„Ne možeš ovo da uradiš, Lana! Ovo nije tvoja kuća!“ vrisnula je Sanja dok sam joj pružala kutiju sa njenim stvarima. Ruke su mi se tresle, ali nisam popustila. Hodnik je mirisao na očev parfem, još uvek svež, kao da će svakog trenutka proći kroz vrata i reći nam da prestanemo sa ovim glupostima. Ali moj tata je bio mrtav već sedam dana, i odlučila sam da više neću ćutati.
Sanja je bila sa mojim ocem petnaest godina. Nikada je nisam zvala maćehom, niti sam je ikada doživljavala kao člana porodice. Bila je tu, uvek u senci, uvek sa osmehom koji mi se činio lažnim. Mama je otišla kada sam imala deset godina, a tata je ubrzo nakon toga doveo Sanju kući. Nikada joj nisam oprostila što je zauzela mamino mesto, iako znam da nije bila njena krivica što su se moji roditelji razveli. Ali kada mi je tata umro, sve što sam godinama držala u sebi, sve neizgovorene reči i stari bes, vratili su se.
„Ovo nije tvoja kuća, Lana! Tvoj otac mi je sve ostavio!“, vikala je Sanja, ali ja sam već doneo odluku. Papiri o nasledstvu još nisu bili spremni, advokati još nisu seli za sto, ali sam osećao da moram nešto da uradim. Nisam mogao da je gledam kako sedi za očevinim stolom, pije kafu iz njegove šolje i nosi njegovu pidžamu kao da je njena.
Moj brat Ivan je stajao po strani, ćutao i gledao u pod. Znao je da sam u pravu, ali nije imao snage da bilo šta kaže. Majka me je svaki dan zvala iz Surdulice, moleći me da ne pravim scenu, da budem razumna. „Lana, pusti ženu, nemaš pravo!“, rekla je kroz suze. Ali nisam mogla. Nisam želela.
Sanja je otišla te večeri. Ostavila je ključ na stolu i rekla: „Nikada ti neću oprostiti.“ Samo sam stajala na vratima i gledala je kako silazi niz stepenice. Kada su se vrata zatvorila za njom, osetila sam olakšanje – ali i prazninu koju nisam očekivala.
Narednih nekoliko dana kuća je bila tiha kao grob. Ivan nije razgovarao sa mnom. Samo bi došao, uzeo svoje stvari i nestao. Rođaci su me izbegavali, a komšije su mi šaputale iza leđa. „Jesi li čula šta je Lana uradila? Izbacila je ženu iz kuće!“
Jedne večeri, dok sam sedela sama u dnevnoj sobi, zazvonio mi je telefon. Bila je to tetka Mira iz Leskovca.
„Lana, dete moje… Šta želiš? Svi pričaju o tebi kao da si čudovište. Znaš li koliko je tvoj otac voleo Sanju?“
„Znam, tetka… Ali više nisam mogla. Sve me je gušilo. Bilo je kao da sam celog života bio gost u sopstvenoj kući. Barem sada mogu da dišem.“
„A šta ćeš da radiš kada ostaneš sama? Ne biraš porodicu, ali ih ne izbacuješ tek tako...“
Nisam imala odgovor. Samo sam plakala.
Narednih nekoliko nedelja, advokati su nas pozivali na razgovore. Sanja je zahtevala svoj deo nasledstva – tata joj je ostavio polovinu stana i nešto novca na računu. Ivan je bio besan na mene što sam sve ovo „zakuvala“. „Mogla si biti čovek i sačekati! Sada će nas svi vući po sudovima!“, vikao je.
Ali nisam se pokajala zbog svoje odluke. Svaki put kada bih prošla pored očeve sobe i osetila njegov miris, znala sam da sam, po prvi put u životu, uradila ono što sam smatrala da je ispravno za mene.
Jednog dana sam naišla na staru kutiju pisama koja mi je tata pisao kada sam bila mala. U jednom od njih je pisalo: „Lana, uvek budi svoja, čak i ako je ceo svet protiv tebe.“
Te reči su mi odjekivale u glavi dok sam sedela sama za stolom gde smo svi zajedno večerali – tata, Sanja, Ivan i ja. Sada sam bila sama.
Ponekad se pitam da li sam pogrešila. Da li je moj bol bio izgovor za povređivanje drugih? Da li je moja ljubav prema ocu bila dovoljna da opravda moju mržnju prema ženi koja ga je volela na svoj način?
Možda će mi porodica jednog dana oprostiti. Možda ću i ja sebi oprostiti.
Ali znam jedno: ponekad moraš da uradiš ono što osećaš da moraš da uradiš – čak i ako te svi mrze zbog toga.
