Deset godina. Tri hiljade šest stotina pedeset dva dana. Ne brojim ih više u satima ili danima, već u zvucima i mirisima koji su postali deo mog postojanja. Miris lekova, škripe bolničkog kreveta, tihi, ali prodorni zvuk malog srebrnog zvona. Taj zvuk je postao ritam mog života, metronom koji je određivao svaku sekundu mog dana.
Deset godina bila sam sve: negovateljica, medicinska sestra, kuvarica, saputnica, ponekad i jedina ljudska veza za Tamaru Igorovu majku. Kada je doživela prvi razorni moždani udar, Igor i ja smo tek prešli petu godinu braka. Bili smo mladi, zaljubljeni i puni planova. Sanjali smo o većem stanu, putovanju u Italiju, možda čak i o detetu.
A onda je stigao poziv iz bolnice. Svet koji smo delili, svet u kojem smo sanjali, smanjio se – prvo na veličinu bolničke sobe, a zatim na jednu sobu u našem stanu.
Kljčna odluka
Igor je bio izgubljen, nemiran, očajan. Njegove oči su drhtale, ruke mu nisu znale gde da stanu. "Ne mogu da je pošaljem u starački dom", govorio je. "To bi bila izdaja. Ne mogu da živim s tim."
Gledala sam ga i u njegovim očima videla ljubav, ali i nemoć. Tada sam rekla jedino što sam mogla: "Ne brini, dušo. Prebrodićemo ovo. Ona će živeti s nama. Ja ću se pobrinuti za sve."
Zagrlio me je tako čvrsto da su mi kosti pucale, šapnuo mi na vrh glave: "Ti si moj svetac. Moj spasitelj." U tom trenutku osećala sam se kao junakinja romana. Nisam ni slutila da će ta žrtva postati desetogodišnji pakao.
Prve godine: iskušenje izdržljivosti
Prve godine bile su kao test izdržljivosti koji nisam znala da ću položiti. Tamara Pетровna se potpuno promenila. Od moćne, aktivne žene postala je nemoćna, hirovita i zahtevna. Njena desna strana tela bila je paralizovana, govor gotovo izgubljen. Ali je naučila da savršeno izražava svoje želje – koristeći isto ono zvonce koje je Igor postavio na njen noćni sto.
Zvuk zvona postao je zvučna podloga mog života:
Ding – okreni me.
Ding – daj mi vodu, ali ne hladnu i ne toplu, već baš kako treba.
Ding – otvori prozor, ne mogu da dišem.
Ding, ding, DING – zatvori prozor, promaja me ubija!
Postala sam njene ruke, noge i glas. Prala sam je, hranila kašičicom, pripremala joj obroke, pratila sve medicinske procedure. Naučila sam masažu, davala injekcije, merila krvni pritisak. Moje ruke više nisu mirisale na parfem – mirisale su na dezinfekciju. Štikle su zamenile udobne patike i trenerke.
Igor i distanca ljubavi
U početku je Igor bio zahvalan. Dolazio bi kući, ljubio me i govorio: "Kako ste, devojčice moje" Sve češće bi posete postajale kratke. "Mama, zdravo, je li sve u redu?" – pet minuta, pa tri, pa samo pogled.
Rekao je da je umoran, da radi za nas. A ja? Ja sam postala funkcija. Korisna, neophodna, ali ne i osoba. Napustila sam posao računovođe. Diplomu sam sakrila u fioku. Moj život se sveo na raspored: doručak, terapija, kuvanje, čišćenje, tišina.
Prijateljice su nestale iz mog sveta. Samo Lena je uporno zvala. Jednog dana sam skoro pristala da izađem. Ali Igor je bio kod kuće. Njegov pogled me je ućutkao. Shvatila sam da kavez nije bio samo spoljni – bio je unutrašnji.
Deseta godina: kraj i oslobođenje
Deseta godina je bila njena poslednja. Tamara je bledela, prestala je da jede. Zvonce je prekrio sloj prašine. Doktor je saosećajno odmahnuo rukom: "Ostalo je još samo nekoliko dana."
Igor je prvi put posle mnogo godina sedeo kraj njenog kreveta. Plakao je. Gledala sam ga i osećala ljutnju i ogorčenost. Deset godina bila sam njene ruke, njen svet. A sada je on igrao glavnu ulogu u žalosti. A ja? Senka.
Umrla je tiho, u snu. Kada sam je pronašla, prvo što sam osetila bilo je – olakšanje. Teret je nestao. Sloboda.
Renovirala sam stan, bacila bolničke stvari, otvorila prozore da uđe sunce i svež vazduh. Pripremila sam njegovu omiljenu večeru. Kupila nove jastuke, mirisne sveće, svetao stolnjak. Stan se ponovo pretvorio u dom, ne u bolničku sobu.
Igra izdaje
Tada je došao – sa drugom ženom. "Olja, upoznaj Svetu."
Osećala sam hladnoću. Svi moji napori, žrtva, deset godina života – pretvoreni u ništa.
Igor mi je rekao: "Tvoja pomoć više nije potrebna."
Reč koja je spalila sve moje godine truda, ljubavi i lojalnosti. Nazvao je moj život – trudom. Čak je dao i vrednost mojoj žrtvi.
Prvi put nisam plakala. Nisam vrištala. Samo je u meni pukla kristalno jasna praznina.
Spakovala sam torbu. Diplomu, pasoš, stvari koje su preostale od mene. I tiho rekla: „Tvoja pomoć više nije potrebna.“
Izašla sam. Prvi put posle deset godina – slobodna.
Početak novog života
Telefon mi je vibrirao – Lena. Nije mi bilo do razgovora. Ali otvorila sam lift, pogledala svoj odraz: žena od četrdeset godina, isprepadana, ali slobodna.
"U redu je, Lena. Samo što moja pomoć… više nije potrebna."
I nasmejala sam se. Tihi, isprekidani, histerični smeh. Suze su mi se mešale sa smehom. Krenula sam napred, a ne u krug. Pred nama možda bol, usamljenost, neizvesnost. Ali sada je ovo moj bol. Moj život. I znam da mogu. Bez njega. Bez njih.
Žena koja je preživela deset godina pakla u zlatnom kavezu zahvalnosti – sada može da podnese hladni vetar slobode. I taj vetar mi je sada slađi od bilo kog toplog doma.
