Udala sam se za čoveka starijeg od mog oca da bih svoju porodicu spasila siromaštva: Prve bračne noći spremila sam se na najgore, a onda je usledio šok

Nikada nisam sanjala da ću se udati iz straha. Još manje da ću sudbinu svoje porodice vezati za čoveka dovoljno starog da mi bude otac. Ali kada je moj otac bankrotirao i završio na lečenju, a nad našim domom se nadvila pretnja da ćemo završiti na ulici, nisam imala izbora.

Prva noć: tišina koja ledi krv

Sedela sam na ivici kreveta u venčanici koja mi je bila kao oklop. Drhtala sam toliko da su mi zubi cvokotali. Gledala sam u vrata kao u presudu.

Kada se otvorila, on je ušao tiho. U ruci je nosio stolicu. Nije me dodirnuo. Privukao ju je blizu kreveta, seo i rekao mirno, gotovo hladno:

— Ništa se neće desiti večeras. Samo spavaj.

Zatim je dodao rečenicu koja mi je naježila kožu:

— Želim da te gledam.

Moje ime je Nora Hejl. I te noći sam shvatila da ovaj brak neće biti onakav kakav sam zamišljala.

Noći bez dodira

Druga noć. Treća. Uvek isto: stolica, tišina, njegov pogled koji me prati dok tonem u san.

Nisam se usuđivala da pitam. Nisam smela da pokažem strah. Morala sam ujutru da izgledam normalno pred ocem. Spavala sam obučena, stegnuta, budna i kad su mi oči bile zatvorene.

A onda je četvrte noći bilo drugačije.

Dah na mom vratu

Probudio me je nečiji dah pored uha.

Otvorila sam oči i videla ga preblizu. Mogla sam da osetim miris njegove stare kolonjske vode. I dalje me nije dodirivao. Samo je gledao moje kapke, kao da broji moje udisaje.

— Šta radiš? — šapnula sam.

Trgnuo se kao uhvaćen u krađi.

— Izvini… Nisam hteo da te probudim.

Tada sam skupila hrabrost i pitala ono što me je mučilo od početka:

— Zašto me gledaš noću?

Istina koju nisam želela da čujem

Stajao je pored prozora. Vetar je njihao drveće napolju.

— Ako to ne radim — rekao je tiho — može da se desi nešto strašno.

— Meni?

— Nama.

Te noći nije doneo stolicu. Sedeo je na podu, kao stražar.

— Da li se plašiš? — pitala sam.

— Da.

— Čega?

— Ne tebe. Nego onoga iz tvoje prošlosti.

Senka prve žene

Ispričao mi je da mu je prva žena umrla u snu. Lekari su rekli — srce. On je verovao da nije tako.

— Budila bi se noću… hodala, a nije videla ništa.

Jednog dana, rekao je, nije stigao na vreme.

Posle toga je kuću pretvorio u tvrđavu: brave, zvona, rezovi na prozorima. Živeo je u stalnom strahu. A onda sam saznala nešto što me je slomilo.

I ja sam hodala u snu

Sluškinja mi je rekla da me je jedne noći videla kako stojim na vrhu stepenica, otvorenih očiju, bez svesti.

On me je držao da ne padnem.

— Vidiš? — rekao je očajno. — Nisam pogrešio.

Tada sam shvatila: nije me čuvao od sebe. Čuvao me je od mene same.

Kada se strah pretvori u brigu

Jedne noći je nestalo struje. U mraku sam ga prvi put uhvatila za ruku. Nije se povukao.

— Ako se uplašim? — pitala sam.

— Onda ću bdeti do jutra.

Tada mi je rekao da je bolestan. Da mu je ostalo malo vremena.

— Nisam hteo da te ostavim samu.

— Dakle, kupio si me?

Odmahnuo je glavom.

— Ne. Verovao sam ti.

Bolnica i istina

Kada je kolabirao, završili smo u bolnici. Ležao je bespomoćan, star, slab.

Doktorka me pitala:

— Ko ste vi njemu?

Zastala sam.

— Ja sam mu žena.

Tri dana nije dolazio svesti. Kada je otvorio oči, prvo pitanje je bilo:

— Jesi li spavala?

— Ne. Sad je moj red da stražarim.

Tajna koju mi je prećutao

Medicinska sestra mi je pokazala dosijee. Njegova prva žena nije umrla prirodno. Pala je sa krova tokom epizode hodanja u snu.

On je tri puta pre toga spasao.

Četvrti put nije stigao.

Zato je mene gledao. Zato je sedeo. Zato se plašio.

Kada su se uloge zamenile

Jedne noći sam ja sela u stolicu. Gledala njega kako diše.

Prvi put sam shvatila: on je bio čuvar. Ne čudak.

Ponovo sam hodala u snu. Krenula ka stepenicama.

Ovog puta nije sedeo.

Stajao je ispred mene.

— Stani.

Stala sam.

— Plašiš se?

Klimnula sam.

Uzeo me je za ruku.

— I ja se plašim. Ali još sam ovde.

Pala sam u njegov zagrljaj. Ne na pod.

Posle te noći – nikada više nisam hodala u snu.

Mir posle tame

Prodali smo kuću. Preselili se. Bez zvona. Bez brava. Samo krevet i dvoje ljudi.

Po prvi put smo zajedno zaspali.

Godinama kasnije, umro je mirno. U snu. A ja sam sedela pored njega.

Smešio se.

Ovog puta nije bilo straha.

Ponekad osoba koja deluje najčudnije — najviše te čuva.

A ponekad se sa strahom ne boriš bežanjem… nego tako što uzmeš nečiju ruku — i ostaneš.