Nikada nisam zamišljala da ću u starosti morati da se branim zato što još želim da živim, a ne samo da "budem zbrinuta". Još manje sam mogla da zamislim da će me sopstveno dete jednog dana gledati kao obavezu koju treba rešiti, a ne kao majku koju treba voleti.
Sve je počelo tiho, skoro bezazleno. Jednog popodneva, dok smo pili kafu u njegovom stanu, rekao mi je:
"Razmišljam da prodam tvoju kuću. Ionako tamo više ne živiš stalno. A novac bi nam sada dobro došao."
Te reči su mi zazvučale kao da mi je neko izvukao tlo ispod nogu. Moja kuća. Ne neka nekretnina. Ne broj na papiru. Već moj život. U toj kući sam se udala. U njoj sam rodila sina. U njoj sam sahranila muža. Svaki zid zna moje suze, svaki prag pamti moje korake. A on o njoj govori kao o teretu koji stoji na putu njegovih planova.
Moj muž je umro mlad. Ostala sam sama sa detetom i sa strahom — kako dalje? Radila sam dva posla, nikada se nisam žalila. Htela sam da moj sin odraste u dobrog čoveka. I bio je dobar. Vredan. Pametan. Ambiciozan. Otišao je u grad, završio fakultet, zaposlio se, kupio stan, gradio karijeru. Bila sam ponosna.
Ja sam ostala u kući. U tišini. Sa uspomenama.
Dolazio je povremeno. Nikada mu nisam zamerala. Govorila sam sebi: mlad je, ima svoj život. A ja imam svoj mir. Imala sam baštu, komšije, stari radio koji mi je svako jutro svirao, imala sam razlog da ustanem.
Onda me je nagovorio da se preselim kod njega. "Zbog zdravlja", rekao je. "Zbog sigurnosti." Pristala sam. Mislila sam — dobro je, bićemo bliže. Ali kuća je ostala prazna. Ja sam je posećivala samo leti. Zimi više nisam imala snage da idem, nisam imala kome da se vratim.
A onda sam saznala — ne od njega, nego od komšinice — da je moja kuća već oglašena na prodaju.
Neću zaboraviti taj trenutak. Sedela sam sa šoljom čaja u ruci, a ona mi je, kao usput, rekla: "Videla sam tvoju kuću na internetu."
Kao da mi je neko izbio dah iz pluća.
Kada sam ga pitala, nije poricao. Samo je slegnuo ramenima.
"Treba mi novac za svadbu", rekao je. "I ti ne možeš više sama. Pronašao sam ti lep dom za stare. Tamo ćeš imati negu, društvo, hranu. Biće ti bolje nego sa mnom."
Tada sam shvatila — on više ne vidi majku. Vidi projekat. Problem koji treba rešiti.
"Znači, prodaješ moj dom i šalješ me u dom?" pitala sam tiho.
"Pa šta je tu loše?" rekao je. "To je za tvoje dobro."
Za moje dobro.
Kuću u kojoj sam sahranila muža.
Kuću u kojoj sam odgajila njega.
Kuću u kojoj sam ostavila ceo život.
Sve to je zamenio planom, budžetom i rečenicom: "Biće ti bolje tamo."
Nisam plakala pred njim. Samo sam shvatila da sam u njegovim očima prestala da budem majka. Postala sam stavka.
I otišla sam.
Nisam otišla u dom. Otišla sam kod čoveka koji me godinama poštuje, pomaže mi i gleda me kao ženu, ne kao teret. Kod nekoga ko mi je ponudio brak, a ne smeštaj.
A moj sin? On se oženio. Bez mene. Nije me pozvao.
I znate šta? Više ga ne čekam.
Jer majka može da oprosti mnogo.
Ali ne i to da joj dete proda život — i pošalje je da ga dočeka na kraju.
