Novinarka Džordžina Fuler je za "Dejli mejl" govorila o tajni koju je njena majka dugo krila. Nakon što joj je saopštila, bila je devastirana odgovorom da je od stresa obolela.
U nastavku vam prenosimo njenu ispovest u celosti, koja na kraju sadrži jaku poruku:
NAJVEĆI POKLON KOJI MOŽEŠ DA MI DAŠ
Dan kada mi je mama Megi saopštila da boluje od raka, pored srčanog oboljenja za koje sam već znala i zbog kojeg smo je na kraju i izgubili, počeo je kao i svaka druga nedelja.
Bilo je to u februaru 2005. godine, a ja sam tek napunila 27 godina. Radila sam kao asistentkinja urednika u jednom magazinu i doputovala sam iz Londona u maminu kućicu u Vorikširu (Velika Britanija) na jedan od njenih divnih nedeljnih ručkova (koje i danas, posle toliko godina, sanjam). Nakon ručka, dok je sedela sklupčana pored kamina sa šoljom čaja u ruci, smireno i tiho mi je rekla da joj je devet meseci ranije dijagnostikovan rak debelog creva.
Poletela sam da je zagrlim, dok je ona davala sve od sebe da me umiri, govoreći da je bolest otkrivena rano i da se može lečiti.
Bolna sećanja i tajna Kajli Minog
Nedavni naslovi o tajnoj borbi Kajli Minog sa rakom, koju je pop zvezda otkrila u svom Netfliksovom dokumentarcu, probudili su mnoga bolna sećanja na maminu privatnu i potresnu borbu. Kajli je priznala da je 2021. godine dobila drugu dijagnozu raka, nakon što je 2005. godine, u 36. godini, uspešno izlečila rak dojke. "Nisam osećala obavezu da to kažem celom svetu, a zapravo, u to vreme to jednostvno nisam ni mogla, jer sam bila samo ljuštura od čoveka", rekla je pevačica.
Pitam se da li se tako osećala i moja jadna majka. To nikada neću saznati jer je hrabro odlučila da me zaštiti od surovosti svoje bolesti, ali volela bih da nije. Poput Kajli, i mama je odlučila da svoj rak drži u tajnosti. Otkrila mi je to tek nepuna dva meseca pre nego što je preminula.
Mama, inače veoma voljena profesorka u srednjoj školi, to je poverila samo mom očuhu, lekaru opšte prakse, za kojeg se udala kada sam bila tinejdžerka. On ju je vodio na sve preglede i vodio računa o svemu, zbog čega sam se osećala gotovo suvišnom.
Majčinski instinkt i žal jedne ćerke
Sada, kada sam i sama majka troje dece od 12, 14 i 17 godina, razumem taj majčinski instinkt da zaštitiš svoje dete. Međutim, mamina odluka je takođe značila da nisam mogla da je utešim onako kako bih svim srcem želela, da je vodim na preglede, držim za ruku i masiram joj leđa onako kako je ona to radila meni kada sam bila dete. Volela bih da mi se poverila ranije i da sam bila u prilici da joj pružim ljubav i podršku ćerke kakvu je toliko zaslužila.
Mama je umrla u proleće 2005. godine u 57. godini, godinu dana mlađa nego što je Kajli danas. Bila sam u srednjim dvadesetim kada sam je gubila, i u to vreme sam bila zauzeta traženjem stana u Londonu sa svojim sadašnjim suprugom i započinjanjem novinarske karijere. Da mi je mama rekla da sam joj potrebna, ostavila bih sve zbog nje.
Kada sam je pitala zašto mi nije rekla sve do te sudbonosne nedelje, odgovorila je: "Najbolje što možeš da uradiš, zlato moje, jeste da nastaviš da radiš to što već radiš. To što te vidim kako uživaš u svom životu je najveći poklon koji možeš da mi daš."
Kobna operacija i pismo sa humorom
Mamin rak bi verovatno mogao da se izleči da nije bilo komplikacija sa njenim srcem. Rođena sa šumom na srcu, prilično dobro je kontrolisala to stanje sve do svojih srednjih pedesetih, kada je počela da oseća česte palpitacije i gušenje. Otišla je na operaciju srčanog zaliska, koja je u početku delovala uspešno, ali joj se stanje naglo pogoršalo i umrla je u bolnici nekoliko dana nakon zahvata.
Neposredno pre te operacije, mama mi je napisala pismo. "Ne brini, zlato, moji prohtevi počinju tek kada stignem kući! Seti se gležnja tetka Bet", napisala je na svoj prepoznatljiv, samokritičan i duhovit način, podsećajući me na situaciju kada sam se jednom onesvestila kada sam videla uvrnuti zglob svoje tetke.
To što nisam bila sa mamom na samom kraju jedno je od mojih najvećih žaljenja. Nažalost, niko mi nije rekao koliko je njeno stanje ozbiljno kada sam pozvala da pitam kako je, pa sam odlučila da ostanem u Londonu i posetim je sledećeg vikenda.
Život ide dalje: Lekcija za moju decu
Šok i tuga su bili neizmerni; dobila sam herpes zoster, za koji je moj lekar rekao da je izazvan stresom. Ali uradila sam ono što je mama želela od mene. Nastavila sam dalje. Vratila sam se na posao nakon dve nedelje plaćenog odsustva zbog smrti bliskog srodnika i nakon što mi je lekar potvrdio da se herpes povukao.
Iako sam naučila da prihvatim maminu odluku da sve zadrži za sebe, znam koliko je razorno kada te drže u mraku, a to je nešto što ja svojoj deci nikada ne bih uradila. Sa svojom decom otvoreno razgovaram o životu, smrti i svemu između toga, na način na koji moja mama sa mnom nije.
Često im pričam o baki Megi i o tome koliko bi ih volela. Pričam im o njenom glasnom smehu, njenoj ljubavi prema Džejn Ostin i Džili Kuper, i o tome kako bi obasjala prostoriju čim bi u nju kročila. Pričam im o stotinama pisama i čestitki koje smo dobili od njenih bivših učenika nakon što je preminula.
Srećom, tokom svojih 48 godina imala sam dobro zdravlje, pa ne mogu ni da zamislim kako izgleda kriti da boluješ od raka. Moja prelepa mama, koja mi neizmerno nedostaje, sigurno se, baš kao i Kajli, osećala kao "ljuštura od čoveka". Dozvoliti voljenima da uđu u vaš svet u takvim trenucima mora da je teška odluka, ali ako odlučite suprotno, onima koji ostaju možete ostaviti doživotnu tugu i osećaj gubitka.
