaženom, navodi da uteha deteta, pokazivanje ljubavi, validacija osećanja i davanje izbora sami po sebi neće učiniti dete razmaženim. Problem nastaje kada nestanu granice, očekivanja i odgovornost. 

Zato dete može da bude maženo, grljeno i voljeno do mile volje, a da istovremeno zna da se igračke sklanjaju posle igre, da se domaći zadatak ne radi umesto njega, da ne dobija svaki put ono što poželi i da roditelj neće rešavati svaki njegov problem. Upravo ta kombinacija topline i strukture nalazi se u osnovi onoga što se u razvojnoj psihologiji naziva autoritativnim roditeljstvom.

Prava granica nije između „strogo“ i „nežno“

Mnogo korisnije pitanje od „Da li sam previše popustljiva?“ jeste: „Da li ovo moje dete zaista još ne može samo?“

Child Mind Institute preporučuje da roditelji nivo pomoći prilagođavaju detetovom uzrastu i sposobnostima, detetu treba dati dovoljno strukture i podrške da bude bezbedno, ali mu postepeno povećavati odgovornost i privatnost kako pokazuje da je spremno.

To znači da je sasvim normalno da trogodišnjaku pomognete da obuče jaknu, ali nije isto ako desetogodišnjaku svakog jutra pakujete ranac iako je savršeno sposoban da to uradi sam. Nije problem pomoći detetu kada mu je pomoć potrebna, problem nastaje kada roditelj nastavlja da pruža pomoć nakon što je dete već razvilo sposobnost da zadatak obavi samostalno. 

„Pusti me, ja ću“ možda je jedna od najvažnijih rečenica detinjstva

Razvoj samostalnosti ne dešava se odjednom, kada dete napuni 18 godina. Ona se gradi kroz hiljade malih svakodnevnih situacija, dete samo obuva cipele, sipa vodu, sprema igračke, bira između dve majice, pokušava da reši zadatak, odlazi samo do prodavnice kada je za to dovoljno veliko i uči da organizuje svoje obaveze. 

Istraživanje objavljeno u časopisu Child Development pokazalo je da roditelji mogu značajno da smanje nepotrebno preuzimanje dečjih zadataka kada se svakodnevne aktivnosti posmatraju kao prilike za učenje, a ne samo kao nešto što treba što brže završiti.  

Umesto „Daj, ja ću, kasnimo“, pokušati sa „Imamo još pet minuta, probaj ti“. Roditelj tada ne uskraćuje pomoć, samo je ne pruža prerano. Psiholog Džefri Bernštajn za Psychology Today upravo to opisuje kao prelazak iz uloge „spasioca“ u ulogu „trenera“. Dete treba da zna da ste tu, ali ne i da ćete svaki put rešiti problem umesto njega.  

Šta ako dete pogreši?

Tu roditeljska ljubav često postaje najteža. Mnogo je lakše ispraviti dete nego gledati ga kako pokušava i greši. Džesika Lahi, autorka knjige "The Gift of Failure", upravo je tome posvetila svoju knjigu. Njena osnovna ideja je da roditelji, pokušavajući da decu zaštite od razočaranja, frustracije i neuspeha, ponekad nenamerno oduzimaju priliku da razviju samostalnost, odgovornost i sposobnost rešavanja problema.

Naravno, to ne znači da dete treba pustiti da se „samo snađe“ u svakoj situaciji. Razlika je između bezbednog prostora za grešku i stvarne opasnosti. Ako dete zaboravi domaći zadatak, roditelj ne mora da ga nosi u školu. Ako pogrešno složi igračke, ne mora odmah da ih presloži umesto njega. Ako mu treba pomoć, može da je zatraži. Cilj nije da dete bude prepušteno sebi, već da postepeno iskusi: „Mogu da pokušam. Mogu da pogrešim. Mogu da pokušam ponovo.“ 

Kućni poslovi nisu kazna, već trening za život

Jedan od najjednostavnijih načina da dete postane samostalnije jesu kućne obaveze. Američka akademija za pedijatriju, preko svog portala "HealthyChildren.org", preporučuje da deca imaju obaveze u okviru porodice i da se njihova odgovornost povećava kako odrastaju. Ideja nije da dete bude „mali odrasli“, već da nauči da je član porodice i da njegov doprinos ima vrednost. 

Child Mind Institute, uz konsultacije sa kliničkim psiholozima, navodi da kućni poslovi mogu da razvijaju odgovornost, životne veštine, osećaj pripadnosti i samopouzdanje. Kao primer navode da mala deca mogu početi sa jednostavnim zadacima već oko treće ili četvrte godine, naravno uz očekivanja prilagođena uzrastu. 

Zato dete ne treba da dobija poruku: „Radi ovo zato što moraš“, već: „Ovo je nešto što sada možeš da uradiš sam.“ Za malo dete to može biti odlaganje igračaka i stavljanje prljave odeće u korpu. Za školarca, pakovanje ranca, postavljanje stola ili briga o svojim stvarima. Za tinejdžera, pranje veša, jednostavno kuvanje, organizovanje obaveza i briga o sopstvenom prostoru. 

Ljubav ne treba da bude nagrada za poslušnost

Roditeljska podrška autonomiji povezana sa boljim blagostanjem dece, dok je psihološka kontrola povezana sa lošijim ishodima.  

Podrška autonomiji ne znači da dete dobija sve što želi. Naprotiv, stručna literatura je opisuje kao kombinaciju razumevanja detetove perspektive, mogućnosti izbora kada je to prikladno i jasnih objašnjenja kada roditelj postavi granicu.  

Zato je velika razlika između: „Ako me voliš, uradićeš to“ i „Znam da si ljut, ali pravilo ostaje isto.“ U drugom slučaju osećanje je prihvaćeno, ali granica nije uklonjena.

Dete sme da bude razočarano

Jedna od najtežih roditeljskih veština jeste tolerisati detetovo nezadovoljstvo. Ako dete želi još jedan sladoled, a roditelj kaže „ne“, dete može da se naljuti. Ako želi igračku koju ne može da dobije, može da bude tužno. Ako ne želi da pospremi sobu, može da negoduje. Prihvatanje njegovih emocija ne znači da roditelj mora da promeni odluku. Postoji razlika između validacije osećanja i popuštanja granici. 

Džon Gotman, autor knjige "Raising an Emotionally Intelligent Child", razvija koncept emocionalnog podizanja dece, roditelj najpre prepoznaje emociju deteta, pokazuje razumevanje i pomaže mu da je imenuje, a zatim ga usmerava ka odgovarajućem rešavanju problema. Dakle, poruka nije „ne smeš da budeš ljut“, već „vidim da si ljut, hajde da vidimo šta možemo da uradimo sa tim osećanjem“.  

„Helikopter roditelj“ nije isto što i brižan roditelj

Termin „helikopter roditelj“ koristi se za roditelja koji je previše uključen u detetov život i često rešava probleme umesto njega. Istraživanja su pokazala da je preterana kontrola povezana sa manjom samostalnošću i slabijim veštinama suočavanja, dok je autoritativni stil, toplina uz jasne granice i prostor za autonomiju, povezan sa većom samostalnošću i socijalnom prilagođenošću.  

Kako izgleda zdrava mera?

Možda se granica može svesti na jedno jednostavno pitanje: Da li moje dete traži ljubav ili traži da ja uradim nešto što ono već može?

• Ako traži zagrljaj, zagrlite ga.
• Ako je tužno, utešite ga.
• Ako se plaši, budite uz njega.
• Ako ne zna, naučite ga.
• Ako pokušava, pustite ga da proba.
• Ako pogreši, pomozite mu da razume šta se dogodilo.
• Ako može samo, napravite korak unazad.
• Ako traži nešto što nije dobro za njega, postavite granicu.

Ovakav pristup se uklapa u savremena istraživanja o roditeljskoj autonomiji, deci su potrebni i toplina i struktura, a ne izbor između ljubavi i discipline. Sistematski pregled 63 studije o podršci autonomiji pokazao je da je takvo roditeljstvo povezano sa pozitivnim akademskim i socioemocionalnim ishodima kroz detinjstvo. 

Najveća roditeljska zamka: „Samo želim da mu olakšam“

Roditelj prirodno želi da detetu bude lakše nego njemu. Ali ako detetu uklonimo svaku frustraciju, svaku dosadu, svaku grešku, svako čekanje i svaku obavezu, uklanjamo i prilike da razvije veštine koje će mu kasnije biti potrebne. Psiholog Džefri Bernštajn zato preporučuje da roditelj ne bude stalno „spasilac“, već da ponekad bude trener: da kaže „znam da je teško, ali verujem da možeš“

Jer cilj roditeljstva nije da dete zauvek bude dete kome je sve servirano. Cilj je da jednog dana odrasla osoba koja je izašla iz te porodice ume da kaže: „Znam da mogu sama ali znam i da smem da tražim pomoć.“

To je možda i najzdravija definicija granice između maženja i razmaživanja, maziti dete znači dati mu ljubav koja ga čini sigurnim, razmaziti ga znači uklanjati mu iskustva koja su mu potrebna da postane sposobno.