Sedela sam na tvrdom krevetu u bolničkoj sobi i gledala kroz prozor. Sivo novembarsko nebo plakalo je sitnim, peckajućim kapima, kao da zna kako se osećam. Zidovi, ofarbani onom bezličnom bolničkom bojom, pritiskali su me sa svih strana, a miris varikine i ustajale supe kao da mi se zauvek uvukao u kožu.
Pre samo šest meseci imala sam dom. Imala sam stan, baštu sa ružama koje sam negovala godinama, i decu. Sina Stanislava i ćerku Marinu. Njima sam posvetila ceo život.
Sada su oni bili tamo — u stanu koji sam uređivala tri decenije — a ja ovde, u domu za stare koji se cinično zvao "Tiha luka".
Kako izdaja ne dolazi odjednom
Izdaja ne dolazi uz viku. Ona dolazi tiho.
"Mama, teško ti je što si sama", govorio je moj sin, dolazeći jednom nedeljno sa kutijom kefira i jeftinim kolačićima.
"Brinemo za tebe", ponavljala je ćerka preko telefona iz drugog grada.
Slušala sam ih i osmehivala se. Sa sedamdeset pet godina sama sam išla u kupovinu, kuvala, pokušavala da naučim internet da bih videla unuke preko ekrana. Verovala sam da sam jaka. I bila sam — dok me jedan bezazlen grip nije oborio u krevet i učinio ranjivom.
Potpis koji mi je promenio život
Tog dana došli su zajedno. Bez torte, bez cveća. Sa njima je bio nepoznat muškarac u odelu, sa debelom fasciklom. Notar.
Dok sam, slaba i u groznici, pila sladak čaj sa džemom od malina, govorili su mi da bi bilo dobro da potpišem "neke papire". Radi lakših formalnosti. Radi mog dobra. "Ništa se ne menja, mama", govorila je Marina. Stas je ćutao i gledao u stranu.
Potpisala sam. Nisam čitala. Verovala sam.
Privremeno koje nikada nije prestalo
Mesec dana kasnije, sin je došao sam. "Renoviraćemo stan. Prašina i buka nisu dobre za tebe. Našli smo ti privremeni smeštaj."
Privremeni smeštaj bio je dom za stare na periferiji grada, između napuštene fabrike i autoputa.
Zvala sam ih svaki dan. Telefoni su zvonili u prazno ili su odgovori bili kratki, hladni.
I tada sam shvatila ono najteže: niko se neće vratiti po mene.
Trenutak kada sam prestala da budem samo majka
U početku me je peklo u grudima. Onda je bol postao tišina. A tišina — jasnoća.
Gledala sam svoj odraz u ispucalom ogledalu i prvi put nisam videla slomljenu staricu. Videla sam ženu koja se probudila.
Tada se u meni pojavila reč koju nikada ranije nisam izgovarala naglas: osveta.
Ne iz mržnje. Već iz potrebe da vratim dostojanstvo.
Sećanje koje me je spaslo
Setila sam se Dmitrija. Moje prve, mladalačke ljubavi. Pametan, hrabar, sa pogledom koji je obećavao svet. Čula sam godinama ranije da je postao uspešan advokat za "delikatne slučajeve".
Uz pomoć mlade medicinske sestre, jedinog toplog bića u tom domu, pronašla sam ga. Jedna stara lozinka iz mladosti bila je dovoljna da me prepozna.
Plan koji je vratio ravnotežu
Njegov plan bio je smiren, precizan, gotovo elegantan. Dok su moja deca, nesvesna svega, tonula u strah i pohlepu, ja sam prvi put posle dugo vremena živela u miru — u malom iznajmljenom stanu, uz reku, sa šoljom čaja i osećajem kontrole nad sopstvenim životom.
Nisam osećala zluradost. Samo pravdu.
Poslednji čin
Dobila su pisma sa crnim ivicama. Vest o mojoj "smrti". Testament.
Sve što sam "imala" ostavila sam dobrotvornoj fondaciji. Njima — samo stare razglednice i poruku koju nikada neće zaboraviti.
Njihova tišina na drugoj strani telefona bila je glasnija od svega.
Život posle izdaje
Kada je sve bilo gotovo, prvi put posle mnogo meseci osmehnula sam se. Ne trijumfalno. Mirno.
Osveta mi nije donela sreću. Donela mi je nešto važnije — mir i povratak sebi.
"Kuda sada?" pitao me je Dmitrij.
"Možda Prag?"
Pogledala sam u jutro koje je tek svitalo i odgovorila bez straha: "Zašto da ne?"
Jer život, čak i kada izgleda završeno, ume da počne iznova. Samo ako se usudimo da ga uzmemo nazad.
· Reaguj