"Saznala sam da me muž vara dok je umirao od teške bolesti: Dok sam ga kupala odlučila sam da mu kažem da sve znam, a njegova reakcija me frapirala"

Australijska književnica i profesorka na univerzitetu, Kerstin Pilz, podelila je sa čitaocima britanskog "Dejli mejla" svoju potresnu i neverovatno kompleksnu životnu priču.

OSLONI SE I PORED SVEGA

Uzimam gutljaj crnog vina, dok mi ruke lebde iznad laptopa. Tri nedelje sam se očajnički borila sa nagonom da se ulogujem na imejl nalog svog supruga i kliknem na poruku koju sam uočila, onu sa uznemirujućim naslovom: "Kakva prelepa žena". Sada, uz dubok uzdah, besno ukucavam lozinku, zatvaram oči i pritiskam enter.

U svojoj 47. godini upravo ću dobiti potvrdu da me moj šarmantni, harizmatični i strastveni muž Đani vara.

Ipak, dok za prevarene žene postoji dobro utabana emotivna staza kroz očaj, bes, povređenost, moja situacija je daleko komplikovanija. Jer ne postoji priručnik za ženu poput mene, čiji suprug leži u bolnici i umireod tumora na mozgu. Da li da ostavim čoveka za kog ću saznati da je imao toliko malo poštovanja prema meni da me je prevario više puta? Ili da osetim da bi bilo suviše surovo napustiti Đanija sada, kada sam se zavetovala da ću ga voleti i u bolesti i u zdravlju? Da li me je njegova neizlečiva bolest zarobila i primorala da ostanem, ili sam slobodna da odem i uradim ono što mislim da je ispravno, s obzirom na to da će on ubrzo napustiti ovaj svet?

Električna hemija i bajkovit početak na okeanu

To je pravi emotivni kovitlac, a kontrast u odnosu na čistu radost koju sam osetila kada smo se upoznali ne može biti veći. Onog trenutka kada su nam se pogledi sreli pre četiri godine, istog sekunda me je zaintrigirao ovaj skockani Italijan, penzionisani forenzički psiholog stariji od mene 13 godina.

Upoznali smo se na promociji knjige koju sam napisala o delima jednog italijanskog romanopisca, ja sam šef katedre za italijanske studije na univerzitetu, a on je došao zbog povezanosti sa svojom domovinom. Na našem prvom i drugom sastanku razgovarali smo o svojim životima i porodicama. Đani mi je pričao o svoje dvoje odrasle dece i bivšim vezama. Ja sam se otvorila u vezi sa svojim razvodom od pre tri godine i o tome kako mi je zbog medicinske komplikacije uskraćena šansa za majčinstvo. Ništa nisam prećutala, i mislila sam da je i on uradio isto.

Hemija je bila električna i tri nedelje kasnije bila sam u Đanijevom krevetu, proživljavajući strast kakvu ranije nisam poznavala. Nakon samo tri meseca preselila sam se u njegov stan, ne mareći što srljam bez razmišljanja. Dok smo šetali plažom i gledali izlazak meseca, sve je delovalo previše dobro da bi bilo istinito. Ali, posle godina kroz koje sam prošla, osećala sam da mi sleduje malo jednostavne, nekomplikovane radosti.

Boravak sa Đanijem učinio je da se osećam avanturistički, pa sam se prijavila da držim predavanja na četvoromesečnom studijskom krstarenju koje je organizovala grupa univerziteta. On bi krenuo sa mnom. Zatim, nedeljama pre nego što je trebalo da isplovimo, uočila sam beleg čudnog oblika na Đanijevoj glavi. Ispostavilo se da je u pitanju melanom, rak kože, ali smo ga, srećom, otkrili rano. "Spasila si mi život", rekao je Đani dok me je obasipao poljupcima, komplimentima i poklonima.

Do trenutka kada smo se ukrcali na brod, shvatila sam da Đani flertuje sa svima. Ali to je bio fundamentalni deo njegove ličnosti i to me nije brinulo. I kada me je, nakon dva meseca našeg putovanja, Đani zaprosio, rekla sam "da" bez oklevanja. Mesec dana kasnije razmenili smo zavete na ceremoniji na brodu.

Te noći, nakon što smo se srušili u krevet, bila sam malo iznenađena kada je Đani posegao za svojim laptopom, a još više zbog dugačke poruke koju je pisao. Ali kada je objasnio da želi da podeli naše vesti sa drugima, razumela sam.

Prve senke sumnje i strašna dijagnoza

Nakon što se naše putovanje završilo, odlučili smo da odemo u Italiju kako bismo videli Đanijevu porodicu na Sardiniji. Rekao je da takođe mora da sredi lična dokumenta i nestajao bi na nekoliko sati kako bi otišao u lokalne državne kancelarije. Znajući koliko je italijanska birokratija komplikovana, nisam to dovodila u pitanje, kao ni činjenicu da je potom navodno morao da otputuje u Rim da bi to završio. I kada mi je Đani rekao da mora da ostane u Italiji još dve nedelje kako bi pomogao majci oko selidbe, dok ja letim nazad za Australiju, gde smo živeli, samo sam pomislila da je dobar sin.

Nakon što smo se ponovo spojili, počeli smo da planiramo našu sledeću avanturu. Tada je pronašao mali čvorić iza uha. Porazno, skener je na kraju otkrio da se prvobitni melanom proširio. Mogao je da se tretira, ali ne i da se izleči.

Đani je stalno bio na kompjuteru i telefonu, a ja sam pokušavala da mu dam prostor da upravlja svojom anksioznošću kako najbolje zna, naročito zato što su mu bile potrebne operacije i na vratu i na plućima. Naš srećni mehur mladenaca odjednom je delovao kao da je bio u prošlom životu. Odlučili smo da napravimo drugo venčanje kako bismo pravno učvrstili zavete koje smo dali na brodu.

Meseci koji su usledili bili su teški, Đani se borio sa terapijama i odjednom bi planuo u besu. Trudila sam se da se brinem o njemu najbolje što mogu, beskrajno istražujući najbolju hranu protiv raka i kuvajući mu, preuzevši ulogu medicinske sestre, kupajući ga i pomažući mu da koristi toalet.

Zatim je, godinu dana kasnije, stigla zaista užasna vest da se rak proširio na Đanijev mozak i da mu je hitno potrebna operacija. Upravo u tom trenutku morao je da pronađe neke medicinske nalaze koji su bili na njegovom mejlu. Uspaničen, ali suviše bolestan da bi sam pristupio podacima, Đani mi je dao svoju lozinku. Nakon što sam brzo pronašla dokumenta koja su mu bila potrebna, spremala sam se da se izlogujem kada sam uočila mejl od nekoga po imenu Irma, sa naslovom "Che bella donna". To je značilo: "Kakva prelepa žena".

"Pošiljalac sigurno misli na mene", pomislila sam zbunjeno. "Ali nikada nisam čula za Irmu." Nisam kliknula na to. Ali tri nedelje kasnije, veče pre nego što je trebalo da pokupim Đanija iz bolnice nakon operacije mozga, sa nagrizajućim osećajem da moram da saznam više, ponovo sam se ulogovala.

Otvaranje Pandorine kutije

Dok mi je srce lupalo, videla sam da je mejl poslat kada je Đani bio u Rimu, navodno obnavljajući svoju ličnu kartu dve godine ranije. Otvarajući ga, pročitala sam: "Tako mi je drago što sam konačno upoznala Fabijen. Vi ste savršen par."

Čula sam za Fabijen, Đani mi je pričao o njoj kada smo se tek upoznali. Bila je to Italijanka sa kojom je ranije bio u vezi, ali je rekao da to nije uspelo i da joj je srce bilo slomljeno kada se završilo. Pa ipak, pretraga njenog imena izbacila je stranice i stranice imejlova, od kojih je najnoviji poslat pre samo tri dana. Održavali su kontakt sve vreme dok smo Đani i ja bili zajedno.

To nisu bili mejlovi između platonskih prijatelja; čitala sam o eksplozivnim orgazmima i zavodljivim poljupcima. U užasu, shvatila sam da joj je Đani pisao čak i iz mladenačkog apartmana u našoj prvoj bračnoj noći. Lagao me je; nije slao mejlove svojoj porodici, već svojoj ljubavnici. Pripala mi je muka.

U transu sam nastavila da skrolujem i shvatila da ona nije jedina žena kojoj je Đani slao seksualne imejlove. Bila je tu Antonela, učiteljica iz Rima, i izvesna Stefanija. Uz grč u stomaku shvatila sam da je to osoba koju sam upoznala tokom naših poseta Sardiniji. Sećam se da nas je obe ugostila u svojoj kući na večeri. Bila je Đanijevih godina. Pomisao da je imala aferu sa Đanijem i da se pretvarala da mi je prijateljica bila je previše.

Nisam znala koliko dugo se viđao sa Antonelom i Stefanijom, ali bilo je jasno da su ove romanse prethodile meni. Nemam pojma da li su znale jedna za drugu. Seksualne fantazije u ovim mejlovima su bolele, ali emotivna intimnost je bila još gora. Videti Đanijevo slatko "dobro jutro" i brižno "laku noć", male italijanske fraze koje je koristio sa mnom izgovorene drugim ženama, seklo me je duboko. Bilo je i drugih povreda. Fabijen je kritikovala način na koji sam se brinula o njemu, a on me nije branio. Posle svega što sam uradila za njega dok se mučio! Ne mogavši više da izdržim, zalupila sam laptop.

Zašto sam odlučila da ostanem?

Mnoge žene bi se, suočene sa ovom frapantnom izdajom, jednostavno spakovale i otišle. Deo mene je to želeo. Pa zašto sam ostala? Iz toliko komplikovanih, bolnih razloga. Prvo, volela sam ga, uprkos svemu što je uradio. I znala sam šta je usamljenost; pre Đanija, bila sam žena udata za svoj posao i nisam želela da se tamo vratim.

Zatim, tu je bila neopoziva činjenica da ga je univerzum već užasno kažnjavao. Nisam želela da budem tip žene koja će čoveku na samrti naneti još više bola. Želela sam da budem bolja, veća osoba. Nisam želela da budem neko ko zatvara svoje srce i postaje ogorčen. Ipak, bilo je teško. Sledećeg jutra ušla sam u Đanijevu bolničku sobu, spremna da ga odvedem kući. "Vi ste srećna žena, nadam se da to znate", rekla mi je medicinska sestra sa osmehom. Morala sam da se suzdržim da joj ne ispričam sve što je ovaj "šarmantni čovek" uradio.

Osetila sam mučninu kada mi je Đani, dok mu je lice svetlelo kada me je ugledao, rekao da me voli. Na autopilotu sam mu pomogla da uđe pod tuš, nešto što sam uvek radila umesto sestara kako bih očuvala njegovo dostojanstvo. Sada sam osećala gotovo nekontrolisani bes. "Dobra sam ti kada ne možeš ni sam da se opereš", mislila sam. "A onda u dobrim trenucima samo pobegneš da bi imao seks sa ovim ženama."

Nekoliko sati nakon što smo stigli kući, pošto nisam mogla da se suočim sa njim lično, uručila sam mu pismo u kojem sam mu napisala da znam za njegova neverstva. Ali ako sam mislila da će sve priznati i moliti za oproštaj, pogrešila sam. "Da si ti bila drugačija, ne bih morao da se viđam sa drugim ženama", rekao mi je surovo. "Kako si mogla ovo da mi uradiš kada sam najranjiviji?“ Otišla sam misleći: "Ne zaslužuješ me. Ti uopšte ne razumeš šta ti ja ovde pružam." Ali ipak sam se držala odluke koju sam donela. Uprkos slomljenom srcu, dala sam sve od sebe da mu budem podrška i da budem ljubazna. Ljubav je bila emocija koja je određivala kako ću postupati, ne negativnost besa i ogorčenosti.

Poslednji meseci i poziv u dva ujutru

Nikada nije objasnio zašto se oženio mnom ako nije imao nameru da prekine sa svojim ljubavnicama, a ja nikada nisam pitala, ne videći svrhu u tome da uvećavam svoj bol. Ali tokom vremena mogla sam da vidim u njegovim pogledima i načinu na koji me je uzimao za ruku da je zahvalan za ono što radim. Kako je postajao bolesniji, ta osećanja su samo rasla. "Znam da ti nije lako i prihvatam da sam učinio da patiš", rekao mi je Đani tiho jednog dana. To je bilo najbliže što je prišao izvinjenju i ja sam to prihvatila.

Na kraju, imali smo osam zajedničkih meseci nakon njegove operacije mozga. U njegovih poslednjih nekoliko nedelja moj bes je potpuno nestao. Gledanje smrti u lice zajedno učinilo je to vreme intimnim i neočekivano lepim. To nam je oboma dalo osećaj zaokruženosti i navelo me da shvatim koliko sam bila u pravu što sam ostala. Bila sam pored njega kada je preminuo 1. januara 2011. godine, pet i po godina nakon što smo se upoznali.

Međutim, imala sam još nedovršenog posla u vidu njegovih ljubavnica. Znale su da je bolestan i odlučila sam da bi trebalo da budu obaveštene o njegovom odlasku. Tako sam u dva sata ujutru, dan pre Đanijeve sahrane, posegla za telefonom i, na drugom kraju sveta, jedna žena se javila. Bila je to Antonela u Rimu, učiteljica koja je spavala sa Đanijem. Dok sam objašnjavala ko sam i da je Đani preminuo, mogla sam da čujem šok u njenom glasu. "Znam da ti je mnogo značio", rekla sam.

Zatim sam pozvala Fabijen i ostavila govornu poruku. Pet minuta kasnije poslala je poruku: "Hvala vam od sveg srca što nudite svoj oproštaj." Osetila sam talas olakšanja kako teret spada sa mene. Osetila sam se primećenom i priznatom od strane žena koje su takođe volele Đanija. Stefaniju nisam pozvala. Jednostavno nisam mogla da nateram sebe da razgovaram sa ženom koja se pretvarala da mi je prijateljica dok je spavala sa mojim mužem.

Tuga je uvek bolna, dvostruko više ako vas je osoba koje više nema izdala. Uprkos tome što sam oprostila Đaniju, ponovno poverenje u muškarce išlo je teško. Avantura sa mlađim muškarcem godinu dana nakon Đanijeve smrti brzo se ugasila, ali četiri meseca nakon toga upoznala sam neverovatnog čoveka koji je i danas moj partner.

Ljudi me pitaju da li žalim što sam upoznala Đanija, ili što sam ostala uz njega kasnije. Moj odgovor je "ne". Naša ljubav će uvek biti deo mene, baš kao i bol i slomljeno srce kroz koje me je proveo. To mi je pokazalo i moć praštanja i to koliko sam zapravo jaka.