"Samo zato što on ima aferu ne znači da možeš tako da se izdireš na mene!“, rekla mi je majka nakon jedne naše glupe svađe u kojoj sam ja planula na nju neplanirano.
Šokirala sam se. "Ko ima aferu???" Pitala sam u panici.
"Pa onaj tvoj," rekla mi je majka smeteno, nesigurno.
Otrčala sam do sobe na spratu gde je on spavao, mamuran ispod jorgana. Bili smo zajedno 10 godina, imali smo dvoje dece, ali se nikad nismo venčali.
Glupo mi je bilo da ga zovem mužem, pa sam ga zvala još glupljim imenom - moj partner.
"Da li me varaš? Jel imaš neku drugu ženu sa strane?" vikala sam na njega.
Nakon tog događaja još dve godine smo živeli zajedno u užasno teškoj zajednici punoj gaslajtinga, suza, laži i preljube, da bi se on napokon preselio kod svoje ljubavnice.
Tu ženu moja deca sada od milošte zovu "maćeha".
Znaci pored puta za koje sam bila slepa
Bilo je očiglednih znakova da moj muž ima aferu. Bilo je tu onih klasičnih ostajanja do kasno na poslu, spavanje "kod prijatelja" koji ima kuću blizu njegovog posla, jer "nema taksija", silno vreme provedeno na telefonu i td.
Ali ja sam bila majka dvoje male dece i bila sam 100% skoncentrisana na njihovo odgajanje.
Ništa nisam videla. Ne, nije to bilo da sam namerno žmurila, nego jednostavno nisma imala kad da gledam u tom pravcu, sve dok me majčine reči nisu primorale da pogledam tamo, u taj vidik koji boli zauvek.
Recimo, jednom prilikom uopšte nisam dobila poklon od nega za rođendan. Kasnije ću saznati da je ljubavnici za njen rođendan poklonio dizajnersku torbu.
A onda su mi očigledni znaci bukvalno "kopali oči".
Jednom sam uzela njegov telefon da pošaljem poruku jer se moj telefon ispraznio. Baš u tom momentu njemu na viber stiže poruka od ljubavnice. Vidim deo teksta koji počinje sa "Ljubavii,," i zamagle mi se oči.
Uđem u Viber kako bih našla poruku - nema je. Shvatim da je otišla u skrivene poruke. Ukucam najjednostavniju šifru "1234" i pred mojim očima iskrsnu sve poruke do njegove ljubavnice.
U magnovenju, neverovatnom brzinom isčitam skoro sve poruke da bih došla do datuma kada sma se porađala sa našim mlađim detetom - čak i tada se dopisivao sa njom.
U tom momentu smo bili u restoranu i jeli, i ja sam samo uzela torbu i decu i pokupila se. On je krenuo za nama, ja sam se okrenula i rekla mu: "Ti ne ideša sa nama kući."
Naravno, ni ja nisma išla kući, nego sam kao neko povređeno dete otišla kod mame.
Bila sam potpuno, potpuno slomljena. Gledala sam u svoju decu i razmišljala: Šta ćemo da radimo? Kako ćemo preživeti ovo? Nemam posao, nemam način da izdržavam decu i sebe...
Plakala sam danima.
Kasnije kada sam se suočila sa njim on je tvrdio da je to bila samo afera za jednu noć. I preko toga sam prešla, jer nisam znala kako da nastavim bez njega.
A onda sam mesecima "previđala" neke znake koji su bili na sve strane: kondomi u torbi za teretanu, njegov odlazak sa letovanja dva dana pre nas "jer je iskrslo nešto na poslu" i td...
Volela bih da mogu sada ovde da napišem kako sam bila hrabra i kako sam mu sve sasula u lice, kako sam pokupila decu i trijumfalno otišla - ali nisam. Sada se ježim pri sećanju kako sam se bacala ispred njegovih nogu moleći ga " Ne ostavljaj me, ne razbijaj našu porodicu".
Kako je sam uspela da ojačam
Prvo sam odlučila da krenem u teretanu, na boks. Prestala sam da dojim dete i posvetila sam se svom izgledu. A onda je pokrenula posao na internetu, pa je jedno vodilo drugom da bi se na kraju i ona iselila iz kuće u kojoj je nekada živela sa svojim mužem.
Dugo mi je trebalo da shvatim da nisam ja kriva za negovu neveru. To je bila prirodna reakcija - kad sam saznala da me vara, krivila sam sebe. Čak su mi i prilazili neki ljudi koji su govorili : "Šta si ti uradila da on ode drugoj?"
Trebale su mi godine da mi u glavu dođe očigledna činjenica: ja stvarno ništa nisam uradila da bih ga naterala da me vara.
Jedino šta sam uradila bilo je to što sam rodila decu i što sam imala prirodnu potrebu da mi oni budu mesec i zvezde, sunce i sve na svetu. Osim njih nisam videla ništa.
Dugo sam mislila da je možda trebalo da ga dočekam rečima: "Tako mi je drago što si kod kuće," umesto što bih mu dala plačljivu bebu i rekla: "Drži je malo ti, ja ne mogu više..." Ili možda nisam trebala da dojim dete tako dugo i da spavam u odvojenom krevetu?
Ali onda kada sam napokon progledala bistro i bez uticaja svih tih gluposti shvatila sam da mi ne treba čovek koji poklekne kada njegova žena ima loše momente zbog zajedničke dece.
U tim momentima taj čovek treba da bude podrška, a ne da se okrene preljubi.
Upoznavanje ljubavnice
Ipak, najveće prosvetljenje doživela sam kada me pozvala njegova ljubavnica.
Ona mi je sve rekla, odgovorila na sva pitanja... Rekla je da je on lagao i nju godinama, sve dok nije svesno prihvatila to da bude ljubavnica.
Sastale smo se i to je bila prilika da se uporedim sa njom. Shvatila sam da je ta žena jedna fina devojka uprkos svemu. Kada se on odselio kod nje, bila sam nekako srećna na morbidan način.
Sad sam znala gde idu moja deca i ko je ta maćeha sa kojom provode vreme.
Nekako mi je bilo i lakše što su njih dvoje ostali zajedno, jer onda moj brak nije uzalud propao. Ipak, je nekom s njim dobro.
Moja deca znaju kako su se upoznali njihov otac i maćeha, znaju da kroz koju agoniju sam prolazila dok sam bila u braku sa njihovim ocem. Najstariji sin često kaže da je srećan što smo se razveli jer smo sada napokon oboje srećni.
