Trideset godina sam živela sa čovekom koji je u našem stanu imao jednu sobu u koju nisam smela ni da zakoračim. Ne zato što je tamo bilo nešto opasno, bar sam tada tako mislila, već zato što je on tu sobu proglasio svetinjom — svojim prostorom za rad, tišinu i misli. Govorio je to smireno, gotovo nežno, ali u toj blagosti uvek je bilo nečeg neupitnog, nečeg što me je učilo da ne pitam, ne proveravam i ne sumnjam.
"To je moja kancelarija, Galina. Tamo razmišljam, tamo sabiram brojeve i misli. Molim te, nemoj da ulaziš. Ako mi se dira taj prostor, ja gubim ravnotežu."
A ja sam, kao žena navikla da čuva mir po svaku cenu, tu rečenicu prihvatila kao zakon.
Dan kada je tišina postala glasnija od ljudi
Na dan njegove sahrane, stan je bio pun ljudi, hrane, suza i praznih reči koje zvuče isto bez obzira ko ih izgovara. Međutim, čim su se vrata za poslednjim gostom zatvorila, ostala je samo tišina — ona teška, gusta tišina koja ne dolazi iz praznog prostora, već iz neizgovorenih istina.
Stajala sam u hodniku, još u crnini, sa otečenim nogama i cipelama koje su me žuljale do bola, i gledala u ključeve na prozorskoj dasci. Našla sam ih mesec dana ranije, u džepu njegove vikend-jakne, kada sam je nosila na hemijsko čišćenje. Tada sam ih vratila na mesto, kao da nisam ništa videla. Tog dana — nisam.
Hodnik koji me je vodio pravo u istinu
Kada sam krenula niz hodnik, imala sam osećaj da ne hodam kroz stan, već kroz sopstvenu prošlost. Svaki korak je odzvanjao kao pitanje na koje nikada nisam imala hrabrosti da tražim odgovor. Stala sam ispred vrata.
Ruka mi je drhtala.
Srce mi je tuklo tako snažno da sam imala utisak da će me izdati glasnije nego bilo kakav krik.
Okrenula sam ključ. Jednom. Drugi put. Vrata su se otvorila.
Soba koja nije bila kancelarija
Upalila sam svetlo i u tom trenutku mi je vazduh zastao u grudima.
To nije bila kancelarija.
To je bio hram — hram nečije opsesije.
Sva četiri zida, od poda do plafona, bila su prekrivena fotografijama. Ne deset, ne sto — hiljadama njih. Preklapale su se, sudarale, gušile jedna drugu, stvarajući šareni, uznemirujući mozaik jednog jedinog lica.
Na svakoj fotografiji bila je — moja sestra.
Trideset godina, jedno lice
Videla sam je mladu, dok se smeje, zabacujući glavu na prvomajskim proslavama. Videla sam je stariju, dok se šminka pred ogledalom. Videla sam je dok viče, jede, komanduje, prezire.
Svaka njena grimasa, svaka bora, svaka sujeta bila je sačuvana, katalogizovana, sačuvana kao relikvija.
I tada mi je postalo jasno: dok sam ja živela sa njim u stvarnosti, on je živeo sa njom u mislima.
Izdaja koja ne dodiruje telo, ali razara dušu
U tom trenutku nisam osetila ljubomoru. Osetila sam — poniženje. Jer nije me izdao dodirima. Izdavao me je pogledima.
Trideset godina sam mu bila žena u kući. Ona mu je bila žena u glavi.
Dok sam ja peglala njegove košulje, on je gledao u njene fotografije. Dok sam mu kuvala supe, on je proučavao njene izraze lica.
Šta sam zapravo bila ja?
Shvatila sam da nisam bila supruga. Bila sam kulisa.
Topla, pouzdana, tiha pozadina za njegov unutrašnji život u kojem nije bilo mesta za mene kao ženu, već samo kao za funkciju.
I prvi put u životu, pitala sam se: Da li me je ikada zaista video?
Posle istine nema povratka
Zatvorila sam vrata, ali ne zato da bih sakrila istinu — već zato što sam znala da više nikada ne mogu da se vratim u neznanje.
Neke istine ne bole zato što su ružne. Bole zato što su predugo bile skrivane.
Život koji počinje posle tuđih tajni
Tog dana, kada sam prvi put ušla u njegovu kancelariju, nisam izgubila muža.
Izgubila sam iluziju.
A ponekad je to teži gubitak — ali i jedini koji ti ostavlja šansu da ponovo postaneš svoj.
