U jednom udaljenom selu živeo je stari mudrac, kome su ljudi iz svih krajeva dolazili po savet. Jednog dana, došla je k njemu mlada žena sa svojim malim sinom.
"Gospodine", rekla je, duboko se poklonivši, "želim da moj sin odraste i bude srećan čovek. Spremna sam da dam sve što imam da bih osigurala njegovu sreću. Reci mi, šta da radim?“
Starac je pogledao ženu, zatim dete koje je radoznalo ispitivalo cveće u dvorištu, i osmehnuo se.
"Budi i ti srećna", jednostavno je odgovorio.
Žena se namrštila. "Ali ja ne pitam za sebe, već za svog sina! Šta da mu kupim? Koje knjige da čitam? U koju školu da ga pošaljem? Kako mogu da ga zaštitim od zla?“
Starac je odmahnuo glavom i ponovio:
"Budi srećna. To je jedino što treba da uradiš."
Zbunjena i nezadovoljna, žena je otišla.
Prošlo je mnogo godina. Žena, sada već ne tako mlada, ponovo je došla kod mudraca, koji kao da se nije ništa promenio tokom godina.
"Da li me se sećaš?“ upitala je.
"Naravno“, klimnu glavom starac. "Došli ste da pitate za sreću vašeg sina.“
„Da“, rekla je žena. „Dugo i temeljno sam razmišljala o tvojim rečima i odlučila da ih sledim. Prestala sam da mučim sebe pitanjima o pravilnom vaspitanju i počela sam da tražim sopstvenu sreću. Otkrila sam radost u malim stvarima, naučila sam da cenim svaki dan i pronašla nešto što volim da radim. I znate šta? Moj sin, gledajući me, takođe je naučio da bude srećan. On se ne plaši života, zna kako da se raduje i prevazilazi teškoće. Sada razumem šta si tada mislio.“
Mudrac se osmehnuo:
"Deca ne slušaju naša učenja; ona posmatraju naše živote. Ne možemo ih naučiti da budu srećni ako sami ne znamo šta je to. Sreća se ne prenosi kroz pravila; prenosi se primerom.“
Žena je klimnula glavom i shvatila da je najvredniji dar koji može dati svom detetu njena sopstvena sreća i sposobnost da je pronađe.
